logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    428 пута прочитано    Датум: 2.05.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

11webПошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 03.05.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Рекламни текст за Једанаести наставак

Пропагирање ‘грађанског рата’ искоришћено је за пропагирање лажи да Михаиловић сарађује са непријатељем, која ће уз лаж о Михаиловићевој ‘неактивности’ прерасти у главне ‘оптужбе’ Равне Горе на основу којих ће Тито бити инсталиран на власт да би обавио кланицу Равногорске Србије! Ове лажи омаловажиле су – ‘кључни допринос Срба Победи Другог светског рата’, и сакриле од историје Титово не-учествовање у рату против Нацизма и његову сарадњу са Немцима и Усташама!

Oдбиjње да се партизанска војска из западне Југославије упути на ратишта у Србији” јесте Титово “признање укупне војне слабости партизана; признање недостатка локалне подршке за комунисте у Србији; признање да су чак и његови главни војни саветници схватили да је Србија а не западна Југославија критична за борбу против Немаца; и да му је и у вези самога рата и послератног доба – основни интерес Југославијu искористи као базу за остварење својих циљева”!!!

***

Детаљни коментар Једанаести наставак

(Странице од 127 до 132 )

Поднаслов “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем” трећи део

Међутим, баш зато што овим Макдауел потврђује претпоставку да ни он лично, ни генерал Донован, нити OSS као такав – не само да нису учествовали у здруженој завери и намераваном издајству – већ да уопште нису знали о томе – зато Макдауелу не пада на памет да су Немци уствари саучеснички допустили Титове ‘нападе’ баш зато да би Тито постигао западни пропагадистичко рекламерски ефекат важан не само за Черчила и Рузвелта – већ зарад убеђења широке јавности Запада – која – онолико колико је знала о Михаиловићевом судбоносном доприносу рату – толико о Титу није имала појма!

Тито међутим, још поготово подржан лажима западне рекламе, наставља своју мисију ‘маршала’, управо… србомрсца:

“У пролеће 1944. и недуго после та два неуспела покушаја, опет на своју иницијативу са својим главним јединицама – Тито је извео офанзиву против српских националних снага нешто источније, у централној Босни.” И наравно… “то је било пропраћено великом комунистичком пропагандном кампањом да му је циљ да нападне важне здружене снаге Немаца и генерала Михаиловића”!

Међутим, циљ завере је очигледан:

Првобитно пропагирање ‘грађанског рата’ искоришћено је за пропагирање лажи да Михаиловић сарађује са непријатељем!

То ће уз лаж да је Михаиловић ‘неактиван’ прерасти у главне ‘оптужбе’ Равне Горе на основу којих ће Тито бити инсталиран на власт да би обавио кланицу Равногорске Србије! Овим лажима омаловажиће се прво – ‘кључни допринос Срба Победи Другог светског рата’, и друго – сакриће се од историје Титово не учествовање у рату против Нацизма и његова непрестана сарадња са Немцима и Усташама! На те две лажи засновано је “Стрељање историје” и зато је Макдауелов рукопис и дан-данас забрањен за објављивање у САД!

И зато Макдауел и каже да су ову лаж “као истину здушно прихватили они Британци и Американци већ убеђени у комунистичку тврдњу да је Михаиловић сарадник окупатора”! Али напомиње да су већ “и тада многи у то сумњали, после прецизних сазнања наших обавештајаца о размештају Немаца и квислиншких снага” – и сматра да је “срећом, оптужба потпуно поништена извештајем једног британског официра за везу, за кога комунисти нису знали да је сведок целокупне операције… у којој су партизани страховито потучени од искључиво српских националистичких јединица и без присуства икаквих немачких јединица у том делу Босне”!

Међутим “здушно прихватање” лажи као истине је непобитан доказ да ова Титова акција јесте била режирана по директиви завере како би се искористила као лажни рекламни доказ да наводно Михаиловић сарађује са Немцима – иако је Тито напао српско четништво на територији НДХ које га је хвала Богу потукло до ногу…

Овде се мора напоменути да се у такорећи идентичним режираним намештеним манипулацијама догодио и такозвани десант на Дрвар чији је циљ – осим лажног рекламерства Титовог ‘херојства’ за западну јавност – био да се из земље и са ратишта – Тито пребаци у иностранство… под окриље Британаца:

“Изузимајући те две авантуре са лошим исходом, Титове снаге остале су углавном пасивне у западној Југославији све до краја рата и почетка јесени 1944. – мимо добро познатог догађаја у мају, када је Тито једва избегао заробљавање приликом напада неколико мањих немачких падобранских група (такозвани ‘десант’ на Дрвар), и потоњег тешког пораза које су невелике немачке трупе нанеле најбољим комунистичким јединицама, те Титовог бекства и пребацивања у једну британску базу на италијанској територији”!

Није уопште чудно да Макдауел – супротно громогласној пропагандистици – не сматра да је десантом команадовао Скорцени и да нападачи нису долетели немачким једрилицама – него ‘падобранима’ и да су немачке снаге биле ‘мање’ – што све драстично оповргава грандиозне размере које је наводном ‘десанту’ прикалемила западна и Титова пропагандистика – лаж која је доцније ‘овековечена’ и спектакуларним филмом Вање Бјењеша… и зато није чудно да се не спомињу фолксдојчере који су се документовано хвалили да су ои обавили десант… што само по себи доводи у сумњу веродостојност целог догађаја као вероватне завршне фатаморгане у режији бригадита Маклејна! Међутим, доста је чудно да Макдауел бар у овом поглављу не обраћа пажњу нити на Титово бежање са ратишта, нити на громогласно рекламиран Титов боравак у Анцију – што се може претпоставити или као намеран пропуст да му рукопис не би био забрањен, или као редакцију рукописа од стране тајних западних титоистичких и усташоизоидних контролора – јер у рукопису је нагли и нелогичан скок – Макдауел прескаче на Титов повратак из Италије – истичући наравно најбитније:

“Тито се, наравно, из Италије вратио у Југославију” – када? – “тек по уласку совјетске армије у Србију крајем 1944. и почетком 1945, пошто је она преузела његове најбоље трупе за ту прилику доведене из западне Југославије” – и истиче истиниту чињеницу: “придружене Совјетима, југословенске комунистичке снаге су углавном послате на дужности у позадини”! И прескачући, бар у овом поглављу, период стварања и рекламирања фатаморагана, констатује суштински закључак да сви веродостојни извори наводе да су се “Титове ударне јединице у том отсудном раздобљу рата – од јесени 1941. до јесени 1944. – налазиле у западној Југославији” – углавном на територији НДХ – “далеко од великих немачких формација” – и да “упркос томе, преувеличана и искривљена сведочења о снази југословенских комуниста и њиховом учинку – као и прихватање таквих (лажних) тврдњи не само од медија – већ и од високих званичних нивоа Британије и САД – захтевају извесно објашњење”!

Зато нас Макдауелово Сведочанство Истине неминовно доводи до лажних бројки:

“Од почетка Титових операција крајем лета или почетком јесени 1941, до добијања потпуне англо-америчке војне подршке у јесен 1943, готово да нема разлике у проценама између комунистичког руководства, комунистичких симпатизера међу Британцима и Американцима, немачке обавештајне службе, и наше (OSS-ове) обавештајне службе на Југоисточном ратишту. Током неколико недеља колико су трајале почетна комунистичка дејства у околини Ужица, комунисти су јавно обелоданили да њихове снаге броје свега девет такозваних одреда… који су прве године комунистичких операција у просеку имали не више од педесетак официра и војника! Титова укупна ефектива се у почетку, у најбољем случају, састојала од неке две до четири стотине људи, који су сви били чланови Комунистичке партије из централне и северне Србије.” Иако ово објашњење поставља питање – ако су сви били из Србије – одакле онда усташоизидни Хинко Мејер, који је носећи Титову црвену звезду претестерисао живог српског градоначелника усред Србије – Макдауел ипак документује Истину: “С таквим снагама Тито је водио своје прве ‘битке’ с Немцима, после чега се убрзо повукао у сигурнију италијанску зону у Санџаку и у Босну” на територију НДХ! “До лета 1942, померене још даље на запад у околину Фоче, недалеко од херцеговачке и црногорске границе, главне комунистичке партизанске снаге нарасле су до свог максимума у септембру, и према Титу су бројале око пет хиљада људи. После повлачења од границе Црне Горе до околине Босанског Петровца у западној Босни, Тито је успео за кратко време да уновачи известан број западних Срба који су преживели страшне покоље од усташких елемената.”

“Према проценама британских извора на Југоистоку за крај 1942. и почетак 1943, главне комунистичке снаге су у том периоду бројале између десет и двадесет хиљада људи, опет укључујући “породицу”, то јест пратиоце, док бригадир Маклејн помиње бројку од ‘непуних двадесет хиљада’ мислећи на укупну снагу партизна.”

Ситуација се наравно мења тек приливом Усташа: “Но, према провераваним подацима из Каира и Барија, пролећа 1943, од хрватског пуковника и сличних који су” након “што су били припадници немачке СС дивизије “прешли код Тита” прошавши “активну службу код Тита пре него си били пребачени на дужност код Британацa – процењивали су јачину главнине Титових снага у лето 1943. на десет до петнаест хиљада људи.” О том повећању Титове укупне војне снаге, “бригадир Меклејн пише да је Тито тада тврдио да предводи око 150.000 људи, да би већи ентзузијасти међу Титовим америчким и британским симпатизерима понављали његове најекстремније тврдње да ја у том периоду Титова војна организација имала готово 300.000 људи”!

Међутим, прилком Титовог долазка у Србију је “срећом, Војнообавештајно оделење војске (Military Intelligence Division) у Вашингтону проценило опште капацитете југословенских комуниста, као и њихову снагу у 1944 – тачније него ми на попришту”: “од краја јесени 1943. партизанска (то јест комунистичка) војска доживљава озбиљан и стални пад. За веома кратко време, хиљаде и хиљаде Италијана прикључило се партизанским јединицама, да би их потом веома мало остало у њиховим редовима… Регрутација изгледа није успела да надокнади губитке 15.000-18.000 људи. Грешка регрутације Срба изгледа да је настала јер се оставши без домова услед масовних злочина хрватских усташа – против којих Немци као да нису имали ништа – напустили су Титов покрет. И чак су се и хрватски сељаци у још већем броју окренули против Тита због немачких одмазди и партизанских реквизиција.“ Тако, иако је по “совјетским извештајима”, укупна Титова снага “била 18.000 да би до краја јуна 1944. пала на 15.000 официра и редовних војника” – “регрутацијом и унајмљивањем плаћеника” могуће је да је до доласка у Србију “тај број нарастао на можда 30 до 50.000”! Ову директну негацију најневероватније од свих фатаморгана пропагираних као велебројност војске НОР-а и НОБ-а, Макдауел допуњава закључком да Титова војска није уопште била војска него герилски одреди:

“Титове могућности ограничене су на герилско ратовање; он није у стању да се успешно суочи с немачким снагама у отвореној борби… док се лакше носи са лакo наоружаним (локалним) снагама“, и наглашава да је и тај докуменат, ни мање ни више више – “потекао из једног штабног сектора познатог по својим изузетним симпатијама према Титовом покрету у Југославији”!!!

У следећем наставку четврти деo Макдауеловог поглавља “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”.

У следећем наставку четврти део Макдауеловог поглавља “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

 

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Једанаести наставак, Странице од 127 до 132 – (трећи део))

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Изузимајући те две авантуре са лошим исходом, Титове снаге остале су углавном пасивне у западној Југославији све до краја лета и почетка јесени 1944 – мимо добро познатог догађаја у мају, када је Тито једва избегао заробљавање приликом напада неколико мањих немачких падобранских група, и потоњег тешког пораза који су невелике немачке трупе нанеле најбољим комунистичким јединицама, те Титовог бекства и пребацивања у једну британску базу на ита¬лијанској територији.

Невероватно лош учинак елитних комунистичких снага охладио је, барем на неко време, одушевљење британског и америчког особља које је инсистирало на безусловном прихватању Титових тврдњи. Више пажње је потом посвећено и утемељеним, сталним али пречесто занемариваним оценама високих совјетских официра код Тита, о занемарљивој укупној снази и достигнућима партизана. Тако је у Вашингтону Здружени обавештајни одбор при председниковом Гене¬ралштабу – дотле некритичан спрам Титових тврдњи, у документу из августа 1944. признао да је пораз у мају представљао „озбиљан губитак – од ког се он (Тито) није опоравио до 7. августа.“

А Тито се, наравно, из Италије вратио у Југославију тек по уласку совјетске армије у Србију крајем 1944. и почетком 1945, пошто је она преузела његове најбоље трупе, за ту прилику доведене из западне Југославије. Придружене Совјетима, југословенске комунистичке снаге углавном су послате на дуж¬ности у позадини.

Можда ће се некима подробно бављење војном снагом југословенских кому¬ниста учинити излишним пошто се већ Тито показао невољним да своје ударне снаге искористи за озбиљније или дугорочније акције против немачке окупација и експлоатације Југославије. И мада сам се позивао на обавештајне документе, вреди поменути да се његов потпуно негативни став према војним дејствима може видети и у подацима о положају и кретању његових трупа дат у после рата објављеним радовима његових ратних пријатеља и подржавалаца, какви су југо¬словенски професор Владимир Дедијер, британски бригадир Фицрој Маклејн, и амерички професор Роберт Ли Вулф.

Сви они, наиме, наводе да су се Титове ударне јединице у том одсудном раз¬добљу рата, од јесени 1941. до јесени 1944, налазиле у западној Југославији, далеко од великих немачких војних формација. Упркос томе, преувеличана и искривљена сведочења о снази југословенских комуниста и њиховом учинку, као и прихватање таквих тврдњи не само од медија већ и на високим, званичним нивоима Британије и САД – о чему говорим у поглављима о Черчилу и Рузвелту – захтевају извесно објашњење.

Резимираћу, стога, доказе обавештајних служби, и британских и америч¬ких, прикупљене за време рата и после њега, у вези са снагом Титових ударних јединица током рата. Наиме, за отприлике две године од почетка Титових опе¬рација крајем лета или почетком јесени 1941, до добијања потпуне англо-аме¬ричке војне подршке у јесен 1943, готово да нема разлике у проценама између комунистичког руководства, комунистичких симпатизера међу Британцима и Американцима, немачке обавештајне службе, и наше обавештајне службе на Југоисточном ратишту. Током неколико недеља колико су трајале почетна кому¬нистичка дејства у околини Ужица, комунисти су јавно обелоданили да њихове снаге броје свега девет такозваних одреда.

Но како су те јединице биле далеко слабије од потоњих комунистичких батаљона, који су прве године комунистичких операција у просеку имали не више од педесетак официра и војника, Титова укупна ефектива се у почетку, у најбољем случају, састојала од неке две до четири стотине људи, који су сви били чланови Комунистичке партије из централне и северне Србије. С таквим снагама Тито је водио своје прве „битке“ с Немцима, после чега се убрзо пову¬као у сигурнију италијанску зону у Санџаку и у Босну.

У истим тим областима током зиме и почетком пролећа 1942, према подацима југословенских комуниста, Тито је основао и прве своје такозване пролетерске бригаде, које су постале основна јединица његове војске, и које су тада и касније бројале између осам стотина и хиљаду војника и официра. Та цифра је, међутим, укључивала и пратиоце, или такозвану „породицу“, што ће дуго остати обележје Титове војне организације. До лета 1942, померене још даље на запад у околину Фоче, недалеко од херцеговачке и црногорске границе, главне комунистичке снаге су према Титу бројале око пет хиљада људи. После повлачења – које је Тито назвао својим „Јенанским маршом“ у славу кинеских комуниста – од гра¬нице Црне Горе до околине Босанског Петровца у западној Босни, близу међе са Далмацијом и Хрватском, Тито је успео за кратко време да уновачи известан број западних Срба који су преживели страшне покоље усташких фашистичких елемената међу Хрватима.

Према проценама британских извора на Југоистоку за крај 1942. и поче¬так 1943, главне комунистичке снаге су у том периоду бројале између десет и двадесет хиљада људи, опет укључујући „породицу“, то јест пратиоце, док је бригадир Маклејн је у својим поратним написима помињао бројку од „непу¬них двадесет хиљада“, мислећи на укупну снагу партизана. (н.д, стр. 181–82)

Од тог тренутка, такође, за разговор о ударним комунистичким формацијама нужно је користити термин „професионалне“ чак „плаћеничке“, што је дуго и био циљ Титових главних војних саветника, ветерана Шпанског грађанског рата. (Очито је термин „пролетери“ био еуфемизам за борце без дома и имовине или било каквих средстава за живот осим војних следовања, у тим временима вреднијим од новца, што би се уклопило у појам плаћеника у најкласичнијем значењу те речи. Такви, „пролетери“ нису имали друге до да се држе својих јединица до победе или смрти, што разјашњава и њихов назив и намере њихових вођа; прим. М.Б.Раденковића)

Но, најбоље текуће процене Титових главних снага које су стизале до мене у пролеће и лето 1943. потицале су од официра задужених за Тита у Каиру или Барију, у Италији, са којима сам успоставио добре неформалне односе током друге половине 1943. и у првој половини 1944. године. Њихови извештаји су редовно пролазили накнадне обавештајне провере, пристижући ми углавном од једног хрватског пуковника, једног италијанског мајора, те тројице херцеговач¬ких муслимана, једног мајора и два капетана, који су, пре него што су прешли код Тита, неко време били припадници једне немачке СС дивизије. Сви су они прошли активну службу у Титовим главним јединицама и кроз штапска заду¬жења пре него што су пребачени на дужност код Британаца.

Они су у лето 1943. процењивали јачину главнине Титових снага на десет до петнаест хиљада људи. Сви извори за које сам знао су се углавном слагали да су због Черчилове и америчке одлуке да се искључиво подржи Тито и напусти генерал Михаиловић, партизанске снаге нарасле до свог максимума у септембру, октобру, а можда и новембру 1943. Главни извор регрута у том периоду били су Хрвати дотле активни у хрватским фашистичким јединицама под Немцима, или странци – махом Италијани – који су се ту нашли привучени ранијим немачким понудама. Ове у суштини плаћеничке елементе Тито је радо прихватио, у њима видевши прилику да ојача своју позицију у Комунистичкој партији Југославије. Но, њихов долазак поткрепио је и раширене тврдње да су се присталице Троцког инфилтрирале у помесне партијске организације и да искоришћавају Тита.

О том повећању Титове укупне војне снаге, међутим, бригадир Маклејн пише да је Тито тада „тврдио“ да предводи око 150.000 људи (Исто, стр. 200), да би већи ентузијасти међу Титовим америчким и британским симпатизерима понављали његове најекстремније тврдње да је у томе периоду његова војна организација имала готово триста хиљада људи.

Но, ко год се потруди да провери неке основне елементе југословенске топографије и размештаја привреде и становништва, уочиће да у западној Југославији, око Фоче на југу и Босанског Петровца у њеном средишту – локацији комунистичке главнине током већег дела рата – није било ни мир¬нодопских могућности, а камоли ратних – када су Немци немилосрдно пленили сва добра – да снаге каквима су се хвалили Титови симпатизери опстану. Ја сам прихватио цифру од 75.000–100.000 као најтачнију процену укупне комунистичке снаге током краткотрајног партизанског узлета 1943; немачка процена 1944. за то ратиште у том периоду била је око 80.000. Но, као и други, и ја сам у почетку грешио сматрајући да се тај максимум одржао и током пролећа и лета 1944. Наиме, као што то бива у рату, аналитичари у штабовима далеко од фронта често губе додир са стварношћу, тиме нимало не помажући својој анализи.

Срећом, Војнообавештајно оделење војске (Military Intelligence Division) у Вашингтону проценило је опште капацитете југословенских комуниста, као и њихову снагу у1944, тачније него ми на попришту. На пример, у MID-овом извештају из јула 1944 пише: „Од краја јесени 1943. партизанска (то јест комунистичка) војска доживљава озбиљан и стални пад. За веома кратко време, хиљаде и хиљаде Италијана прикључило се партизанским јединицама, да би их потом веома мало остало у њиховим редовима. (…) Регрутација изгледа није успела да надокнади губитке из борби у грађанском рату. Срби из западне Југославије који су Титу пришли оставши без домова услед масовних злочина хрватских усташа – против којих Немци као да нису имали ништа – напустили су његов покрет. И хрватски сељаци су се у још већем броју окренули против њега због немачких одмазди и партизанских реквизиција.“

Материјал за овај MID-ов извештај из Вашингтона разрадили су официри OSS-а према подацима из саме комунистичке организације, поткрепљеним и ширим истраживањима MID-ових вашингтонских досијеа. Већ крајем маја 1944, убрзо по немачком нападу на Титов врховни штаб, један официр OSS-а у Каиру сазнао је из британских изузетно тајних, Дневних белешки Одреда 133 при британском штабу, процену једног високог совјетског официра који је био у штабу код Тита, да је укупна, организована снага југословенских комуниста свега 18.000 официра и редовних војника. Но, од краја јуна 1944, по MID-овој процени, укупан број партизана спао је на 15.000 официра и редовних војника.

Позивајући се на америчке и британске официре при Титовом штабу, један вашингтонски извештај MID-а у јулу 1944. наводи да се главне јединице све више претварају у „недисциплиноване плаћенике“. Моји лични, незванични титоис¬тички извори у Каиру и Барију су се још од пролећа 1944. жалили на погоршање такве ситуације и последичног разлаза између војске и цивила – и Хрвата и Срба – на западу. Јављали су и о честим нападима на локалне насеобине без икаквих веза с Немцима или квислинзима, искључиво ради обезбеђења залиха и плена.

У августу 1944, MID је по Вашингтону разделио једну OSS-ову студију у којој пише следеће:

„Партизанска организација Маршала Тита у Југославии као да је на најнижем ступњу снаге и морала, и војно и политички, од пада Италије (…) Од децембра 1943. до 19. јула 1944. ниједан официр OSS-а код партизана није бази доставио податке о снази одреда којима су придодати. Ти официри немају никакве могућ¬ности да се слободно крећу по терену…“

У наставку извештаја тадашње Титове снаге процењене су на свега 15.000 људи. На основу мојих контаката са Титу склоним официрима у иностранству, и онога што сам видео и чуо током своје мисије у Југославији крајем лета и почетком јесени 1944. као и од партизанских заробљеника и од националиста, стекао сам утисак да су процене о комунистичкој снази које су се кретале између 15.000–18.000 људи биле превише ниске. Ова грешка изгледа да је настала јер се није узимало у обзир пребацивање главнине Титових снага из западне Југосла¬вије у Србију, како би се повезала са надолазећом руском војском. Као што сам по повратку из Југославије обавестио Штаб за Југоисток у Казерти, у Италији, до новембра 1944. укупни расположиви подаци указивали су да је партизана тада било између 30.000 и 50.000. Потом су се под врховном совјетском коман¬дом знатно умножили, регрутацијом и унајмљивањем плаћеника.

Но, при разматрању стварне јачине Титових снага – насупрот бројчане у појединим периодима рата – ваља избегавати једну основну а честу грешку својствену посматрачима и за време рата и после њега. Супротно њиховим прет¬поставкама, ни у једном раздобљу до окупације Југославије од стране Стаљино¬вих армија те снаге нису превазилазиле оно што обично називамо „герилским одредима“, а Совјети и њихови сателити „партизанима.“

Тако је и у британској Команди за Блиски исток у Каиру, у јуну 1944. кружио тајни документ у коме је, између осталог, писало да су:

„(…) југословенски партизани у суштини герилска војска. Усвојени опера¬тивни оквир служи им поглавито за лакше руковођење бројним герилским одре¬дима.“

Овај документ је дошао из британског штабног сектора познатог по снаж¬ној наклоности према Титу и његовим следбеницима. А у Вашингтону, августа 1944, један други тајни документ пуштен у оптицај наводи:

„Титове могућности ограничене су на герилско ратовање; он није у стању да се успешно суочи с немачким снагама у отвореној борби (…) док се лакше носи са лако наоружаним (локалним) усташама, домобранима и четницима.“

И тај докуменат је потекао из једног штабног сектора познатог по својим изу¬зетним симпатијама према Титовом покрету у Југославији.

Каквим се онда циљем или осећањем мисије Тито руководио за време рата? Нема чињеница које би подржале тврдњу да су га покретали национализам или патриотизам, а ни он сâм нити они око њега који су га најбоље познавали нису то никада ни наговестили.

Британски бригадир Маклејн верно је подржавао изузетно погрешна настојања премијера Черчила да Тита употреби као средство за очување бри¬танског утицаја у Југоисточној Европи и на Средоземљу. Међутим, у својој врло важној послератној књизи о Титу, Јеретик, Маклејн коначно износи да је тај човек у бити био револуционар, али усмерен и на стицање личне моћи. Усто се олако претпоставља да је Стаљин управљао Титовом ратном политиком. Но, то побијам у поглављу о Стаљиновој ратној политици где пишем:

„У Југоисточној Европи, а особито у Југославији, Стаљин је био спреман, док траје рат, да жртвује интересе и циљеве помесних комунистичких партија које је дотле подржавао с великом ревношћу. Конкретно, инсистирао је да се Тито – кога је лично поставио за вођу југословенских комуниста – не супротставља југосло¬венској краљевској влади у избеглиштву, и да се помири са генералом Дражом Михаиловићем, министром војним и ратним вођом националног покрета у земљи. (…) Чак је и позно 1944. године Стаљин настојао да убеди западне савезнике да и они учествују у сређивању односа између партизана и националних снага.“

 

Наставиће се…

***
***
***

У следећем наставку четврти део Макдауеловог поглавља “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo