logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Никола Н.Живковић    1.095 пута прочитано    Датум: 18.09.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

monikaПрича о једној деветнаестогодишњој девојци из Србије и једном двадеседмогошњем младићу из Немачке. Пре кратког времена немачки дневни лист „Велт“ објавио је следећу информацију: „Активиста-хомосексуалац из Немачке, претучен је ове недеље у Београду и задобио је повреде опасне по живот. Немац је у главном српском граду учествовао на конференцији, која је посвећена правима лезбејки, хомосексуалаца, бисексуалаца и онима који припадају трансексуалним групама – „ЛГБТ“.

пише Никола Н. Живковић, 18.09.2014

***

Министар унутрашњих дела Србије Небојша Стефановић наредио је да се одмах спроведе истрага тог догађаја. Немачки амбасадор у Србији, Ханц Вилхелм, изјавио је да се активиста после операције пробудио. То је добар знак… Земља се труди да постане члан ЕУ и у више наврата је обећала да ће да штити људска права.“

(„Ein Homosexuellen-Aktivist aus Deutschland ist am Samstag in Belgrad zusammengeschlagen und lebensgefährlich verletzt worden. Der Deutsche hatte in der serbischen Hauptstadt an einer Konferenz zu den Rechten von Lesben, Schwulen, Bisexuellen und Transsexuellen (LGBT) teilgenommen. Serbiens Innenminister Nebojsa Stefanović ordnete umgehend eine Untersuchung des Vorfalls an. Der deutsche Botschafter in Serbien, Heinz Wilhelm, erklärte, der Aktivist sei nach der OP aufgewacht. Das sei ein gutes Zeichen. Das Land bemüht sich um eine EU-Mitgliedschaft und hat wiederholt versprochen, die Menschenrechte zu schützen“, http://www.welt.de/politik/ausland/article132222979/Deutscher-Schwulen-Aktivist-zusammengeschlagen.html 15. Sep. 2014., „Die Welt“, Berlin).

Први део овог чланка је толико очевидан, да немам што да додам. Словом, разуме се, да сам против тога да се човек бије само зато што другачији од нас, да ли по боји каже, или по убеђењу. Но, последње реченице су по мени крајње спорне. Ту се наиме говори о „обећању Србије, да ће штитити људска права“. На први поглед ту нема ничег нејасног, јер то се као само по себи разуме. Ово, међутим, ипак није тако. Живео сам тридесет година на Западу, или тачније у Немачкој, у Берлину. Тврдим да Срби припадају међу најтолерантније европске народе. Мислим да нећу много да погрешим ако кажем, да су толерантнији од многих народа, који су чланови Европске уније. Што хоћу да кажем? Познајем неколико београдских хомосексуалаца. Никада се неко од њих није пожелио да је због тога имао проблема у Србији. Чак ми је један од њих казао да му смета, тако наметњиво истицање „параде поноса“, или, да употребим његове речи: „У Србији једна трећина људи живи на граници беде, а не мали број њих буквално гладује. А нико од њих да дође из Брисела, па да се заузме за њихова права. А сада, ето, наводно су забринути за једну групу људи, који током „шетње поноса“ броји две или три стотине демонстраната! Реч је о јасној провокацији од стране Запада. Ту лежи проблем. Мене као педера нико у Србији не угрожава. Што ја морам пред тобом да љубим мог пријатеља? Па ни ти, Никола, преда мном не љубиш своју жену!“

Људи су, дакле, бесни због лицемерја Брисела и Вашингтона. Пре двадесетак година спровели су крајње нехумане мере против српског народа: санкције и то не само економске, већ су оне биле уперене и против српских научника и спорташа. А године 1999. пуних 79 дана бомбардовали су Србију. Само тако, из обести. Било је то перверзно иживљавање над једном малом, сиромашном земљом која броји седам милиона људи. И ту војну акцију Сједињене Државе и њени савезни, – који имају преко четири стотине милиона становника, – прозвали „милосрдни анђео“! И не само да се тога не стиде, већ су организованим државним ударом у октобру 2000. довели на власт корумпирану, уцењену, компровитовану, неспособну, компрадорску класу, која је и данас на власти. Пред изборе и у сличним приликама изговоре неколико патриотских, па и проруских говора, како би задовољили жеље већине српског народа. Вероватно и то раде у договру са стварним господарима ове напаћене земље, дакле, са америчким и британским амбасадорима у Београду.

Као и увек, тако и у случају писања овог немачког листа, наиинтересантније ствари су оне, које се прећуткују. Берлински „Велт“ „заборавио“ је да обавести своје читаоце, да се споменута београдска конференција одржала под називом „Будућност припада нама“ („The future belongs to us“). Зар то не звучи дрско, увредљиво и провокативно? Из тога произлази да, на пример, 95 одсто људи немају право на будућност. Или ја, можда, претерујем?

Према томе у Србији већина људи немају проблема са људима, који су «друге сексуалне оријентације». Оно што, верујем, огромну већину грађана наше земље смета јесте чињеница, да су организације «ЛГТБ» инструментализоване од стране центара моћи, дакле, од Вашингтона и Брисела, како би извршили пристисак на «неспослушне», у нашем случају, на Србе и то са циљем да воде политику која је у интересу Сједињених Држава и Европске уније. Намерно кажем ЕУ, а не Европа, јер циљеви те организације, очевидно, нису у интересу европских народа. Брисел јасно води борбу против традиционалних европских, хришћанских вредности, као што су породица, морал и милосрђе. Словом, овде имамо посла са агресивном, богатом, утицајном мањином, која жели да свим средствима да већини наметне своје схватање основних људских вредности. Уместо да се већина побуни и да захтева да се поштују њихова права, светски моћници су лажно представили те «невладине организације», познате као «енџиоу» („ngo“) као ««храбре борце за слободу и људска права». Тај невладин сектор заправо је повлаштен и има права да се у масовним медијима чује само њихова истина.

Невладине организације шре свега из Београдаучествовале су у демоназијији сопственог народа. Циљ им је био да српски народ и свет не сазнају праву истину о стрдањима Срба у Хрватској, Босни и на Космету. Тиме су они амнестирани злочине Запада, који је године 1995. бомбардовао Србе у Крајини и Босни, а 1999 и у самој Србији.

Интересантно да „парада поноса“ није одржана у Приштини или Истанбулу. Зашто? Па и те земље су кандидати за чланство у ЕУ! Велики амерички пријатељи налазе се у Ријаду, Катару и Бахреину. Нисам чуо да Вашингтон од њих захтева одржање „параде поноса“.

Поводом ове теме, нешто ме подсетило на догађај који се збио пре двадесетак година. Почео сам да листам по мојим „Берлинским записима“. Ево што сам пронашао: „Био је то леп пролећни дан у Хамбургу, 30. април 1993. Одржавао се тениски турних у Хамбургу. Наступила је и Моника Селеш. Тада је имала 19 година. Била је у животној форми и прва на светској ранг листи. Одједном је на терен ушао један гледалац, извадио велики месарски нож и насрнуо на нашу тенисерку. Нож је забио четири сантиметара дубоко у леђа, у леви предео плећке. Нападач је изјавио, да обожава Шефи Граф и да мрзи Монику Селеш (“vergötterte Steffi Graf – und hasste Seles“).

Остали део приче познат је нашој јавности. Да би могла да игра на турнирима, узела је амерички пасош. Године 2007. постала је и мађарски држављанин. Но, никада више није постигла такве успехе, као пре 30. априла 1993. До тада је освојила девет најважнијих турира.

Срби су у то времена били потпуно изоловани од стране Запада, који се толико хвали својим демократским и слободарским начелима. Речју, Срби су стављени у гето. Веома се добро сећам тога догађаја, јер се о томе много причало међу нашим Србима у Немачкој. Са мојим пријатељем Кићом и друштвом једно цело вече посветили смо тој теми. Неки су били мишљења, а међу њима и ја, да је тај Немац, Гинтер Пархе (Günter Parche), не само мрзео Селеш, већ и Србе. У немачким медијима водила се нечувена „хајка на Србе“. Срби су до те мере били сатанизовани, да је сваки злочин против њих био унапред разумљив, па и опроштен. Зато сам и ја био уверен, да су Селеш убили немачка „слободна“ штампа. Створена је таква атмосефера на Западу, да је против Срба била дозвољена свака казнена мера, па и убиство. У том смислу сам саставио и писмо, те послао на адресу неких десет најважнијих редакција у Немачкој. Ниједан лист, разуме се, није га објавио.

На суђењу, психијатри су утврдили, да Пархе није сасвим урачунљив. Суд га је осудио на две године затворске казне, алу условоно (“zwei Jahren Gefängnis auf Bewährung“). Разуме се, да нико не може да осуди Немачку и Немце због тог злочина. То је урадио један човек, а таквих, вероватно, има у свих народа. Но, немачки суд је ослободио човека затворске казне. А то је скандал и срамота за земљу. Сем тога, турнир после тога уопште није прекинут, већ је наставље, као да се ништа није догодило. То је изненадило не само много у Србији, него и на Западу. Е, ту почиње прича, о којој могу да са пуним правом кажем: „Такви су Немци!“

Моника Селеш покушала је уз помоћ адвоката да Пархе ипак добије заслужену затворску казну. Ниије успела. Њен одговор: после тога никада више није хтела да посети Немачку.

Зашто то спомињем? Зато што се у случају Монике Селеш није извинуо ниједан немачки политичар, ниједан министар. Никоме у Немачкој није пало на памет да позове на телевизију српског амбасадора. Појавила се кратка вест на осмој или деветој страни новина под рубриком „црна хроника“. Но, када се говори о немачкој активисту-хомосексуалаца или о француској фудбалском навијачу, онда такви случајеви доспевају на првим странама штампе и третирају се као првоворазредни политички догађај.

А како је то код нас, то смо, ето, живи сведоци. Сви се добро сећамо и казне који су добили српска деца у случају француског држављанина Татона: 14 наших навијача осуђено је на 240 година робије! Драконске казне француском амбасадору обећао је тадашњи председник Борис Тадић, а то је спровела у дело судија Мирјана Илић, која је председавала процесу. Већина је добила преко двадесет година затворске казне. Колико сам могао да пратим из штампе, процес српским навијачима, изгледа, да је монтиран. Пресуда је дакле изречена и пре процеса од стране Бориса Тадића. Појавили су се и родитељи настрадалог Брис Татона, којима је наша штампа дала најшити публицитет. Родитеље српске деце, која су добила преко тридесет година затворске казне, нико од српских медија није хтео ни да саслуша.

Неки очевици, међутим, тврде да је Брис Татон бежао од навијача „Партизана“ и да је сам скочио преко жардињере. Драган Ђилас објавио је да 30. Sсептембар 2009 буде Дан жалости у Београду. Колико је само Срба убијено у Француској и Немачкој. И? Ником ништа. Тениски турнир у Хамбургу, рецимо, настављен је, као да умало није убијена једна деветнаестогодишња девојка.

Као и у случају Бриса Татона, не сумњам да ће и у случају овог „геј-активиста“, наши правосудни органи донети одлуку, која ће личити и на пресуду из године 2009. Српска валст тиме није само уништила младе српске животе, већ и њихових родитеља, родбине и пријатеља. Но, пресуда представља понижење за већину становника ове земље, јер нам тиме открива праву природу ове власти. Српска влада на речима прича о Европи, но понаша се „афрички“. Зашто се нисмо угледали на Европу, рецимо, на Немачку? Зар и наше судство није могло да нађе психијатре, који би пронашли олакшавајуће околности за српску децу. Не. Наша власт то није могла да уради, очигледно, из простог разлога, јер се не понаша као суверена, европска држава, већ као афричке, окупиране државе у 19. веку, чија понизна, компрадорска елита чинила је све да се додвори колонијалним господарима. Словом, што гласније „РТС“, „Б92“, „Блиц“, Борис Тадић или Александар Вучић причају о „уласку Србије у Европу“, то на делу видимо да нас ти исти све више удаљују од Европе и заправо „гурају у Африку“. Сасвим је јасно, да власт у Србији за последњих десетак година никако не пада на памет да такав вазалски, робски однос према Бриселу и Вашингтону већина грађана Србије види као крајње увредњив и понижавајући.

 

Никола Н. Живковић

 

 

 

 




1 коментар у вези “Никола Н. Живковић: Моника и Денис”
  1. […] Извор: Новинар.де […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo