logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    2.316 пута прочитано    Датум: 27.09.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

propaganda_ISv.Rat“Све је наше – ништа ваше… сем издаје!” То нам рекоше! Насрнуше арлаучући и… …то нам и учинише: “Све је наше! Ништа није ваше!”

Право на Парастос! Поништено!
Право на завичај! Поништено!

Часлав М. Дамјановић, 27.09.2014

***

“Оче наш” којим се српски сељак сваког праскозорја захвали Богу пре него што зачне земљу мотиком или ралом… Поништено!

Право на Слободу… Поништено!
Право на равноправност жртава… Поништено!
Право на постојање! Поништено!
Арлаучу: “Ви сте издаја!”
једини закон: Арлаук каме!

Би тако а бива и данас: и данас берлински “Велт” – тек доцније ћемо сазнати о “Велту” и другу Валтеру… али “Велт” и данас опстаје заветно доследан; блебеће као отрцана грамофонска плоча, али нагважа једно те исто: “београдска конференција посвећена правима лезбејки, хомосексуалаца, бисексуалаца и онима који припадају трансексуалним групама одржана под називом:

“Будућност припада нама”! Не мењају се злочин и мржња другара “Велта: зато да би се отрцана Демагога причинила грозоморнијом – зато је “Све је наше! Ништа ваше!” преотрцано у “Будућност припада нама”, и чак преведено и на енглески: “The future belongs to us!”. Сецкају нараштајци кожурицу да крпе гаће: на енглеском сами се себи причињавају поноснијима… А тада давно, пражреци новонараштајаца, нама, жгољавим малишанима, стиснутим пренеражењем поред плотова, они што простотом насрнуше на кандило… такозвани другови… њихову простоту нама нису преводили на енглески… кама им бијаше сасвим задовољавајућа лингвистика! И зато је ето и данас парола украјинскјих Нациста: “Нема земље за њих, њих ћемо дати нашој земљи!”

“Дати их нашој земљи” – значи: Поубијаћемо их!

И нас су поубијали. Не због лингвистичког него националног разлога: зато што смо Срби, зато што смо Србија! Како то рече прастари патријарх Павле: Србија је Крст. И то чудан некакав Крст: Крст који не сме да се каже, јер…

…па забранили другови!

А данас… иако сезнаде да другови не бејаху другови… ипак баш исто: Наслеђе… порекло… истина… не сме да се каже… забрањују неонарташтајци: не сме да се зна још je и горе: Стари нараштајци, другови – живот поништили – неонараштајци поништују сећање на живот… неонараштајци, више се не претварају да су некакви другови, данашњи психопатски наказни полтрони, тотално утупљени лоботомијом од дружељубља, моралности, одговорности, гриже савести (psychopaths totally lacking compassion, scruples or remorse) – настављају злочин Убиства Србије и Равне Горе, као гракћућа грамофонска плоча блебећући наслеђе издајништва… као некакву облапорну легитимизацију… лажи! У Сиднеју, на пример, Срби у избеглиштву питају, пошто је СПЦ већ штампала “Буквар” Титових пионира и “другова” – да ли ће СПЦ “канонизовати” и “народног хероја” Саву Ковачевића, јер… па и он биваше незаведен! И баш зато што биваше незаведен – зато и насрну на “издају” – дакако; на “непријатеља радничке класе” – дакако; сав огрезао за “народне масе” – свијестан до балчака каме у смрт фашизму… дакако; мора се зато канонизирати… дакако: извесна Јасмина Митровић-Марић – немој ни случајно да помислите да је поменута неки орган рејонских комитетлија, не, она је Председница Комисије за именовање тргова и улица и то града Београда – истиче канонизација је пријекопотребита јер славне војсковође заслужују захвалност за дела којима су ослободили Београд и срам је да још раније нису подобијали улице…

Међутим:

“American Serbian Heritage Foundation
ASH Foundation
захваљујући људима у избеглиштву
који су сачували историјска документа
ставља Вам на увид све оно што до сада можда нисте знали,
односно нисте имали прилику да сазнате.”

Ето ти сад… избеглиштво! Аман, заман ђе лежи зец? У којем jе то сокаку орган нараштајаца прикуњио… прикуњио шта? Јер… ако имаде избеглиштво… онда су нараштајци… прикуњили Истину? Тако му некако надође, зар не? То би онда значило да Отаџбина није данас преплављена патриотизмом, као примерице “СНС има само једну светињу – Србију!” Па зато што је Србија “светиња” – зато се “боримо да будемо слуге свога народа!” Звучи чојствено! Е сад… иако су “другови” давно забранили ријеч родољубље, и другарски наа даривали ријечју патриотизам, зашто онда “народ који је Вучић натерао у свој гласачки тор – са великим задовољством слуша и даље”, ове дакако “шупље фразе, које чак више немају” – попут некадашњих фраза “другова” – чак ни “обележје ни демагогије?” Зар Истина Избеглиштва не ставља у процеп настављање обмана? Али авај, “бадава… народ воли да слуша овакве приче”! Баш се дрзнуо писац да сломије забрану не сме да се кже… па каже иронично “лепо и поучно!”(1) Дакле, и иако, данас, док се отаџбина кинђури “урезивањем у младу свест и невина срца историје јединственог нараштаја Срба, њихових предака, који су несебично пали жртвама да би Србија опстала” – и иако тај нараштај Срба није уопште био “јединствен” – Срби одувек бијаху несебични у жртвовању за Слободу, па чак и Равногорска Србија – даклем, брале, питањце суштине је:

Да ли је уопће “лепо и поучно” данас настављати слушати “шупље фразе”

Или ти пак: Да ли та “шупљина” казива да се данас Српском Народу догађа нешто још понајтрагичније: Заборав сећања на злочин?

Па спроћум тога… можда би чак требало рећи: некадашњем српском народу!

Кад оно… куку-еле: Дакако да се догађа:

Све поче одозгор и са драматичним “поносом”:

“Београд остаје без Загребачке улице”!

“Градско веће утврдило на днашњој седници Предлог решења о промени назива Загребачке улице на Савском венцу у Улицу Коче Поповића и дела Кумодрашке улице на Вождовцу у Булевар Пека Дапчевића”!

Аман, заман, Пеко и Коча а народ ни да бекне!

Аман, заман, Пеко и Коча а ни писмени ни да бекну!

Куку-куку-леле, свраке нам покљуцале кефала… баш севап.

Нити наслов чланка, нити забринутост писца чланка, нити реакција београдских Срба – не односе се на суштину ове одлуке – већ на тривијалу “да ли ће у граду у коме из неког разлога постоји улица са истим именом (Београдска) остати без табле у уличици са именом другог по величини града у некадашњој великој Југославији, одлучиће одборници на седници Скупштине града”!

Није проблем Загребачка – Београдска! Није проблем “табла”! Нису улице “табле”! Нити улице постоје “из неког разлога”! Нити је некадашња Југославија била “велика”! Не! Без обзира да ли улице или сокаци или булевари…

…улице су завичај!
…имена улица су претци!
…претци су наслеђе!
…наслеђе је постојања!
…именовањем улица постојање траје и опстаје!
…трајањем постојања траје Истина!

Зато је суштина нешто друго:
Суштина је одговорност наслеђу постојања
поштовањем Правде и Истине!

Зато је Суштина дрскост одлуке одборника Скупштине града! Дрскост са којом одборници намећу своју злочиначку затупелост као некакву пуноважну одлуку некаквог наводно одговорног некаквог наводног поштовања – поштовањем лажи, злочина, и злочинаца! Суштина је запрепашћујућа злочиначка шупљина – једнака одлуци “другова” да се “Кобасицијада” држи на Велики Пост – образложења њихове дрскости:

“Коча Поповић (1908-1992) био је учесник Шпанског грађанског рата, командант Прве пролетерске бригаде, са својом јединицом учествовао је у тешким борбама у Босни, а од 1944, био је командант Главног штаба народноослободилачке војске за Србију. У комунистичкој Југославији био је и савезни секретар иностраних послова до 1953. до 1965, потпредседник Републике и члан Председништва ЦК СКЈ. Из политичког живота повукао се 1972, у време “хрватског пролећа” и “чистке либерала” у Србији.”

“Пеко Дапчевић (1913-1999) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, амбасадор СФРЈ и народни херој Југославије.”(2)

Суштина је такође – и то врло трагична – да нико од Срба није нашао за сходно да узнемири шкембиће овом страхотом… Напротив, већ сутрадан је освануо драматични напис “Загреб више нема улицу у Београду”:

“Загребачка улица у Београду од данас ће се звати Улица Коче Поповића, а део Кумодрашке Булевар Пека Дапчевића, одлучила је Скупштина града.”

“Надлежни су на седници истакли да је породици Коче Поповића припадао већи део зграда у Загребачкој и да је он ту рођен, док је кроз Кумодрашку и њену околину (Булевар Ослобођења) прошла Црвена армија.“ Па иако ни реч о томе какве везе Булевар Ослобођења има са “другом” Пеком, одлуччује се да се “део Кумодрашке који је променио име” у Дапчевићева улица “простире од раскрснице са Дарвиновом до Војводе Степе”, јер је “Председница Комисије за именовање тргова и улица Јасмина Митровић-Марић истакла да славне војсковође заслужују захвалност за дела којима су ослободили Београд и да је требало још раније да добију улице.”

“Одборници ДС су рекли да подржавају да Пеко Дапчевић и Коча Поповић имају улице у Београду, али да се не слажу да се промени име баш Згребачке улице, јер је то непримерно”, пошто “у ДС сматрају да ће се град “превише огрешити о Кочу Поповића ако промене име Загребачке”, јер се он залагао за братство и јединство.“ Такође, “Шеф одборника ДС Балша Божовић сматра да Коча Поповић треба да добије неку другу улицу у Београду, а не Загребачку, те да не би волео да се погоршају односи Београда и Загреба”, а “Председник Скупштине града Никола Никодијевић сматра да се исправља историјска непревда према њудима који су ослободили Београд тиме што се данас улицама дају њихова имена.” Зато Митровић-Марић поручиује одборницима ДС: “Имајте вере да нам наши суседи Загрепчани неће спочитавати што смо ту улицу назвали по човеку који је ту рођен”, јер се “Београду не може оспоравати космполитски дух.”(3)

Суштина је, међутим, да једино што заиста јесте “непримерно” то је “спочитавање” шупље демагогије лажи које народ слуша ”као “лепе и поучне” – и да је једина реакција на ово изигравање одговорности наслеђу постојања и поштовања Правде и Истине – да, једна једина реакција неврле Србије до сада – напис: “Седло белог коња”:

“Предање каже (писане трагове ове врсте комунисти нису остављали) да је Јосип Броз молио Стаљина да му допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944, скупа са јединицама Црвене армије. Стаљин се, каже ова прича, сложио, рекавши Титу да се јави Владимиру Ивановичу Жданову, гардијском генерал-лајтнанту тенковских јединица Црвене армије… који је тих дана своју армију већ распоредио на рубним деловима главног града сломљене Краљевине Југославије.”

“Тако је Пеко Дапчевић на белом коњу ујахао у Београд. На Теразијама се задржао тек да га виде и сликају, а потом у галопу одјурио на Дедиње, где је заузео једну од три најбоље виле на том чувеном београдском брду и уселио се у њу.”

“Деценијама се једна улица у центру Београда, како и доликује, звала по генералу Жданову. Онда су Жданова из центра града одгурали у Пиносаву, ако знате где је то.” А онда, “пре неки дан, одлуком Скупштине града Београда, Пеко Дапчевић је добио свој булевар у центру гланог града Србије”!

“Чиме је Дапчевић задужио Србију, Београд, грађане Србије? Ослободио их од Немаца? Не, без Руса партизани о томе нису ни сањали. Или, какво је то добро Србима дао Коча Поповић? И његово име је на истој седници Скупштине Београда окачено на зидове зграда једне од улица у центру града. Та се звала Загребачка.”

“Немојте се оптерећивати питањем како је све то могуће, кад и сами знате да је у Србији све могуће! Београд данас, и на овај начин, слави и одаје признање онима који су 1944/45 у том граду побили више од 30.000 Срба, углавном из тзв. средњег слоја; донели закон о забрани повратка неколико стотина хиљада протераих Срба и Црногораца на Косово; који су Србији прикачили две аутономне покрајине (Косово и Војводина) а Хрватској, на пример, ниједну, мада је било историјског и сваког другог оправдања за три (Далмација, Истра, Крајина); који су 1974. године донели Устав скројен за растакање Југославије на шест драва.”

“Ради ли се ово из незнања или су још на снази закључци Четвртог конгреса КПЈ, одржаног у Дрездену, 1928? Тада је донет план рушења Југославије, и све што се касније догађало, до данашњих дана, одвија се по том плану”!

Наводећи друге који заслужују част и маст улица, Ратко Дмитровић, писац једине реакције, иронично а можда и са тугом закључује: “…али, они, ко им јe крив – нису били чланови ЦК КПЈ… нити су седлали беле коње.”(4)

”Mundus vult decipi, ergo decipiatur!”
”Свет жели да буде преварен,
зато нека буде преварен!”(5)

То је изјавио нећак папе Павла IV. А много, много доцније, Моша Пијаде је на засиједању Авноја у Бихаћу дефинисао Убиство Србије истим дослухом:

”Потребно је створити толико много бескућника, да бескућници буду већина у држави.”

Када се Ћопићев Николетина Бурсаћ добатргао до Засиједања Авноја забленуо се, не зачудо, у затарабљене вратнице! Да је Николетина успео да се некако добатрга у будућност… на пример до летовалишта у Башким водицама код Макарске, јебарника за повлашћени партијски подмладак… можда би схватио свет злочина настао из Брозовог Убиства Србије, који је данас притуљен ватиканском дефиницијом Запада: “Убити човека је злочин, побити милионе је – репресија!”(6) Можда би Николетина од нараштајаца ућарио чак и назив неког убогог сокачета у Пиносави… али наравно… само ако је био члан ЦК КПЈ… па макар и да није попут нечастивих часника… седлао беле коње! Многа је мржња рушила српско “духовно устројство, рушила све оно што једног човека чини часним и поштеним, па шта више… рушила и све оно што га чини – човеком… зато је за сарадњу са окупатором:

“Данас реч издаја одвећ мала и уобичајена!”(7)

Да би се размотрило шта је стварна антисрпска суштина ове дрскости – треба приступити поштеној анализи: прво – образложења одборника зашто одлучују; друго – одлуке надлежних Скупштине града; треће – ко одлучује и због чега; и четврто – општи одговор или опћенито питање:

Прво – образложења одборника зашто одлучују:

“Коча Поповић и Пеко Дапчевић заслужују именовање улицеа зато што су обојица учесници Шпанског грађанског рата.”

Одговор: Иако се чини као да Брозова пропагандистика од самог почетка абнормално глорификује такозване учеснике Шпанског грађанског рата, ипак, неоспорив је утисак да поменута абнормална глорификација истих као некаква превасходна, малтене божанска квалификација учесника НОБ-a – грмогласно доминира тек доцније – тек данас од стране нових нараштајаца! Међутим, данас су познате и многе раније недовољно знане чињенице јер су биле брижљиво скриване: наиме, по завршетку Шпанског грађанског рата, чланови комунистичких бригада, па сходно томе и такозвани комунисти такозване југословенске интернационалне бригаде били су затворени у логору у Француској! По Хитлеровом освојењу Француске почетком Другог светског рата, Нацисти су ове југословенске такозване комунисте – ослободили – и довели их у Србију. Зашто? Чињеница je да су поменути – исто као и фолксдојчери – већином постали најоданији сарадици нацистичке Специјалне полиције и Гестапоа, што је добар део њих остао до краја рата – док су други постали такозвано “језгро” Брозовог покрета – да би се крајем 1944. и једни и други преоденули у најзараженије такозване комунисте, а уствари у Брозове убице Србије и Равне Горе! Осим што је пирамидална улога Брозовог “језгра” било “преживљавање рата”, без обзира на његов исход, такозваnи Шпанци су доминирали ликвидацијом просрпских Срба са територија НДХ, и преваспитавањем преотсалих Срба – у будуће убице Србије! Њихова улога била је такође доминантна у активном повезивању са Усташама – од којих су многи били у Шпанији али на страни нацистичких фаланги! На ту везу се надовезује засада нерасветљено њихово издајство за које Брозове “Шпанце” оптужују стварни шпански комунисти учесници Шпанског грађанског рата, а што се надовезује на сарадњу са усташким учесницима истог рата. О свему томе је Винстон Черчил био добро обавештен, па се чак слободно може устврдити да је на наговор Ватикана – Черчил баш зато и подржао усташизираног Броза! Према томе, чињеница да данашња глорификација “шпанаца” доминира као превасходан степен заслужности НОБ-а – иако рекламерска површност новог нараштаја убица и отимача Србије – управо продубљује брозовистичку лаж – и као такво – оспорава убицма и отимачима Србије свако право на почаст именовања улица у данашњем Београду!

“Коча Поповић зато што је командант Прве пролетерске бригаде.”

Одговор: Из претходног произилази одговор и на ово, а и на следеће питање: као командант такозване Прве пролетерске бригаде Коча Поповић је уствари командовао покретним четворогодишњим конц-лагером у којем су у сарадњи са Усташама масовно елиминисани Срби са територија НДХ, а преостали преваспитавани у убице Срба и отимаче Србије – злочин који је био превасходна улога и једини разлог постојања такозване Прве пролетерске бригаде!

“Коча Поповић зато што је са својом јединицом учествовао у тешким борбама у Босни, и зато што је од 1944. био командант Главног штаба НОБ војске за Србију.”

Одговор: Такозване “тешке борбе у Босни” којима је “Коча Поповић командовао” било је управо масовно убиство слабо наоружаних равногорских јединица од стране супериорно наоружаних партизана од стране Запада, здружених са супериорно наоружаним усташким јединицама, и уз немилосрдно митраљирање Равногораца од стране британске авијације која је највероватније најзаслужнија за злочин овог масовног масакра Срба.

“Пеко Дапчевић зато што је учесник НОБ, зато што је генерал-пуковник ЈНА, и зато што је народни херој Југославије.”

Одговор: Осим што Дапчевић јесте био учесник Шпанског грађанског рата, очигледно је да изузев наведених лажних етикета – “учесник” НОБ-а који није био у рату против Нацизма, “генерал-пуковник ЈНА” што нема везе са ратним периодом, и “народни херој” превасходно због злочина надсвојим земљацима – поменути нема никаквих стварних заслуга! Ову тврдњу најубедљивије илуструје коментар из једног од наведених написа: Броз је молио “Стаљина да му допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944, скупа са јединицама Црвене армије. Стаљин се, каже ова прича, сложио, рекавши Титу да се јави Владимиру Ивановичу Жданову, гардијском генерал-лајтнанту тенковских јединица Црвене армије… који је тих дана своју армију већ распоредио на рубним деловима главног града.” Иако је проблематично да ли је Броз молио Стаљина, и да ли га је Стаљин упутио на Жданова, јер је Броз, уз подршку НКВД-а већ обезбедио “ујахивање” у Београд, и то преко усташког генерала Марка Месића, којег, иако га је победник Стаљинграда, исти маршал Жданов, поразио код Стаљинграда – НКВД инсталирао у Црвену армију баш зато да би Брозу обезбедио парадирање и Убиство Србије, чињеница је да је “Пеко Дапчевић на белом коњу ујахао у Београд. На Теразијама се задржао тек да га виде и сликају, а потом у галопу одјурио на Дедиње, где је заузео једну од три најбоље виле на том чувеном београдском брду и уселио се у њу”!

Друго – Одлука надлежних Скупштине града:

“Загребачка улица у Београду од данас ће се звати Улица Коче Поповића, а део Кумодрашке Булевар Пека Дапчевића: зато што je породици Коче Поповића припадао већи део зграда у Загребачкој улици, и зато што је Коча ту рођен.”

Одговор: Навођење као разлога да je породици Коче Поповића припадао већи део зграда у бившој Загребачкој улици је управо покушај да се анулира Брозово разбојничко Убиство Србије и да се прикрије брозовистичка злочиначка криминализација комплетног послератног друштва! Чињеница јесте да је породица имала више зграда, и да је отац Коче Поповића имао млин – али је такође чињеница и да је током Убиства Србије лично Коча Поповић и млин и зграду којој се родио – одузео од рођеног оца! Зато Дмитрић поставља питање: “Какво је то добро Србима дао Коча Поповић?” Јер, насупрот заглупљеној самоуверености неонараштајаца, Истина је другојачија: када је хорда Брозових “Шпанаца”, њихових “преваспитаника”, и Усташа насрнула, поготово у Београд, они су тачно знали кога ће побити, од кога одузети, где ће се населити… ништа није било случајно! Салонски денди-Шпанац-комуниста Коча Поповић је један од београдске групе најлогичнијих кандидата састављача ових спискова! Осим тога, Коча Поповић је наредио да амерички бомбардери сравне Лесковац са земљомч, да на други дан Ускрса акерички бомбардери сраввне са земљом улицу Косте Главинића на Сењаку, и то преплављену Београђанима у бежанији, и то од пијаце… тачно до узбрдице одакле почиње улица Сање Живановића! Зашто? Зато што је на падини после Војвода Дојчине, од Сање Живановића цела падина Доброг поља све доле до трамвајске пруге припадала брату Коче Поповића – зато је бомбардовање престало већ доле на почетку узбрдице Сање Живановића. Добро које је Коча Поповић дао Србима су злурадо достављање савезничким командама ваздухоплових снага да бомбардују – као немачке ратне циљеве – оне циљеве где су се Београђани склањали у бежанију од бомбардовања… што је детаљно и непобитно документовано у “Стрељању историје”!

“Улица Пеке Дапчевића зато што је кроз Кумодрашку и њену околину (Булевар Ослобођења) прошла Црвена армија.”

Одговор: Зашто се по Пеки Дапчевићу именује улица кроз коју је – и то недалеко – прошла Црвена армија? На овај тривијални апсурд, управо на ову злочиначку дрскост, одговара Ратко Дмитровић питањем “Чиме је Дапчевић задужио Србију, Београд, грађане Србије? Ослободио их од Немаца?” – “Не! Без Руса партизани о томе нису ни сањали.”

Треће – ко одлучује и због чега:

По свему испада да је коловођа овог дрског злочина понижавајућег по Београд, по Србе, и по Истину – “председница Комисије за именовање тргова и улица Јасмина Митровић-Марић”! Она доноси одлуку зато што “славне војсковође заслужују захвалност за дела којима су ослободили Београд и зато што је требало још раније да добију улице”!

Одговор: По свему изгледа да одлучују искључиво “Одборници ДС”! Они су за то да Дапчевић и Поповић имају улице у Београду, али се не слажу да се промени име баш Згребачке улице, јер је то “непримерно” – а зашто је “непримерно”? Зато што “ДС сматра” да ће се град “превише огрешити о Кочу Поповића ако промене име баш Загребачке” – јер се… “Коча Поповић залагао за братство и јединство”! Па зато и Шеф одборника ДС Балша Божовић “сматра да Коча Поповић треба да добије неку другу улицу у Београду, а не Загребачку”, јер “не би волео да се погоршају односи Београда и Загреба”! Зато је “резоновање” “Председника Скупштине града, Николе Никодијевића” – много продубљеније: он “сматра” да се најновијим иментовањима “исправља историјска непревда према људима који су ослободили Београд”?!? Зато су неонараштајци суочени са ултимативним питањем: Да ли најмљени зато да Жданова отпишу из Београда у Пиносаву? Или зато да врли председник Скупштине града Београда не захтева преименовање Булевара Ослобођења… у Булевар Брозовог усташког генерала Марка Месића?

Порука Митровић-Марић одборницима ДС: “Имајте вере да нам наши суседи Загрепчани неће спочитавати што смо ту улицу назвали по човеку који је ту рођен”.

Одговор: Наравно да другарка не брине због “спочитавања” јер је најмљена из истог извора као и “спочитавачи”, зар не? Спроћум тога, зашто дотична другарка џаду од Младеновца до Београда не иментује у Булевар спрских жртава Брозовог усташког генерала Марка Месића? Па када смо већ код тога, зашто дотична другарка улицу Косте Главнића не преименује у Булевар српских жртава Коче Поповића? Зар тиме другарка Митровић-Марић не би доказала да се Београду не може оспоравати космполитски дух? Зар тиме другарка не би одговорила на кључно питањце:

“Какво је то добро Србима дао Коча Поповић?”

Четврто – општи одговор или опћенито питањце:

“Немојте се оптерећивати питањем како је све то могуће, кад и сами знате да је у Србији све могуће”! Да… све сем истине:

Одборници ДС, председница Комисије за именовање тргова и улица Јасмина Митровић-Марић, Шеф одборника ДС Балша Божовић, Председник Скупштине града, Никола Никодијевић… “данас, и на овај начин, славе и одају признање онима који су 1944/45 у том истом граду побили више од 30.000 Срба, углавном из тзв. средњег слоја…” 30.000 Срба само у Ђушиној! А када смо већ код сокака, било је превише Ђушиних, превише кречана, превише подрума… превише крволочних подивљалих разбојника… и жртава не само “средњег слоја”, и не само богатих газда, и не само… него Срба:

Убијана је и убијена Србија.

Суштина је најамништво неозавичајаца: “Све је наше – ништа ваше… сем издаје!” Суштина је да ли чињеница да уопште није реаговано против дрскости даривања имена боградским улицама убицама Срба Београда и Србије заиста казује заборав сећања на злочин; да ли заиста казује отупљену навикнутост на живот покорних… или казхује диктатуру лажи новог нараштаја плаћених најамника, губљење компаса поштења моралне одговорности, подлегање издајничком менталитету сарадника окупатора, или…

…наравно… од свега по мало.

Суштина је, међутим:

Колико год наизглед самоуверен плаћени нови нараштај – губи тло под ногама – јер злочин који му је једина прошлост – није нити завичај, нити порекло, и изнад свега – није нити исконско нити благодатно право на национално наслеђе!

Лаж, злочин, отимачина су квалификација скоројевићког Зла!

Колико год се неозавичајцима причињава да је њихов злочин већ обавио лоботомију истине… тек сада, тек том лажном самоувереношћу исказује се и доказује испразност издаје налеђивача злочина…

…и истовремено трајност духовности и моралне снаге Српског Националног Духа вођеног благоданим правом Истине:

Будућност је незаборав Истине:
Издаја за лаж је ваша!
Зато вам је недоступно схватити живот поштењем истине.

Суштина је заборав сећања на злочин:
Поменути и непоменути извршиоци злочина
морају бити јавно жигосани, јавно смењени, јавно кажњени!
Одлуке морају бити јавно поништене!
Јавно образложење пресуде мора бити
праведно засновано на истинитим чињеницама!
Српски народ мора да јавно извуче
драгоцену поуку
о слободом постојању својим сопственим Националним духом!
Родољубље, Морал, Православље
морају се јавно и легално
вратити на снагу.
Жбири, полтрони, претварачи, издајници,
сарадици са непријатељем, профитери, најамници…
морају или схватити и прихватити да се
Србија враћа свом поштеном животу
и да више неће да трпи
никакве инсинуације нити фатаморгане…
…или им нема места у ослобоћеној Србији!

 

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac

_________________

(1) “Вучић у Берлину”, Проф. др. Слободан Турлаков, Новинар.де, 09/16/14)

(2) “Beograd ostaje bez Zagrebačke ulice?”, Мондо, Autor: Fonet, 09/17/14, 17:32)

(3) “Премењено име Загребачке и дела Кумодрашке”, Новости, Zagreb više nema ulicu u Beogradu, Танјуг, 09/18/14, 16:14)

(4) “Седло белог коња”, Ратко Дмитровић, Новости, 09/19/14, 21:30)

(5) Кардинал Карл Карафа, Karl Caraffa, нећак папе Павла IV, нунције на двору француског краља Анрија II)

(6) “Агенда: Балкански синдром”, Периша Рељић, Борба за веру, 09/15/14 Извор: “Инфо анонимни”)

(7) “Вучић у Берлину”, Проф. др. Слободан Турлаков, Новинар.де, 09/16/14)

 

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo