logo logo logo logo
Рубрика: Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    822 пута прочитано    Датум: 19.08.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

15Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 19.08.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Уводни текст за Петнаести наставак

Иако је сам Черчил поништио титоистичке фатаморгане – лажна историја и данас наставља да ‘превиђа’ Истину да је “Черчил своје одлуке засновао на подацима који не само да су били неодговарајући – него и – потпуно погрешни”! Зато Истина о догађајима у Југославији – није стигла до Историје! Черчил је “својим командантима слао делиће погрешних информација до којих је у Лондону долазио из ‘непознатих извора’.” “После Черчилове одлуке да подржи Титове партизане – чак ни Черчилов близак пријатељ Маклејн није имао никаквог утицаја на Черчилову политику према Југославији! Иако “свака Черчилова послератна изјава треба да послужи као доказ који поткрепљује његове погледе” – “ни на једном месту – није именован ‘извор’ његових доказа”! Напротив: ‘Убедили су ме аргументи – људи које познајем и којима верујем”:

“Обавештајни подаци у то време показују да је главнина партизанских снага – и пре и после бекства кроз ЦрнуГору – нападала – искључиво националне снаге западних Срба – потом се опорављајући док се скривала по планинама западне Босне”!

***

Детаљни коментар Петнаести наставак

(Странице Од 159 до 167– трећи део)

Поднаслов “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”

У другом делу поглвља “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт” Макдауелово Сведочанство Истине доказује прво: Черчил говори неистине; и друго: превара употпуњавања Титових снага Усташама у циљу остваривања Хитлерове претње Србији и Михаиловићу да ће им послати Усташе да их истребе – није једина Черчилова превара: пошто сам Черчил после рата сматра да би “сигурно било корисно да се Тито помогне залихама и герилским деловањем”, и пошто и ”сам признаје” да “то не би ангажовало велики број непријатељских трупа” – Макдауел устврђује да се “ово невероватно и важно послератно признање Черчила – стално превиђа”! – превиђа се да чак и ‘помогнути’ Тито – “не би ангажовао велики број непријатељских трупа” – “поништава Черчилову сопствену изјаву на другој пленарној седници Техеранске конференције” да – ‘Партизани задржавају барем двадесет једну немачку дивизију’!” (Closing the Ring, стр. 367)

Черчил поништио черчилијанске фатаморгане а лажна историја фатаморгана наставља да ‘превиђа’ Истину!

Међутим… иако је Рузвелт пре преокрета завере у свемоћну заверу – навијао за “десант на Средоземљу” – и иако – после преокрета у функсионисању завере Черчил наравно није најавио улогу НДХ – све ово је ипак “појачало Стаљинове првобитне сумње у погледу англо-америчке спремности да се уништи Хитлерова база унутар Немачке” – што се, узгред речено… и догодило… јер упркос суровог масовног разарања бомбардовањем из ваздуха – поједини најважнији циљеви, попут Крупових фабрика оружја – остали су зачудо… поштеђени! Али, битна је чињеница да “Председник Рузвелт тада јесте – одустао” – и то ‘нагло и необјашњиво’ – не само “од својих ранијих предлога о главним англо-америчким војним подухватима у сектору Медитерана и Јадрана” – већ чак и од своје до тада ‘искрено намераване помоћи Михаиловићу’ да ‘после рата доведе Југославију до слободних избора и будућности’!

Питања да ли је Рузвелт одустао због Черчилове НДХ – или га је Черчил преварио јер је Рузвелт заиста искрено био против НДХ – као и питање зашто је Рузвелт приступио – или био приморан да приступи свемоћно пререформираној издајничкој завери – засада су још увек – без одговора! Али, како каже Макдауел, “један фактор је апсолутно несумњив”:

“Премијер Черчил је своје тактичке закључке и њихову примену засновао на подацима који не само да су били – неодговарајући – него и – потпуно погрешни”!

“Али… таj посебни чинилац, када се мало боље загледа, открива се као – врло сложен.” Зато јер је за Макдауела најважније то да “притом нису најважније погрешне информације и погрешни савети на основу којих је Черчил делао – већ да због незаинтересованости, неразумевања, прекида у протоку обавештајних података или њиховог намерног прикривања – права слика о догађајима у Југославији – није ни стигла до Премијера”! Иако је проблематично да ли или није стигла до Черчила, или да ли је Макдауел исувише пристојан и савестан – ипак јесте катастрофална чињеница:

Права слика о догађајима у Југославији – није стигла до Историје!

Истина Историје јесте била – стрељана!

И сам Макдауел сматра да би Југославија била друкчија да је Черчил раyнао на то да “совјетско руководство није имало поверења у Тита и да није хтело да га подржи због његовог флагрантног одбијања, још од самог почетка рата, да слуша стална и категоричка наређења Москве да за време рата остави по страни сва идеолошка питања, и да се искључиво посвети поразу Немачке, те да у том циљу у потпуности сарађује са легитимном југословенском владом”!

На страну што је ово Макдауелово понављање доказа већ по ко зна који пут да Тито – није активно учествовао у рату против Нацизма – али – да је Черчил узео у обзир “да је совјетско руководство знало да је генерал Михаиловић најбоље квалификован да предводи борбу против Немаца, да ужива заслужен углед напредног човека, да је велики заговорник уједињења Југоисточне Европе у неком облику, и изузетан војник у потпуности свестан важности герилског ратовања” – како је онда уопште било “могуће да се премијер Черчил толико – изолује од својих званичних саветника и пропусти да уважи чињенице и њима прилагоди своју тактику?”

Речено без увијања:

Зашто је Черчил прихватио лажи издајства и завере – здраво за готово?

Иако Макдауела његова урођена пристојност уздржава да се исказује без увијања, он ипак баш зато, баш “због значаја поменутих чињеница” – одговара понављајући “кључне елементе из његовог већ навођеног извештаја из јуна 1944”:

Зато што “нема никаквих доказа да су виши војни кругови придали икакав значај војним операцијама на Балкану”; и зато што је доказано да “Партизанске тврдње – нису подвргаване критичкој анализи виших савезничких војних власти пре него што би их одговорни за садашњу британску политику (чест еуфемизам за премијера Черчила) – прихватали” – зато се мора указати на “стварну обавештајну основу и тактичка разматрања на које се премијер Черчил по свему судећи ослањао у својој погрешној одлуци да напусти генерала Михаиловића и пружи потпуну подршку Титу – и везу – ако постоји – између тих одлука и његовог првобитног исправног стратешког концепта”!

Иако Макдауел не узима у обзир – што му се као ратном обавештајцу и стратегу никако не може замерити – да Черчил свакако – није био на ‘исправном стратешком концепту’ већ 27. Марта 1941, који је у парламенту представио као ‘дело народа Југославије’ – а не Срба – иако јесте био обавештен да је то било дело Срба, и упркос што је морао знати да ће Хрвати дочекати Нацизам, по Хитлеровим речима – ‘искренијом добродошлицом од свих народа Европе’ – ипак чак ни пристојност не спречава Макдауела да документује Черчилову оданост издајничкој завери: Издаја се догодила зато што је Черчил: “са својим командантима у том периоду био у незваничној преписци и слао им”:

“Делиће погрешних информација до којих је у Лондону долазио из ‘непознатих извора’.”

“Ту се, наравно, радило и о специјалној мисији бригадира Фицроја Маклејна у Барију која је – независно од штабова на терену – била надлежна да премијера обавештава о југословенским питањима и саветује га шта треба предузети.”

“Мемоари у потпуности откривају улогу те мисије у Черчиловом саветовању – он је сâм ту мисију – одвојио од штабова на терену – тако да ниједна од две групе саветника на терену није на вишем нивоу била упозната са закључцима и коментарима друге стране – а још мање с намерама премијера Черчила”!

“После Черчилове одлуке да подржи Титове партизане – чак ни шеф те мисије, бригадир Фицрој Маклејн, иако премијеров близак пријатељ – није имао готово никаквог утицаја на Черчилову будућу политику. Уместо тога, у утврђивању и примени политике према Југославији, господин Черчил, како се може видети и из његових Мемоара – све више се ослањао на неке друге ‘непознате’ – и незваничне ‘саветнике у Лондону’.” Међутим, иако “свака његова послератна изјава треба да послужи као доказ који поткрепљује његове погледе – али”:

“Ни на једном месту ‘извор’ његових доказа”:

“Није нити именован – нити одређен”!

“Закључци које премијер доноси, као и изјаве о наводним чињеницама – не само да су у супротности с британским и америчким обавештајним подацима о Партизанским операцијама из времена рата – већ и са немачким обавештајним подацима – па чак и са сведочењима из поратних написа Владимира Дедијера, званичног Титовог биографа из ратног периода, па и самог Фицроја Маклејна, кога је премијер лично одабрао за извршиоца своје политике сарадње са Титом”!

Зато пристојност не спречава Макдауела да наведе фрапантну бесмисленостз Черчилових лажи:

“Пишући о почетним годинама рата Черчил каже: ‘Број Титових партизана брзо је растао. Ускоро су почели да задају велике губитке Немцима и освојили велика подручја’’! Или… “Пишући о 1943. години, Черчил каже: ‘Југословенски покрет против сила Осовине (Партизани) ангажовао је око тридесет три непријатељске дивизије’’ и чак злурадо прецизира да “они који су задржавали непријатељске снаге – нису били четници (националне снаге) – већ добро организовани Партизани’.”

“У два приватна писма генералу Александеру (Alexander), вишем британском команданту за Медитеран, oд 7. и 22. jуна 1943. Черчил каже: ‘Претпостављам да сте читали о недавним тешким борбама у Југославији. Уколико бисмо могли да стекнемо контролу над улазом у Јадран читав западни Балкан би плануо, с далекосежним последицамa. Шаљем вам преко једног официра потпуни извештај о задивљујућем отпору Титових партизанских следбеника. Велики успеси леже у працу Балкана’.’’

Черчил наставља са лажима и “у изводу из приватног писма пензионисаном генералу Сматсу од 3. септембра 1943.”: ‘Увек сам жарко желео да уђемо на Балкан, где се већ одиграва много тога значајног. Цео Балкан је у пламену. Лако је могуће да ће Немци бити принуђени да се повуку на Саву и Дунав’.’’ Овде је значајно истаћи да чак и септембра 1943. Черчил – не може да се уздржи од помињања свог НДХ плана за Југославију – помоћу Тита – јер Черчилово ‘повлачење Немаца на Саву и Дунав’ заиста доказује да Михаиловићева дејства не дозвољавају Немцима опстанак у Србији али им на територијама НДХ дозвољава комотан опстанак сарадња Усташа и Тита! Међутим… лажући и даље, истог септембра исте 1943, Черчил овако пише “о ситуацији после италијанске капитулације”: ‘Југословенска партизанска војска, која сада броји око две стотине хиљада људи, води велике борбе са Немцима’; а “пишући о јесени 1943. године, каже”: ‘Партизани су несумњиво постали водећи елемент отпора у Југославији’; па чак иде толико далеко са својим измишљотинама, да “у меморандуму упућеном Генералштабу у Лондону, новембра 1943, пише о комунистичким снагама у Југославији и Албанији”: ‘те герилске снаге задржавају онолико (немачких) дивизија – колико британске и америчке заједно (на Медитерану)’.’’

Где на Медитерану? Наравно не на Балкану!!!

Нема краја Черчиловој издаји:

“Септембра 1943, Премијер са одобравањем наводи изјаву господина Стивенсона из Министарства спољних послова: ‘Партизани ће доћи на власт у Југославији. За нас су они од таквог војног значаја да их морамо у потпуности подржати, подређујући политичка питања војним’.’’ А нешто доцније, “у писму министру спољних послова Идну, децембра 1943, Черчил наводи:

‘Убедили су ме аргументи – људи које познајем и којима верујем”:

‘Михаиловић je омча око врата младога (југословенског) Краља’.’’

Иако Черчил никада није разјаснио ко су ‘људи’ које ‘познаје’ и којима ‘верује’ – ова изјава – иако једна од многих – недвосмислено разјашњава не само у шта Черчил ‘верује’ – већ којом је Лажи опчињен… јер је јасно да су га ‘људи у Лондону’, којима Черчил толико ‘верује’ – чак и ‘убедили’ – да су надојени антисрпском мржњом и да су пропагатори НДХ и Усташтва!

Зато је значајно овде нагласити да без обзира којем је притајеном реду или организацији Черчил тајно припадао – да до убеђења у овакав накарадан став – није дошао – само ‘убеђивањем’ у једне ‘аргументе’ – већ напротив:

Дуготрајном оданошћу антисрпској мржњи насталој давно пре почетка Другог светског рата – која је Черчила опчинила у ‘омчу око врата’ – Истини!

Опчињеност оданошћу ‘утицају’ Усташтва и Ватикана Черчил потврђује и “у фебруару 1944”:

‘Веома вешто вођени Партизани су истовремено неухватљиви и смртоносни! Не само Хрвати и Словенци, већ и велики број Срба, придружили су се маршалу Титу, и он у овом тренутку има више од четврт милиона људи… организованих у приличан број дивизија и корпуса’.’’ (Исто, стр. 462, 464, 128-29, 466, 330, 468,470, 475)

Зато, по Макдауелу, ти “погледи премијера Черчила – које износи у својим мемоарима” – као “да би оправдао политику одбацивања легитимног националног отпора у корист огромне војне и политичке подршке Титу” – другим речима – најтрагичнији су апсурди издаје, јер Черчил “у својим мемоарима у циљу оправдавања веома контроверзне промене своје политике описује партизанске ратне операције” јер да их заиста описује “на основу званичних докумената” – он би “свакако цитирао и своје – изворе!” Међутим…

…Черчил “избегава да наведе ‘изворе” својих ‘сећања’!

Зато би као и питање Хитлеру такво исто питање морало бити постављено и Черчилу, и Титу и Павелићу – а то је питање које је 1914. поставио амерички председник Вудро Вилсон:

‘Шта траже Аустроугарска и Франц Фердинанд у Босни?’

Вилсон је поставио ово питање јер је сматрао да су то српске земље и да према томе Аустроугарска – нема шта да тражи – на српској земљи!

Међутим, иако Черчил “у мемоарима често по имену помиње бригадира Маклејна или капетана, касније пуковника Дикина, своје блиске пријатеље и саветнике за Југославију” – да су сазнања која помиње заиста потекла од поменутих – “логично би било да он то и напомене” – али – пошто не помиње – јасно је:

Черчил своје ‘изворе’ – “држи у тајности”!

Логично је наравно држати издају у тајности… зато су се “током и непосредно после рата у круговима британске војске и Министарства спољних послова шириле непоткрепљене приче да је Премијер – и у Лондону и на терену током рата” – наводно “нехотице потпао под утицај комуниста и појединих њихових симпатизера, који су га навели да подржи Тита и његов партизански покрет.” Макдауел то илуструје бројним примерима:

”У свом првом личном писму Титу 8. јануара 1944, премијер пише”:

‘Од мајора Дикина, мога пријатеља, сазнао сам за ваше херојске успехе! Бригадир Маклејн је такође мој пријатељ и колега из Доњег дома’.”

A “негде у то исто време премијер је у Доњем дому изјављује”:

‘Из извештаја пуковника Дикина добили смо живу слику целокупне борбе (у Југославији) и њеним протагонистима’ (Исто, стр. 470-1, 476), док “у мемоарима овако пише о првим контактима британске владе са Титом”: ‘Маја 1943 одлучено је да се пошаљу мале групе британских официра и подофицира које ће успоставити везу са југословенским партизанима. Крајем јуна је прикупљено довољно чињеница. Крајем месеца (то је још јун) председавао сам састанку Генералштаба у Даунинг стриту 23. јуна. У току расправе истакао сам велики значај пружања сваке могуће помоћи југословенском покрету отпора против сила Осовине (партизанима) који је у том подручју ангажовао око тридесет три непријатељске дивизије’.’’ (Closing the Ring, стр. 463-64)

Свакако да је све наведено само типично Черчилово обмањивање – јер нити је Черчил потпао под утицај ‘нехотице’ – нити је заведен лажима ‘комуниста и појединих њихових симпатизера’! Напротив: иако је и за њихов утицај и за њихове лажи добро знао – Черчил је одано веровао ‘извору’ по чијем је налозима и починио издају – а пошто је та његова оданост потекла од много раније – зато, без да инсистира на поменутим Черчиловим обманама – Макдауел на основу података које је сам Черчил изнео – каже: “Не могу а да не закључим следеће:

“Под један:

“С обзиром да је прва мала британска мисија код Тита стигла тек ‘на крају’ маја – физички је било – немогуће прикупити – ‘довољно чињеница’ из тог извора – до јуна’’! И на основу овог фактичког апсурда самог по себи, и на основу документованих Титових бежања – Макдауел поставља кључно питање:

“Из ког извора је онда премијер Черчил добио информације које је изнео 23. јуна, да партизани ‘ангажују око тридесет три непријатељске дивизије, у неком делу Југославије? Од кога је затражио ‘све податке’ које очито – није било проблема добити? Како се они слажу са нашим званичним обавештајним подацима са терена, о размештају партизанских и немачких снага, и са поратном изјавом бригадира Маклејна да су у лето 1943. Тито и његов штаб ‘на рубу уништења’ бежали кроз Црну Гору, размишљајући да се повуку још јужније или источније, према Албанији или Бугарској?” (‘Његова /Титова/ намера била је да иде даље на југоисток, у област Косова, на граници Србије и Македоније’, Фицрој Маклејн, исто, стр. 179)”

“Очито да би било физички немогуће неколицини млађих официра – недовољно обучених добровољаца с мало знања о Југославији – да прикупе све потребне податке – а још мање да процене свеукупне могућности партизана – бежећи са партизанским Врховним штабом кроз кршевите планине Црне Горе, стотинама километара удаљеним од свих познатих локација главнине немачких снага и важних немачких циљева”!

“Под два, “Напротив, наши обавештајни подаци у то време показују да је главнина партизанских снага – и пре и после бекства кроз ЦрнуГору – нападала – искључиво националне снаге западних Срба – потом се опорављајући док се скривала по планинама западне Босне”!

Под три, Макдауел документовано дефинише управо издајничку заверу:

“Мора се стога закључити да су информације за које премијер Черчил наводи да су добијене јуна и јула 1943 – да подржи Тита а не генерала Михаиловића и његове снаге – стигле од непознатих и незваничних извора у Лондону или са терена – које”:

“Господин Черчил – не открива”!

У вези с тим “желим, такође, јасно да кажем да ни у једном тренутку нисам добио никакве наговештаје о евентуалним комунистичким наклоностима бригадира Маклејна или пуковника Дикина.” Иако су се “обојица очито дивили Титовој несумњиво снажној личности… какву је Тито предочавао пред странцима!” И баш зато што код Маклејна ‘није било никаквих наговештаја’, чак ни ‘евентуалних наклоности комунистима’, баш зато “сам предложио да се”:

“Бригадир Маклејн и ја вратимо у Југославију и да заједно и непосредно истражимо ситуацију у целој Југославији”!

То наравно, као што је већ речено – “није прихваћено”!

 

У следећем наставку четврти део Макдауеловог поглавља “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”

 

***

 

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Тринаести наставак, странице од 159 до 167– трећи део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

 

(Постоји) ‘’могућност да се отвори трећи фронт као допуна операцији преко Ламанша, али не као замена за њу (…) Једна од могућности је улазак у јужну Фран¬цуску, а друга, коју је предложио председник Рузвелт (у уводним напоменама на првом састанку) да се са севера Јадрана крене североисточно према Дунаву (…) Сигурно би било корисно да се Тито помогне залихама и герилским деловањем, али то не би ангажовало велики број непријатељских трупа. (Ово невероватно и важно послератно признање Черчила стално се превиђа. Наиме, оно поништава његову сопствену изјаву на другој пленарној седници Техеранске конференције да ‘’парти¬зани задржавају барем двадесет једну немачку дивизију’’ /Closing the Ring, стр. 367/)

‘’То нас доводи до највећег проблема (…) наиме, како да наведемо Турску да уђе у рат и отворимо комуникације кроз Егејско море ка Дарданелима и потом ка Црном мору (…) Када бисмо имали приступ црноморским лукама, конвоји (за помоћ Русима) би могли стизати стално. Сада се морамо ограничити на четири конвоја (годишње) северним (то јест арктичким) путем (…) али, када Дарданели буду отворени, пратећи бродови који су већ на Медитерану обезбеђиваће кон¬стантан прилив залиха у совјетске луке на Црном мору’’.

На овом месту, међутим, и управо када је Черчил заустио да пита Стаљина како гледа на његов стратешки концепт ‘’Председник ме је подсетио на даљи пројекат (осим оног у Егејском подсектору) о кретању ка северном Јадрану а потом у правцу североистока ка Дунаву. Сагласио сам се и рекао (…) да бисмо онда могли да фронт у Италији одржавамо минималним снагама а да осталим снагама ударимо или у јужној Француској – или , како је Председник предло¬жио, од горњег Јадрана ка североистоку’’. (Closing the Ring, стр. 352–53)

Ово троструко помињање Рузвелтове заинтересованости за пројекат Јадран-Дунав треба наиме посматрати заједно са Рузвелтовим ширим опаскама које је, пре свих осталих, изнео на првом пленарном састанку Техеранске кон-ференције 28. новембра. Том приликом, пише Черчил, председник Рузвелт је:

‘’објаснио да су десантни бродови ограничавајући фактор у свим искрца¬вањима и да бисмо морали, ако се одлучимо на велики подухват на Медитерану, сасвим напустити операцију преко Ламанша. Одлучимо ли се, међутим, за опе-рацију мањих размера на Средоземљу, искрцавање у Француској би се одложило за један или два, а највише три месеца’’. (Исто, стр. 349)

Ова изјава појачала је Стаљинове првобитне сумње у погледу англо-америчке спремности да се уништи Хитлерова база унутар Немачке, и сумње Британаца да постоји неки приватни договор између Стаљина и Рузвелта. Стаљин је потом инсистирао само на англо-америчкој операцији Оверлорд (то јест искрцавању у западној Европи), уз мања дејства у јужној Француској. Председник Рузвелт је тада одустао од својих ранијих предлога о главним англо-америчким војним подухватима у сектору Медитерана и Јадрана.

Мемоари премијера Черчила, као и друге послератне британске публика¬ције, откривају дубоко огорчење на растућу неспремност Американаца да после Техеранске конференције подрже британски стратешки концепт за Југоисточну Европу. У одељку о америчкој политици показаћу да се одговорност за то мора приписати Рузвелту, неким његовим блиским војним и личним саветницима и делу америчке штампе.

Упркос томе, међутим, на основу тврдњи врло одговорних британских офи¬цира у ратном периоду и развоја догађаја после рата, уверен сам да ће историја бити врло критична према господину Черчилу и да ће га сматрати непосредно виним због инсистирања на тактичкој примени његовог иначе одличног стра¬тешког концепта, нажалост незаснованој на обавештајним подацима и препо¬рукама његових команданата на терену.

Сада бих размотрио те тактичке чиниоце и информације на којима се засни¬вају, а које су очито утицале на премијера Черчила да одабере погрешну тактику према Југославији.

Пре свега, један фактор је апсолутно несумњив: Премијер је своје тактичке закључке и њихову примену засновао на подацима који не само да су били неод¬говарајући него и потпуно погрешни. Али, тај се посебни чинилац, када се мало боље загледа, открива као врло сложен. Што је за мене при том најважније нису, међутим, погрешне информације и погрешни савети на основу којих је делао, већ то да због незаинтересованости, неразумевања, прекида у протоку обавештај¬них података или њиховог намерног прикривања, права слика о догађајима у Југославији није ни стигла до Премијера.

Ток догађаја у Југославији био би наиме готово извесно сасвим другачији да је он на време сазнао за само три скупа чврсто доказаних чињеница:

Прво, да совјетско руководство није имало поверења у Тита и да није хтело да га подржи због његовог флагрантног одбијања, још од самог почетка рата, да слуша стална и категоричка наређења Москве да за време рата остави по страни сва идеолошка питања, и да се искључиво посвети поразу Немачке, те да у том циљу у потпуности сарађује са легитимном југословенском владом;

Друго, да је совјетско руководство знало да је генерал Михаиловић најбоље квалификован да предводи борбу против Немаца, да ужива заслужен углед напредног човека, да је велики заговорник уједињења Југоисточне Европе у неком облику, и изузетан војник у потпуности свестан важности герилског рато¬вања, и

Треће, да је совјетско вођство притискало Британце да се сагласе са слањем совјетске војне мисије у штаб генерала Михаиловића. Из ратних контаката са вишим британским официрима на Средњем истоку и Средоземљу добио сам прецизна сазнања да је то било познато Команди на терену када је премијер Чер¬чил још могао своје замисли тактички формулисати тако да их подрже и САД и Совјетски Савез.

Како је онда било могуће да се премијер Черчил толико изолује од својих званичних саветника и пропусти да уважи чињенице и своју тактику прилагоди њима? Због њиховог значаја, понављам кључне елементе из мог већ наведеног извештаја из јуна 1944:

‘’Нема никаквих доказа да су виши војни кругови (…) придали икакав значај војним операцијама на Балкану (…) Партизанске тврдње (…) нису подвргаване критичкој анализи виших савезничких војних власти (…) пре него што би их одговорни за садашњу британску политику (чест еуфемизам за премијера Чер¬чила) прихватали’’.

Ваља размотрити и остале чиниоце:

– стварну обавештајну основу и тактичка разматрања на које се премијер Чер¬чил по свему судећи ослањао у својој погрешној одлуци да напусти генерала Михаиловића и пружи потпуну подршку Титу – и везу, ако постоји, између тих одлука и његовог првобитног и исправног стратешког концепта.

Прво, стога – што је од највећег значаја – морам нагласити да нисам нашао ништа у изворном материјалу што би указивало да је премијер Черчил делао на основу званичних обавештајних података или савета својих одговорних коман¬даната у секторима Медитерана и Средњег истока при примени погрешне так¬тике и доношењу погрешних политичких одлука везаних за његов стратешки концепт. То се, наиме, догодило упркос томе што је са тим својим командантима у том периоду био у незваничној преписци и слао им делиће погрешних инфор¬мација до којих је у Лондону долазио из непознатих извора. Ту се, наравно, ради и о специјалној мисији бригадира Фицроја Маклејна у Барију која је – независно од штабова на терену – била надлежна да премијера обавештава о југословенс¬ким питањима и саветује га шта треба предузети.

Мемоари, по мом мишљењу, у потпуности откривају улогу те мисије у његовом саветовању. Но, он је сâм ту мисију одвојио од штабова на терену, тако да ниједна од две групе саветника на терену није на вишем нивоу била упозната са закључ¬цима и коментарима друге стране, још мање с намерама премијера Черчила.

Такође морам истаћи да, по оцени надлежног вишег британског особља, после Черчилове одлуке да подржи Титове партизане шеф те мисије, бригадир Фицрој Маклејн, иако премијеров близак пријатељ, није имао готово никаквог утицаја на његову будућу политику. Уместо тога, у утврђивању и примени поли¬тике према Југославији господин Черчил, како се може видети и из његових мемоара, све више се ослањао на неке друге непознате – и, наравно, незваничне – саветнике у Лондону.

При том, Черчилове речи из саме књиге добро илуструју ово што сам рекао. Свака његова послератна изјава треба да послужи као доказ који поткрепљује његове погледе, али ни на једном месту извор његових доказа није нити именован нити одређен. Закључци које премијер доноси, као и одређене изјаве о наводним чињеницама, не само да су у супротности с британским и америчким обавештај¬ним подацима о партизанским операцијама из времена рата, већ и са немачким обавештајним подацима, као и са сведочењима из поратних написа Владимира Дедијера, званичног Титовог биографа из ратног периода, и Фицроја Маклејна, кога је премијер лично одабрао за извршиоца своје политике сарадње са Титом.

Пишући о почетним годинама рата Черчил каже:

‘’Број Титових партизана (…) брзо је растао (…) Ускоро су почели да задају велике губитке Немцима и освојили велика подручја’’:

Пишући о 1943. години, даље каже:

‘’Југословенски покрет против сила Осовине (партизани) (…) ангажовао је око тридесет три непријатељске дивизије’’ (…) ‘’Они који су задржавали непријатељске снаге нису били четници (националне снаге), већ добро орга¬низовани партизани’’.

У два приватна писма генералу Александеру (Alexander), вишем британском команданту за Медитеран, од 7. и 22. јула 1943. Черчил каже:

‘’Претпостављам да сте читали о недавним тешким борбама у Југо¬славији (…) Уколико бисмо могли да стекнемо контролу над улазом у Јадран (…) читав западни Балкан би плануо, с далекосежним последицама (…) Шаљем вам преко једног официра потпун извештај о задивљујућем отпору Титових партизанских следбеника (…) Велики успеси леже у пра¬вцу Балкана’’.

У изводу из приватног писма пензионисаном генералу Сматсу од 3. септем¬бра 1943. године Черчил наводи:

‘’Увек сам жарко желео да уђемо на Балкан, где се већ одиграва много тога значајног (…) Цео Балкан је у пламену (…) Лако је могуће да ће Немци бити при¬нуђени да се повуку на Саву и Дунав’’.

Черчил овако пише о ситуацији у септембру 1943, после италијанске капитулације:

‘’Југословенска партизанска војска, која сада броји око две стотине хиљада људи, (…) води велике борбе са Немцима’’.

Пишући о јесени 1943. године, каже:

‘’Партизани су несумњиво постали водећи елемент отпора у Југославији’’.

У меморандуму упућеном Генералштабу у Лондону, у новембру 1943, овако пише о комунистичким снагама у Југославији и Албанији:

‘’Те герилске снаге задржавају онолико (немачких) дивизија колико британ¬ске и америчке заједно (на Медитерану)’’.

Децембра 1943, Премијер са одобравањем наводи изјаву господина Стивен¬сона из Министарства спољних послова: ‘’Партизани ће доћи на власт у Југославији. За нас су они од таквог вој¬ног значаја да их морамо у потпуности подржати, подређујући политичка питања војним’’.

У писму министру спољних послова Идну, децембра 1943, Черчил наводи:

‘’Убедили су ме аргументи људи које познајем и којима верујем, да је Миха¬иловић омча око врата малога (југословенског) Краља’’.

У фебруару 1944, Премијер пише:

‘’Веома вешто вођени (…) партизани су истовремено неухватљиви и смрто¬носни (…) Не само Хрвати и Словенци, већ и велики број Срба, придружили су се маршалу Титу, и он у овом тренутку има више од четврт милиона људи… организованих у приличан број дивизија и корпуса’’. ( Исто, стр. 462, 464, 128– 29, 466, 330, 468,470, 475)

Ти погледи премијера Черчила – које износи у својим мемоарима да би оправдао политику одбацивања легитимног националног отпора у корист огромне војне и политичке подршке Титу – могу се упоредити са званичним доказима укратко изло¬женим у поглављу о операцијама Титових партизана о њиховим могућностима и дејствима током рата. У вези с тим, такође би било корисно прочитати и шта је о Титу написао бригадир Фицрој Маклејн у својој књизи Јеретик. Важно је при том имати на уму да је током рата Черчил био не само премијер већ и министар војни. Осим тога, он је у Првом светском рату у Ратном кабинету био надлежан за поморска војна питања, а између два рата одржавао је веома блиске односе са важним професионал¬ним и политичким званичницима у Војсци и Министарству спољних послова. Зато је изузетно добро, можда као нико други, познавао не само њихове ставове већ и њихов уобичајени начин изражавања, нарочито у званичним документима.

Да је у својим мемоарима у циљу оправдавања веома контроверзне промене своје политике описивао партизанске ратне операције на основу званичних доку¬мената, свакако би цитирао и своје изворе или би своја сећања макар делимично изложио званичним речником. У мемоарима он често по имену помиње брига¬дира Маклејна или капетана, касније пуковника, Дикина, своје блиске пријатеље и саветнике за Југославију. Да су сазнања која помиње потекла од њих, логично би било да то и напомене. Током и непосредно после рата у круговима британ¬ске војске и Министарства спољних послова шириле су су зато непоткрепљене приче да је Премијер – и у Лондону и на терену током рата – нехотице потпао под утицај комуниста и појединих њихових симпатизера, који су га навели да подржи Тита и његов партизански покрет.

Принуђен сам, с великим жаљењем, да прихватим те претпоставке као истину.

У мемоарима, Премијер у почетку као да приписује своју процену ситуације у Југославији 1943. године двојици горепоменутих британских официра. Фицрој Маклејн, Черчилов колега у Доњем дому, постао је бригадир и шеф британске мисије при Титовом Главном штабу, а Ф.Е. Дикин био је млади дипломац универзи¬тета Оксфорд који је пет година пре рата био Черчилов књижевни секретар, а после рата један од уредника Мемоара. Током рата, као млади штапски официр у Каиру и касније, као члан прве британске мисије код Тита, напредовао је изузетно брзо и од капетана постао пуковник, добивши главно британско војно одликовање, Орден за изузетну службу. У свом првом личном писму Титу 8. јануара 1944, премијер пише:

‘’Од мајора Дикина, мога пријатеља, сазнао сам за ваше херојске успехе (…) Бригадир Маклејн је такође мој пријатељ и колега из Доњег дома’’.

Негде у то исто време премијер је у Доњем дому изјавио:

‘’Из извештаја пуковника Дикина добили смо живу слику целокупне борбе (у Југославији) и њеним протагонистима’’. ( Исто, стр. 470–1, 476)

У својој поратној студији о Титу бригадир Маклејн пише о тада капетану Дикину:

‘’Тек у пролеће 1943. прве сумње увукле су се у главе одговорних за британску политику (уобичајени еуфемизам за премијера у ратно време) – сумње у погледу поузданости информација о Југославији које су добијали (…) Те сумње јавиле су се најпре у глави капетана Ф.В. Дикина (…) Он је закључио да су постигнућа четника (неодређени термин за југословенске националне снаге, укључујући и неке сасвим независне од генерала Михаиловића) вероватно у великој мери пре¬терана, и да војни значај партизана заслужује да бар буде испитан. Његове идеје нису биле добро примљене ни у Лондону ни у Каиру. Дикин је, међутим, био упоран’’. (The Heretic, стр. 192–93)

Черчил у Мемоарима овако пише о првим контактима британске владе са Титом:

‘’Маја 1943 (…) одлучено је да се пошаљу мале групе британских официра и подофицира које ће успоставити везу са југословенским партизанима (…) Крајем тог месеца (маја) капетан Дикин (…) спуштен је падобраном да би успоставио мисију код Тита (…) До јуна је прикупљено довољно чињеница (…) Крајем тог месеца (то је још јун) своју пажњу сам усмерио на остваривање најбољег учинка при пружању отпора силама Осовине у Југославији. Затраживши све податке председавао сам састанку Генералштаба у Даунинг стриту 23. јуна. У току рас¬праве истакао сам велики значај пружања сваке могуће помоћи југословенском покрету отпора против сила Осовине (партизанима) који је у том подручју анга¬жовао око тридесет три непријатељске дивизије.’’ (Closing the Ring, стр. 463–64)

На основу ових података које је сам Черчил изнео не могу а да не закљу¬чим следеће:

1) С обзиром да је прва мала британска мисија код Тита стигла тек ‘’на крају’’ маја, физички је било немогуће прикупити ‘’довољно чињеница’’ из тог извора ‘’до јуна’’.

Из ког извора је онда премијер Черчил добио информације које је изнео 23. јуна, да партизани ‘’ангажују око тридесет три непријатељске дивизије’’ у неком делу Југославије? Од кога је затражио ‘’све податке’’ које очито није било про¬блема добити? Како се они слажу са нашим званичним обавештајним подацима са терена, о размештају партизанских и немачких снага, и са поратном изјавом бригадира Маклејна да су у лето 1943. Тито и његов штаб ‘’на рубу уништења’’ бежали кроз Црну Гору, размишљајући да се повуку још јужније или источније, према Албанији или Бугарској? (‘’Његова /Титова/ намера била је да иде даље на југоисток, у област Косова, на граници Србије и Македоније’’, Фицрој Маклејн, исто, стр. 179)

Нико упућен у већ постојећа сазнања о локацији главнине партизанских снага у односу на концентрацију немачке војске у том периоду рата не може да поверује да је иједан британски официр код партизана у то време могао да шаље такве извештаје. Такође је очито да би било физички немогуће неколицини млађих официра – недовољно обучених добровољаца с мало знања о Југославији – да прикупе све потребне податке, а још мање да процене свеукупне могућности партизана бежећи са партизанским Врховним штабом кроз кршевите планине Црне Горе, стотинама километара удаљене од свих познатих локација главнине немачких снага и важних немачких циљева.

2) И садржај и формулације података предочених какви су, наводно, стигли у Генералштаб или Ратну канцеларију у Лондону искључују могућност да су ти подаци потекли од Високе команде на терену или њених оба¬вештајаца. Напротив, наши обавештајни подаци из тог извора у то време показују да је главнина партизанских снага, и пре и после бекства кроз Црну Гору, нападала искључиво националне снаге западних Срба, потом се опорављајући док се скривала по планинама западне Босне.

3) Мора се стога закључити да су информације за које премијер Черчил наводи да су добијене јуна и јула 1943 – на основу којих је одлучио, макар емотивно, да подржи Тита а не генерала Михаиловића и његове снаге – стигле од непознатих и незваничних извора у Лондону или са терена, а које господин Черчил не открива.

У светлу ових доказа не могу а да не закључим да су у пролеће и лето 1943, прикривени комунистички или прокомунистички елементи, највероватније у Лондону, задобили његово поверење и обмањивали га искривљеним или нетач¬ним информацијама. Такав развој догађаја додатно је потврђен извештајима неколико неискусних британских официра послатих у Титов штаб. Неки после¬ратни британски извори сугерисали су ми да се господин Черчил, током писања Мемоара, збунио око различитих извора који су утицали на његове тешке и одговорне одлуке током рата.

Желим, такође, јасно да кажем да ни у једном тренутку нисам добио никакве наговештаје о евентуалним комунистичким наклоностима бригадира Маклејна или пуковника Дикина. Одговорни британски официри у које имам потпуно поверење описали су ми Дикина као младог идеалисту, а Маклејна као конзер¬вативца и оданог Черчиловог пријатеља. Обојица су се очито дивили Титовој несумњиво снажној личности какву је предочавао странцима. Осим тога, оба ова британских војника су веровала – као што сам и ја, а изнад свега генерал Миха¬иловић – да народи Југославије заслужују далекосежне друштвене, економске и политичке реформе после рата, каквих у међуратном периоду није било одвише.

Склон сам, усто, и да верујем да би ова два официра – да су била послата на дуже у штаб генерала Михаиловића, Черчилу послала извештаје који би били у складу са оним што сам написао у извештају Савезничком главном штабу, у новембру 1944.

С том мишљу на уму предложио сам да се бригадир Маклејн и ја вратимо у Југославију и да заједно и непосредно истражимо ситуацију у целој Југославији што, међутим, није прихваћено.

 

наставиће се

 

Објављено 19.08.2014

2006-2014 новинар.де

 

 




2 коментара у вези “Стрељање Историје – Петнаести део”
  1. […] Наставиће се Извор: Новинар.де […]

  2. […] Наставиће се Извор: Новинар.де […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo