Вести

Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 17.08.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Уводни текст за Четрнаести наставак

Макдауелу је новембра 1944, по повратку из Југославије, “у Вашингтону – било забрањено да говори – без допуштења”!

“Званична британска политика према Југославији у јуну 1944. састојала се у нападању генерала Михаиловића као сарадника окупатора, и пуној војној помоћи и признању Титовог партизанског и очитој вољности да призна тај покрет као фактичку владу у Југославији” иако “партизанско руководство намерава да употреби опрему и оружје које очекује од савезника – нарочито тенкове и артиљерију – пре свега зато да би успоставило контролу над Југославијом после немачког повлачења”! Иако је “британска политика према Југославији” de facto “заснована на нетачном увиду у војне и политичке прилике на подручју Југославије” јуна 1944. они кажу “да могу одлучити да задрже западну Југославију после рата у зони потпуног британског утицаја!” – ‘Такво “решење приписује се јаком католичком утицају” да “под контролом Британије Тито одбаци своје комунистичке везе” – “зарад свога хрватског порекла”!

‘Претња’ коју треба ‘неутралисати’ јесте Србија која ‘не може да постоји као етнички чиста држава’! У ту сврху нема бољег решење од Тита да наравно са Усташтвом – ‘неутралише’ ‘Српско питање’! Зато је започето “убрзано повећање англо-америчке помоћи искључиво Титу” “стварањем копнених и ваздушних база у северним областима Југославије” – наравно на територији НДХ.

***

Детаљни коментар Четрнаести Наставак

(Странице 149 до 158 – (други део)

Поднаслов “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”

Можда је чак овај преокрет завере одговор на питање зашто се ко већ на почетку рата прдружио Титу… јер… промењена завера је схватила – или већ унапред знала – да је ‘веза са комунистичком партијом’ – само Титова маска!

И без обзира што ми и данас не знамо ко је заиста Тито – завера је знала већ тада ко је човек коме је још пре почтека рата на територији бивше Југославије поверила… мисију!

И иако Макдауел то уопште не каже – он ипак наглашава кључне чињенице: “крајем 1942, када је Хитлерова претња Британији и Совјетском Савезу прошла врхунац – а много израженије током 1943. и 1944. – многи утицајни британски медији укључујући и Бибиси, све су се пристрасније и доследније држали политике сузбијања вести повољних по националисте (Михаиловића) у Југославији – и приписивали све Михаиловићеве успехе против Немаца – Титу и његовим партизанима – па чак и оне које су званична британска саопштења приписивала Михаиловићу”!

Операција издаје, рекламирања издаје, натурања издаје јавном мњењу, и нулификације Михаиловиће и кључне улоге Срба у рату – постало је толико систематично и толико свеобухватно да једноставно није могуће да је то још увек дело некаквих инфилтрираних појединаца – завера је постала дело вишег, неизмерно моћнијег ауторитета! Обмана је била толико моћна да је чак довела до тога да је и “Команда за Средоземље” наседала “погрешно умањујући утицај и постигнућа националиста у Југославији под упливом наших медија – па чак и у мом случају, и то упркос мом знању о великим тајним дејствима генерала Михаиловића у Југославији и околним подручјима Мађарске, Румуније и Бугарске”, каже Макдауел!

Моћ ове нове завере била је толико моћна да је завела потпуну контролу:

“Највише штете нашој објективности нанео је фактор који је постао очигледан при крају 1944: британским и америчким официрима који беху боравили међу националистима – ускраћивана је могућност да говоре о свом искуству – док су они из партизанског штаба или међу партизанима не само охрабривани да кажу што желе – већ и да разговарају са савезничким војним особљем и новинарима”!

И наравно, “ред на мене (на Макдауела) дошао је новембра 1944, по повратку из Југославије, када сам после неколико дана слободних, искрених и веома пријатељских разговора са британскиим и америчким припадницима Савезничке команде – нагло одсечен од свих контаката – а мој извештај о ситуацији у Југославији ограничен на два примерка – без пропуштања кроз уобичајене канале”!

“У Вашингтону ми је – било забрањено да говорим без допуштења”!

У следећем поглављу о председнику Рузвелту биће наравно више детаља о овој забрани, али у овом поглављу важна је Макдауелова констатација да је “британски војни и цивилни обавештајни и политички кадар био до те мере – замењен импровизованим ратним службама – да су на терен слати на брзину одабрани аматери” – што је довело до тога “да је војним кадровима и онима у Министарству спољних послова задржани као саветници командантима на терену и премијеру и министру војном у Лондону – системски било немогуће доношење војних и политичких одлука – мимо ‘прихваћених’ (управо строго контролисаних) обавештајних података”!!! Сходно томе сам “током првих шест месеци 1944, у различитим штабовима – у Каиру, Алжиру и Барију – осетио – растућу стрепњу међу британским професионалцима и мањим групама Американаца и Француза”:

“Савезници су у опасности да добију рат – само да би изгубили мир”!

“Навешћу зато подужи и детаљан извод из мог извештаја Вашингтону и Америчком одсеку при Савезничком штабу у Алжиру, који сам саставио током боравка у три поменута штаба током маја и јуна 1944”:

“Тренутна британска политика у Југославији настоји да пресече све савезничке контакте са националним покретом генерала Михаиловића који се активно супротставља Немцима – и да снажно помогне партизане које су организовали и које воде комунисти, и који помажу ЕАМ у Грчкој, али се” – “Не боре против Немаца”!

“Ова очита политичка противречност изазива доста коментара међу британским и америчким официрима и званичницима заокупљеним проблемима Балкана. Званична британска политика (према Југославији) сада (у јуну 1944) изгледа да се састоји у нападању генерала Михаиловића као сарадника окупатора, и пуној војној помоћи и признању партизанског покрета под вођством комуниста и очитој вољности да на неки начин призна тај покрет као фактичку владу у Југославији.” И поново жигошући драстичну промену систематичности и изненадно нарасле моћи, управо свемоћи завере, Макдауел указује на сада противуречне необјашњиве чињенице да је “раније то била линија какву су заступали лондонски Бибиси, разне либералне и радикалне групе у Британији и Америци, и поједини британски и амерички официри у сектору Медитерана”, и да је то била – иако никад непримењена – “претходна британска политика” које се “још држи амерички Стејт Департмент – да се војна помоћ пружа свакој групи на Балкану спрам тога колико се она бори противу Немаца”!

Међутим, “тврдње југослованских партизана о њиховој снази и доприносу борби против Немаца и немачких комуникација – што је основа за садашње предлоге да им се пружи већа војна, чак и политичка подршка – по свему судећи нису биле подвргнуте никаквој анализи од виших савезничких војних власти, нити су од њих одобрене пре него су их прихватиле особе одговорне за садашњу британску политику”! И што је још горе – “партизанске тврдње да имају политичку подршку југословенских народа узете су, по свему судећи – здраво за готово – без критичке анализе и одобрења од бар неких британских специјалиста, најкомпетентнијих за њихову процену” и чак без “узимања у обзир противних тврдњи југословенских група супротстављених партизанском покрету”!

Стога су “бројни компетентни виши британски официри и званичници у Каиру, Алжиру и Барију потпуно – запрепашћени и огорчени садашњом британском политиком према Југославији”– јер “као стручњаци задужени за прикупљање података о том подручју – они”:

“Не налазе основа за прихватање тврдњи партизанског комунистичког вођства”!

“Има их чак који кажу да је једини могући закључак – да”:

“Садашња политика – нема везе са вођењем рата”!

“Постојећи подаци – не потврђују партизанске тврдње да они представљају већину Срба, Хрвата и Словенаца”!

Постојећи подаци – “указују да партизанско руководство намерава да употреби опрему и оружје које очекује – нарочито тенкове и артиљерију – пре свега да би успоставило контролу над Југославијом после немачког повлачења”!

И осим свега другог, сви ови ‘запрепашћени и огорчени виши британски официри’ “уверени да се не може рачунати да ће влада створена у случају да партизани освоје Југославију подржавати британску политику на Балкану”!

Овај извештај о све трагичнијој ситуацији наметнутој усвајањем партизанских измишљотина здраво за готово – Макдауел храбро жигоше борећи се за Истину:

“Британски заговорници садашње политике – нису они који доиста представљају британску војску или Министарство спољних послова”!

“Колико је доле потписани уочио и сазнао, сви они који подржавају овакву политику – и у Британији и у Америци – су људи са мало војничког искуства и неупућени у политичке проблеме на Балкану пре овог рата”!

“Већина припадника ове групе коју је доле потписани лично срео у Барију, Алжиру и Каиру, су емотивно везани за партизански покрет и, свесно или несвесно, пре свега заинтересовани – за његов успех зарад њега самог”! Залуђени том сулудом омамљеношћу “они не само што прихватају партизанске тврдње као чињенице” већ чак “сматрају сваку проверу тих тврдњи – ставом недостојним савезничког официра” – што је наравно не само апсурдно већ и директна издаја рата против Нацизма и издаја циља победе у рату, јер је “садашња британска политика према Југославији” – de facto “заснована на – нетачном увиду – у војне и политичке прилике на том подручју”!

Иако Макдауел не спомиње НДХ као такву – што је можда и омашка превода – његове тачне констатације доказују да њему мора да су итекако познати не само усаглашеност титоистичких и усташких активности већ такође и – бар засада – још недокументовани тајни договори савезника са НДХ о послератној Југославији – јер, како доказује, оваква политика “такође указују да у случају да се уједињена Југославија под таквим условима не успостави, Британци могу одбацити Србију (препустити је руској контроли) и – усредсредити се на пријатељски режим у римо-католичким областима Хрватске, Далмације и Словеније”!

Пошто једини ‘римокатолички’ наводно ‘пријатељски режим’ јесу антисрпска НДХ и Усташко масовно злочинство над Србима – ову чињеницу Макдауел допуњује и извештајем од јуна 1944: “Британци могу одлучити да задрже западну Југославију после рата у зони потпуног британског утицаја чувајући прилазе Јадранском мору – а Србију препустити совјетској доминацији” – што су како их назива ‘гласине’ које је “слушао непрекидно крајем 1943. и током највећег дела 1944.” ‘Гласине’ су:

“То решење приписивале – јаком католичком утицају!”

И иако као ‘утицај’ не наводи дословце Ватикан – ипак Макдауел управо документује став Ватикана: “дође ли генерал Михаиловић после рата на власт” он ће се наводно “страшно осветити за ужасне покоље православног становништва које су католички екстремисти у усташкој организацији извршили почетком рата у западној Југославији”! Врло значајно Макдауелово приписивање покоља ‘католичким есктремистима’ – упркос неоспорној чињеници да је покољ Срба био једини разлог постојања НДХ као такве – а његова констатација да су покољи извршени – само ‘почетком рата’ – управо је доказ садржаја савезничких тајних договора са НДХ!

Међутим, сходно тој Ватикановој умишљеној измишљотини – а управо зарад те измишљотине – “иначе конзервативни елементи у британском Министарству спољних послова – били су наведени да прихвате популарну партизанску пропаганду да је Тито и идеолошки и у својим амбицијама умерен, и да ће прихватити британско вођство у поратном периоду” – због чега “током целог рата Британска Влада” управо Черчил и то злонамерно “није ни покушала да процени кога подржавају и чему се надају југословенски народи”! То би се тачније морало дефинисати да је Черчил, па сходно тиме и Британска Влада – била против Истине – против Истине Михаиловићевог и Српског огромног доприноса поразу Нацизма и Савезничкој Победи!

Али, пошто су “управо они сматрали да би ваљало да се вратим у Југославију заједно са бригадиром Фицројем Маклејном и направимо тачну процену” – то је:

“Спречено наређењима из Лондона и Вашингтона”!

Зато, коментаришући оне који су починили забрану Истине Макдауел наставља да управо доказује садржај британскоих договра са НДХ: “Нажалост, они су били и ти који су наставили да сматрају да концепт западне Југославије под контролом Британије даје прилику Титу да – одбаци своје совјетске и комунистичке везе” наводно “зарад свога хрватског порекла”! Ова констатација је један од најсуштинскијих доказа савезничких доовора са НДХ који непобитно доказује да је од почетка до завршетка рата искључиво доминантан ‘утицај’ на Черчила – а потом и на Рузвелта – била мржња против Срба, јер иако “при накнадном сагледавању, постаје јасно да су стратегија генерала Михаиловића – и првобитна Черчилова из 1943.” – биле такорећи “истоветне” – јер се “њихово тактичко извршење по замисли генерала Михаиловића суштински подударало са предлозима планера у Савезничком штабу у Казерти” – али га је због наведених разлога ‘тајних приватних утицаја’ – “премијер Черчил – одбацио крајем 1943. и почетком 1944”!

Иако Титово ‘хрватско порекло’ – уколико је доиста ‘хрватско’ – исто као што ни Титова маска: ‘генерални секретар КПЈ’ – нема никакве битне везе нити са Черчиловом али нити са Титовом нити Ватикановом ‘игром’ – и иако бар на речима изгледа као да не оповргава Титову ‘маску’ као такву – враћајући се на Стаљина, Макдауел управо продубљује стравичност мржње у Черчиловој ‘Титовој игри’ – да стреља Истину – стрељањем кључне улоге Срба у Другом светском рату:

Иако је на “Техеранској конференцији у почетку подржавајући Черчилову стратегију, Стаљин с правом истакао да се – не слаже са његовим (Черчиловим) претераним проценама снаге немачких дивизија на Балкану и војног значаја Титових трупа” – упркос Стаљиновим тачним опаскама – “Черчил је већ тада био потпуно али и погрешно убеђен од својих незваничних саветника у Лондону” и у лажну измишљотину некакве “многоструке слабости југословенских националиста” и у лажну измишљотину некакве “велике снаге Титових партизана – каква је представљана у партизанским” лажним “саопштењима – и потврђивана од комунистичких симпатизера у британским медијима” и од стране од Черчила одабраних војних обавештајаца – и закључује да пошто би примирјем “сваки престанак непријатељстава омогућио совјетској војсци да окупира целу Источну, а вероватно и добар део Средње Европе” – да је наводно зато “Премијер Черчил потпуно оправдано највише страховао од могуће поратне претње Стаљина Југоисточној Европи и њеном стратешки најзначајнијем делу… Југославији.”

Али… да је Черчил заиста ‘потпуно оправдано страховао’ – онда свакако не би дошло до чувених ‘Черчилових четири минута’ колико је дуго нашао за сходно да приушти размишљању о жртвовању савезника у рату против Нацизма – које је издао!

Међутим, Макдауел доказује да се Черчил био концентрисао да “неутралише непосредну послератну претњу Стаљина Источној и Централној Европи – англо-америчком окупацијом макар западне Југославије до долине Дунава, пре него што дотле стигну веће совјетске снаге.”

То свакако значи римокатоличке НДХ и Словенија! Али схватајући суштинску дубину Макдаулеовог Сведочанства Истине – иако он то не каже – питање је:

Коју је то ‘послератну претњу’ Европи требало ‘неутралисати’?

‘Претња’ коју требало ‘неутралисати’ – јесте Србија која ‘не може да постоји као етнички чиста држава’!

Хитлер је ту претњу изразио истоветно као и Черчил: Претњом истом Михаиловићу и Србији да ће им послати Усташе да среде ‘коначно решење’ истребљењем ‘Српског питања’!

А има ли бољег решење од Тита рекламираног као некаквог ‘маршала’ да… наравно са Усташтвом, па чак и у име Усташтва – ‘неутралише’ ‘Српско питање’?

Зар четири минута некакве наводне гриже савести због жртвовања Југоисточне Европе ради маскирања некаквог лажног оправдања задовољења Ватикановог расизма… не докуметнтује улогу маскираног Тита? Зар Макдауелово Сведочанство Истине не документује расистичку мржњу против Срба?

Зато – иако је заиста ирелевантно – али поставља се и најскарадније од свих питања – наиме: да ли је Черчил веровао да је НДХ као таква – покрет отпора?

Наравно да јесте! И то већ од пре почетка рата на југословенским просоторима! И баш зато није уопште ирелевантно да је једна од битних резултанти те Черчилове злочиначке и расистичке залуђености – британска база са аеродромом негде у близини Босанског Петровца? Та база на територији НДХ која је служила за дочекивање титуларних великодостојника америчке медије који су долазили на поклоњење измишљеном маршалу да га у знак покороности рекламирају америчкој јавности – јесте безпоговорна потврда савезничког тајног договора са усташтвом! И због тога је, како каже Макдауел – започело “убрзано повећање делатне англо-америчке помоћи југословенском покрету отпора против Немаца” – искључиво Титу! Наводно ради некакве назови “контроле над Јадранским морем и његовим коришћењем…”

Како?

“Стварањем копнених и ваздушних база у северним областима Југославије”!

Управо тако Макдауел формулише Черчилов план у Техерану… паклени план којем је упркос дотада потпуно супротним уверењима – у Техерану уследила и Рузвелтова подршка! Тиме је Стаљин, иако му је већ био припремљен крвави поклон… био надигран… можда баш зато што се ускопистио да посумња “у Черчилове претеране процене о броју немачких дивизија на Балкану” и тврдњом да “давање помоћи Титовим партизанима – није од великог значаја” – Черчилов Тито и издаја циљева рата су Рузвелтовом изненадном и необјашњивом подршком – наметнути као – неумитни! Као безпоговорну потврду овог закључка, узмимо за пример само како Макдауел жигоше ‘одбијање’ савезничког десанта на Јадрану:

Рузвелт прво тврди да се “бродови потребни за десант на Француску и за офанзиве на Јадрану и у Егеју могу обезбедити – на време – уз сасвим мало одлагање одређених подухвата на Пацифику и других (подухвата) од знатно мањег стратешког значаја”!

А онда… Одједанпут – Рузвелтов тотални преокрет:

“Изненадни заокрет у Техерану у ставу председника Рузвелта је, по свему судећи” – наводно “навео Стаљина да инсистира да се у области Средоземља не предузима ништа што би успорило или ослабило англо-америчко искрцавање у северној Француској”!?!

Шта је апсурдно у свему овоме?

Да Стаљину заиста није било стало до Средње Европе – и да му је наводно заиста било више стало да спречи НДХ и да тиме спасе Михаиловића и Србију… зар онда Стаљин свакако не био прихватио Титов савет да Усташке дивизије које су предводиле Нацисте на Стаљинград – постану некаква ‘ослободилачка војска’ унутар Црвене Армије?

А баш ти Усташе инфлитрирани у Црвену Армију – обезбедили су да Стаљинова Црвена Армија обезбеди Титу да дође на власт над поратном Југославијом – што безпоговорно доказују прилози Мајкла Раденковића у уводу Макдауеловог излагања!

 

У следећем наставку трећи део Макдауеловог поглавља “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”

 

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Четрнаести наставак, странице од 149 до 158 – (други део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

 

У том периоду је и совјетска влада, иако то није јавно обзнањено, допус¬тила Комунистичкој партији Југославије под Титом да емитује партизанску пропаганду из ‘’тајне’’ станице на совјетској територији. Сви совјетски медији намењени унутрашњој употреби, међутим, наставили су бар до краја 1943. да извештавају о југословенском отпору повољно по генерала Михаиловића, националисте у земљи, и легитимну владу у избеглиштву.

Но крајем 1942, када је Хитлерова претња Британији и Совјетском Савезу прошла врхунац – а много израженије током 1943. и 1944 – многи утицајни британски медији укључујући и Бибиси, све су се пристрасније и доследније држали политике сузбијања вести повољних по националисте у Југославији и приписивали све њихове успехе против Немаца Титу и његовим партизанима – чак и оне које су званична британска саопштења приписивала националистима.

Нажалост, и ми у Команди за Средњи исток и Средоземље који смо били свесни комунистичке инфилтрације служби и медија, пропустили смо тада да схватимо њено пуно значење и последице. Свестан сам да сам заједно са мно¬гим другима у почетку грешио умањујући утицај и постигнућа националиста у Југославији под упливом наших медија – у мом случају, и упркос знању стече¬ном захваљујући ‘’посебним изворима’’, о великим тајним дејствима генерала Михаиловића у Југославији околним подручјима Мађарске, Румуније и Бугар¬ске. Но, највише штете нашој објективности нанео је фактор који је постао очиг¬ледан при крају 1944: британским и америчким официрима који беху боравили међу националистима ускраћивана је могућност да говоре о свом искуству, док су они из партизанског штаба или међу партизанима не само охрабривани да кажу што желе, већ и да разговарају са савезничким војним особљем и новина¬рима. Ред на мене дошао је новембра 1944, по повратку из Југославије, када сам – после неколико дана слободних, искрених и веома пријатељских разговора са највишим британским и америчким припадницима Савезничке команде – нагло одсечен од свих контаката, а мој извештај о ситуацији у Југославији ограничен на два примерка, без пропуштања кроз уобичајене канале. У Вашингтону ми је, накратко, било забрањено да говорим без допуштења.

За разлику од чак и данашењег веома ограниченог разумевања успеха кому¬нистичког продора у британске медије за време рата, верујем да је јасно да је на терену током рата комунистичка инфилтрација добила на значају само због тога што је британски војни и цивилни обавештајни и политички кадар био до те мере замењен импровизованим ратним службама попут SOE, и што су на терен слати на брзину одабрани аматери. Но, да су од почетка професионални војни кадрови и они у Министарству спољних послова задржани као саветници командантима на терену и премијеру и министру војном у Лондону, системски би било немогуће доношење војних и политичких одлука какве су доношене, мимо прихваћених обавештајних података или у потпуној супротности са њима, па чак и са утврђеном војном политиком.

Да се, наиме, од почетка рата уместо насумце или лоше одабраних официра за везу британска влада сагласила са тадашњом жељом Сједињених Држава и Совјетског Савеза да савезничке мисије у штабу генерала Михаиловића буду сас¬тављене од квалификованих професионалних војника, и дипломатског особља предвођеног вишим официрима, то би чинило још једну препреку Черчиловом ослањању на незваничне контакте у Лондону, о чему ћу касније рећи више. То би усто послужило као припрема терена за сарадњу три велика савезника, и претворило неуспеле конференције у Москви и Техерану у чврсту основу за послератну сарадњу савезника.

У почетку, ми на терену смо споро схватали у ком правцу иду размишљања премијера Черчила у погледу Југославије, а нисмо успели да у потпуности схва¬тимо ни колико је он лично умешан у то питање. Али током првих шест месеци 1944, у различитим штабовима – у Каиру, Алжиру и Барију – осетио сам растућу стрепњу међу британским професионалцима и мањим групама Американаца и Француза да су савезници у опасности да добију рат само да би изгубили мир. Навешћу овде зато подужи и детаљан извод из мог извештаја Вашингтону и Америчком одсеку при Савезничком штабу у Алжиру, који сам саставио током боравка у три поменута штаба током маја и јуна 1944:

‘’Тренутна британска политика у Грчкој настоји да ускрати савезничку подршку Грчком народноослободилачком фронту ЕАМ (Ethnikon apeleuterotikon metopon), организованом и предвођеном од комуниста – досад и тренутно глав¬ном покрету отпора у Грчкој против сила Осовине (…) Тренутна британска поли¬тика у Југославији настоји да пресече све савезничке контакте са националним покретом генерала Михаиловића који се активно супротстављао Немцима (…) и да снажно помогне партизане које су организовали и које воде комунисти, и који помажу ЕАМ у Грчкој, али се не боре против Немаца. Ова очита политичка про¬тивречност изазива доста коментара међу британским и америчким официрима и званичницима заокупљеним проблемима Балкана.

(…) Током 1942. (после пропасти великих немачких офанзива на Истоку) британско Министарство спољних послова заузело је став да је у британском интересу да се у послератној Грчкој успостави влада од које се може очеки¬вати да подржава водећу британску улогу у поратној спољној политици и стратегији (…) Пошто је почело немачко повлачење из Северне Африке, даља подршка ЕАМ више није била, у војном смислу, толико важна. Међутим, још неко време непосредно надлежне британске власти сматрале су да је и за грчко јединство и за британске интересе најбоље да се подршка ЕАМ-у настави, а да се у њега убаце одговорне и кооперативне вође грчког јавног мњења. Другим речима, још у пролеће 1943. британска политика настојала је да се створи нека врста владе Народног фронта у Грчкој која би укључивала и комунисте, али са превлашћу конзервативних елемената на које се могло рачунати да ће тесно сарађивати са Британцима.

Покушај да се ЕАМ прошири је пропао, делимично због сумњичавости кому¬ниста, али највише због тога што остале грчке групе нису желеле да се удруже са ЕАМ (…) Непријатељски став Грка и Британаца према ЕАМ-у произлазио је из његових комунистичких веза, прибегавања тероризму (…) и његове неосетљи¬вости на страшне немачке репресалије (…)

(…) Званична британска политика (према Југославији) сада (у јуну 1944) изгледа да се састоји у нападању генерала Михаиловића као сарадника окупа¬тора, пуној војној помоћи и признању партизанског покрета под вођством кому-ниста и очитој вољности да на неки начин призна тај покрет као фактичку владу у Југославији. Раније је то била линија какву су заступали лондонски Бибиси, разне либералне и радикалне групе у Британији и Америци, и поједини бри¬тански и амерички официри у сектору Медитерана. Претходна пак (никад при¬мењена) британска политика, које се још држи амерички Стејт Департмент, била је да се војна помоћ пружа свакој групи на Балкану спрам тога колико се она бори противу Немаца.

С тим у вези, треба имати на уму два питања. Најпре, нема никаквих доказа да су виши војни кругови у Лондону, Вашингтону или Алжиру придавали икакав значај војним операцијама на Балкану, нити да су вршили било какав притисак на политичка тела задужена за Балкан (то јест Министарство спољ¬них послова или Стејт Департмент) у циљу повећања војног доприноса раз¬них локалних патриотских група. Напротив, има доказа да је недавно усвојена британска политика према Грчкој више у складу са високом савезничком вој¬ном стратегијом него што је то случај са политиком према Југославији. Друго, тврдње југослованских партизана о њиховој снази и доприносу борби против Немаца и немачких комуникација – што је основа за садашње предлоге да им се пружи већа војна, чак и политичка подршка – по свему судећи нису биле подвргнуте никаквој анализи од виших савезничких војних власти, нити су од њих одобрене пре него су их прихватиле особе одговорне за садашњу британ¬ску политику. И партизанске тврдње да имају политичку подршку југословен¬ских народа узете су, по свему судећи, здраво за готово, без критичке анализе и одобрења од бар неких британских специјалиста, најкомпетентнијих за њихову процену, или узимања у обзир противних тврдњи југословенских група супрот¬стављених партизанском покрету.

Долепотписани се уверио да су бројни компетентни виши британски офи¬цири и званичници у Каиру, Алжиру и Барију потпуно запрепашћени и огорчени садашњом британском политиком према Југославији. Као стручњаци задужени за прикупљање података о том подручју они не налазе основа за прихватање твр¬дњи партизанског комунистичког вођства. Има их који кажу да је једини могући закључак да садашња политика нема везе са вођењем рата, него да је усмерена на јачање британског положаја на Балкану после њега, посебно у светлу будуће руске политике у том подручју.

Сви ти извори, међутим, сматрају да постојећи подаци не потврђују парти¬занске тврдње да они представљају већину Срба, Хрвата и Словенаца, већ да указују да партизанско руководство намерава да употреби опрему и оружје које очекује – нарочито тенкове и артиљерију – пре свега да би успоставило кон¬тролу над Југославијом после немачког повлачења (…) На крају, они су уверени да се не може рачунати да ће влада створена у случају да партизани освоје Југо¬славију подржавати британску политику на Балкану.

Колико је долепотписани успео да сазна из контаката са британским и аме¬ричким званичним изворима, британски заговорници садашње политике нису они који доиста представљају британску војску или Министарство спољних послова. Колико је долепотписани уочио и сазнао, сви они који подржавају овакву политику, и у Британији и у Америци, су људи са мало војничког иску¬ства и неупућени су у политичке проблеме на Балкану пре овог рата. Већина припадника ове групе коју је долепотписани лично срео у Барију, Алжиру и Каиру, су емотивно везани за партизански покрет и, свесно или несвесно, пре свега заинтересовани за његов успех зарад њега самог.

Они не само што прихватају партизанске тврдње као чињенице, већ као да сматрају сваку проверу тих тврдњи ставом недостојним савезничког офи¬цира – као што што би се сматрало неисправним да британски или амерички официр одговарајућег ранга доводи у питање америчка или британска зва¬нична саопштења о јачини и борбеној спремности војске.

На бази расположивих података и увек имајући на уму курс британске поли¬тике према Грчкој, долепотписани верује да је садашња британска политика према Југославији заснована на нетачном увиду у војне и политичке прилике на том подручју, и да ће вероватно довести до последица неповољних по Бри¬танију и Сједињене Државе (…) Као и у случају Грчке, британска политика према Југославији успостављена је из војних разлога, али је касније вођена не толико потребама високе савезничке стратегије колико оданошћу неких офи¬цира нижих ешалона погрешним идеалима (…) У случају Грчке, подаци указују на намеру да се поратна влада у потпуности контролише, док је Југославији изгледа намењено да послератна влада буде прихватљива и Британији и Совјет¬ском Савезу, али и довољно под британским утицајем да се очувају суштински британски интереси у Средоземљу.

Оваква политика се очито води да би будућа влада Југославије била нека врста народног фронта који ће укључивати комунисте, али не и бити под њихо¬вим доминантним утицајем (…) Подаци такође указују да у случају да се ује-дињена Југославија под таквим условима не успостави, Британци могу одба¬цити Србију (препустити је руској контроли) и усредсредити се на пријатељски режим у римокатоличком областима Хрватске, Далмације и Словеније.’’

Оно што сам напоменуо у овом извештају из јуна 1944 – да Британци могу одлучити да задрже западну Југославију после рата у зони потпуног британс¬ког утицаја чувајући прилазе Јадранском мору, а Србију препустити совјетској доминацији – слушао сам непрекидно крајем 1943. и током највећег дела 1944. Гласине су то решење приписивале јаком католичком утицају у британском Министарству спољних послова – као и одређене групе, војне и цивилне, крајем 1944. решене да и после рата очува британске позиције у Средоземљу.

Наиме, та наводна католичка струја у Министарству спољних послова сма¬трала је да ће се Срби, дође ли генерал Михаиловић после рата на власт, страшно осветити за ужасне покоље православног становништва које су католички екс¬тремисти у усташкој организацији, инспирисани нацистима, извршили почетком рата у западној Југославији. Наводно зарад таквог циља ти, иначе конзервативни елементи у британском Министарству спољних послова, били су наведени да прихвате популарну партизанску пропаганду да је Тито и идеолошки и у својим амбицијама умерен, и да ће прихватити британско вођство у поратном периоду И друга цивилна и војна група такође је 1944. невољно прихватила замисао поделе Југославије на источну зону под превлашћу Совјетског Савеза и западну, или Јадранску зону, под утицајем Британије, као једину могућност за очување британске безбедности на Медитерану и извесног утицаја у Југоисточној Европи. Готово без изузетка ту се радило о људима политички и по савести склоних гене¬ралу Михаиловићу и југословенском националном програму, који су нажалост прекасно схватили генералову војну и политичку снагу у земљи. Тако су ми тек новембра 1944. у Казерти ти Британци из Англо-америчког штаба признали да током целог рата њихова Влада није ни покушала да процени кога подржавају и чему се надају југословенски народи. Али, управо су они сматрали да би ваљало да се вратим у Југославију са бригадиром Фицројем Маклејном и направим такву процену, што је спречено наређењима из Лондона и Вашингтона.

Нажалост, они су били и ти који су наставили да сматрају да концепт западне Југославије под контролом Британије не само даје прилику Титу да одбаци своје совјетске и комунистичке везе зарад свога хрватског порекла, већ и да пружа могућност Британцима да одбаце Тита.

У ретроспективи, било да је реч о јединственој или подељеној Југославији, међу највишим британским професионалцима у Савезничком штабу, чак и крајем 1944. била је очита снажна лична подршка ‘’Јадранском концепту’’ као наставку слагања са Черчиловом стратегијом, 1943. одбаченом на Техеранској конференцији. Та замисао, наиме, садржала је план англо-америчке копнене и ваздушне офанзиве са горњег Јадрана ка долини Дунава и одатле до Беча, и поморску и ваздушну офанзиву којом би се Немци потиснули са Егејског мора и из Бугарске, а Црно море отворило за повећање англо-америчке логис¬тичке подршке совјетском напредовању у Источној Европи. При накнадном сагледавању, постаје такође јасно да су стратегија генерала Михаиловића и првобитна Черчилова из 1943. сличне, али да се њихово тактичко извршење по замисли генерала Михаиловића суштински подудара са предлозима планера у Савезничком штабу у Казерти, које је премијер Черчил одбацио крајем 1943. и почетком 1944.

Када се првобитни основни стратешки концепт премијера Черчила подробно проучи разјашњава се и очита противуречност изложена у мом горенаведеном извештају из јуна 1944 – између британске политике према Грчкој и оне према Југославији. Да су англо-америчке операције на Јадрану и Егеју изведене по првобитној замисли премијера Черчила, Немци би се одмах повукли из Грчке да би избегли опкољавање и ојачали одбрану комуникација у Дунавској долини Југоисточне Европе. У таквим условима, војне могућности комуниста у ЕАМ постале би претња а не предност.

С друге стране, у Југославији би Савезницима били потребни сви припад¬ници помесних покрета отпора, водили их националисти или комунисти, да им штите позадину током напредовања с Јадрана и Егеја.

Уз то, на Техеранској конференцији у почетку подржавајући Черчилову стра¬тегију, Стаљин је с правом истакао да се не слаже са његовим претераним про¬ценама снаге немачких дивизија на Балкану и војног значаја Титових трупа. На несрећу и упркос Стаљиновим опаскама, Черчил је тада већ био потпуно али и погрешно убеђен од својих незваничних саветника у Лондону у многоструке слабости југословенских националиста и велику снагу Титових партизана, каква је представљана у партизанским саопштењима, и потврђивана од комунистич¬ких симпатизера у британским медијима.

Наиме, првобитни исправан основни стратешки концепт премијера Черчила јасно се уочава пажљивим читањем његових ратних мемоара, нарочито тома Затварање круга (Closing the Ring), који прецизно покрива нама тренутно најва¬жнији период од јуна 1943. до јуна 1944. Наглашавам, међутим, да моји наводи из тог извора додатно проширују и потврђују информације које су ми дали одго¬ворни британски и амерички официри на терену у другој половини 1944, те у Вашингтону непосредно после рата. Укратко, тај првобитни и историјски изу¬зетно важан стратешки концепт премијера Черчила, док га је уобличавао током 1942. и 1943, по свему судећи садржавао је следеће главне тачке, засноване на следећим проценама:

1. Да немачка снага ни у једном погледу није више на врхунцу, и да је немачки пораз неминован уколико три велика Савезника наставе да што више сарађују. Но, при том ваља узети у обзир да би, услед постојећег и углав¬ном неизбежног тактичког распореда снага три савезника, као и немудрог планирања на дужи рок заснованог на дотадашњим договорима, сваки престанак непријатељстава омогућио совјетској војсци да окупира целу Источну, а вероватно и добар део Средње Европе. Премијер Черчил је пот¬пуно оправдано највише страховао од могуће поратне претње Стаљина Југоисточној Европи и њеном стратешки најзначајнијем делу, Југославији.

Јер, та је претња угрожавала не само централну Европу, већ и по Британију изузетно важан пут кроз Медитеран према Средњем истоку и Индији. Черчилу је тај пут био од једнаког животног значаја у завршној фази Другог светског рата као и у почетним фазама Првог светског рата, када је био члан Ратне владе Велике Британије.

2. Ради супротстављања тој Стаљиновој претњи, почетком 1943. премијер Черчил се усредсредио на два циља, оба за њега од изузетног значаја али, бар на први поглед, међусобно неподударна, чак и супротстављена.

Један је био да неутралише непосредну послератну претњу Стаљина Источ¬ној и Централној Европи англо-америчком окупацијом макар западне Југосла¬вије до долине Дунава, пре него што дотле стигну веће совјетске снаге.

Други циљ, с којим се сагласио и председник Рузвелт, био је да стекне и очува поштовање совјетског руководства чиме би омогућио постепену нормализацију односа између три силе на конструктивној основи, и смањио претњу избијања великог рата у будућности. Овде наглашавам да су професионални војници и из Британије и из других крајева Европе, с којима сам разговарао о првотном његовом концепту, били прилично уверени да би сâма смелост правовременог и глатко изведеног англо-америчког напредовања до Дунава – уз успешну дипло¬матску подршку – могла осигурати постизање другог Черчиловог циља.

Данас, на основу поратних информација, још сам сигурнији у исправност такве процене. Ево шта сам премијер о томе каже у писму јужноафричком фел¬дмаршалу Сматсу (Smuts), од 5. септембра 1943:

‘’Мислим да ће Русија после рата неизбежно постати највећа копнена сила на свету (…) Надам се, међутим, да ‘’братски савез’’ британског Комонвелта и Сједињених Држава, и њихових поморских и ваздушних снага, могу допри¬нети добрим односима и пријатељској равнотежи са Русијом, макар у периоду обнове’’. (Затварање круга, Бостон 1951, стр. 128–129)

3. Уз то, најважнији и најхитнији циљ је, по премијеру Черчилу, захтевао при¬личну сагласност између три савезничка лидера о три неопходна тактичка потеза англо-америчких снага:

а) Што хитније англо-америчке окупације и коришћења јужне Италије са Напуљом и комплексом аеродрома у Фођи; уздржавање од сваког разма¬трања даљих офанзивних операција у Италији и стварање јаке одбрам¬бене линије преко њеног најужег дела; отварање лука и аеродрома јужно од те линије као база за копнена и ваздушна дејства од општег стратеш¬ког и локалног тактичког значаја кроз северозападну Југославију у правцу долине Дунава, ради уништења војних индустријских постројења које је Хитлер подигао у средњој Европи;

б) Англо-америчке тактичке операције да би се од Немаца преузела кон¬трола над Егејским морем и тамошњим грчким острвима и успоставиле ваздушне базе

(1) да би се обезбедио и подржао улазак Турске у рат против Бугарске и

(2) отворили Босфор и Дарданели, како би се на совјетске, бугарске и румун¬ске црноморске луке, као и на ушће Дунава, пребацила англо-америчка логистичка подршка главним совјетским дејствима против Немаца из све непогоднијих лука на Арктику и у Персијском заливу;

в) Убрзано повећање делатне англо-америчке помоћи југословенском покрету отпора против Немаца, пре свега преузимањем контроле над Јадранским морем и његовим коришћењем и стварањем копнених и ваздушних база у северним областима Југославије

(1) у циљу стратешког бомбардовања немачких ратних индустријских постројења до којих се не може допрети из Британије или Италије;

(2) ради напредовања, или претње напредовањем ка Бечу;

(3) ради брзог напредовања англо-америчких копнених трупа до Дунава и след¬ственог пресецања главних немачких речних и железничких саобраћајница према Мађарској, Румунији, Бугарској и Југославији, као и кроз те земље.

Из мемоара премијера Черчила јасно је да такве планове заснивао на очеки¬вању сарадње Стаљина и руске армије, и њиховог прихватања овог концепта током Техеранске конференције. И његови мемоари и британски учесници на Конференцији непобитно потврђују да је Рузвелт био први који је говорио у прилог британског концепта, и да се чинило да га Стаљин одобрава под условом да он не успори англо-америчко искрцавање у Француској.

Осим што је довео у питање Черчилове претеране процене о броју немач¬ких дивизија на Балкану и казао да давање помоћи Титовим партизанима није од великог значаја, Стаљин је позитивно говорио о отварању Егејског мора, увођењу Турске у рат, па и о евентуалном премештању три англо-америчке дивизије из Италије у ту сврху.

Но, председник Рузвелт је затим изразио сумњу у постојање довољно бро¬дова за подршку свим предложеним операцијама у предвиђеном времену. Али, како су ми пренели амерички официри који су учествовали на Каирској кон¬ференцији одржаној убрзо потом, он је истовремено инсистирао на не одвише важној операцији у Бенгалском заливу, у сектору Пацифика, којом приликом није уопште довођен у питање број расположивих бродова.

Што је још важније, како сам сазнао од компетентних британских, америчких и француских планера за Средоземље, бродови потребни за десант на Фран¬цуску и за офанзиве на Јадрану и у Егеју могли су се обезбедити на време уз сасвим мало одлагање одређених подухвата на Пацифику од знатно мањег стра¬тешког значаја. Тврдње неких да снаге на располагању за Медитеран и Средњи исток нису биле довољно добре, ни довољно бројне, порекнуте су током рата и после њега званичним документима.

На несрећу, међутим, изненадни заокрет у Техерану у ставу председника Руз¬велта је, по свему судећи, навео Стаљина да инсистира да се у области Сре¬доземља не предузима ништа што би успорило или ослабило англо-америчко искрцавање у северној Француској.

Сматрам и да треба рећи да је промена у ставу и акценту Рузвелта у Техерану изменила, а можда и поништила, почетни дух узајамног излажења у сусрет који је обележио састанак три највећа лидера. О томе ће бити више речи о поглављу о Рузвелтовој политици.

Претходна разматрања поткрепићу и наводима из самих Черчилових мемоара о првом састанку на Техеранској конференцији, уз британске, аме¬ричке и совјетске погледе на то какве треба да буду следеће акције про¬тив Хитлерове Немачке. Што се британске позиције тиче, господин Черчил вели следеће:

‘’Објаснио сам (пошто су говорили Рузвелт и Стаљин) да нисмо размишљали да зађемо у шири део Италије (то јест да покренемо већу офанзиву у Италији), а још мање да извршимо инвазију Немачке преко Алпа’’.

 

***

 

наставиће се

У следећем наставку трећи део Макдауеловог поглавља “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”

 

Објављено 17.08.2014
2006-2014 новинар.де