Вести

Кад је Намесништо кнежевског достојанства 1869, формирало тзв. Никољски одбор са задатком да утврди да ли је Србији потребан самостално донесени Устав, и кад је тај Одбор донео позивтивну одлуку, онда је Радивоје Милојковић, министар унутрашњих дела, предао један концепт Устава који је он написао по налогу кнеза Михаила, секретару Министраства, Јовану Авакумовићу да га учисто препише.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 21.04.2014

***

Тада је Авакумовић, на своје изненађење, видео да је концепт допуњен и испрвљен кнежовом руком, то је и сам Радивоје потврдио, откривајући, у поверењу, да је тај и такав рукопис нађен, по кнежевом убиству, у кнежевим хартијама. И тек се тада видело да на њему постоје кнежеве личне исправке и допуне.

И Авакумовић закључује.

„Дакле, из овог Радивојевог излагања види се:

а. Да је Устав од 1869. године написао Радивоје по налогу кнеза Михаила, још за његова живота,

б. Да је на концепту тог Устава било поправака руком самог кнеза Михаила,

в. Да се кнез Михаило већ био решио Србији дати Устав, што би, сигурно и урадио, да није погинуо.

Сматрао сам да у хатар истине, све то изнесем овде, (у овим мојим „Мемоарима“), утолико пре што се кнезу Михаилу пребацивало, говором и по новинама, да је апсолутиста и да неће Србији дати Устав“,. на челу са Слободаном Јовановићем.

И даље се тако прича, иако су Авакумивићеви „Мемоари“ (дрско и неуко скраћени од стране издвача), већ неколико година објављени, а пре тога чувани у АРХИВУ САНУ..

Познато је да се кнез Михаило, у приватним разговорима, често жалио на своје министре, како ништа не раде, по цео дан испијајући кафе, препуштајући њему сав посао, који је он од раног јутра до касног мрака марљиво радио.

У нацрту Устава, а и касније у донесеном Уставу, пише:

„Чл. 100: Министри су одговорни Књазу и Народној скупштини за своја званична дела.

Чл. 101.. Министар може бити оптужен кад учини издајство према отачаству или Владаоцу, кад повреди Устав, кад прими мито и кад оштети државу из користиљубља.

Чл. 102. Министра може оптужити Народна скупштина.. Предлог за то, који се чини написмено, мора садржати тачке оптужења и бити подписан од најмање 20 посланика.

Чл. 104. Оптуженом министру суди државни суд , чији се састав одређује законом

Члан. 105, Сваки чиновник одговара за своја званина дела 29.јуна 1869. У Крагујевцу.“

Дакле ствар је чиста, Кнез Михаило је Устав хтео да донесе и због успостављања одговорности свих државних чинилаца, којим је и рад и нерад проглашен кривицом којој се суди, одређеним судом, већ према степену државног положаја.

У време кад се Кнез жалио на нерад својих министара, треба знати да их је, према закону 1861/62, било седморица, заједно са председником министарства, који је покривао један ресор. И тај је број остао до 21. окт. 1880. када је увећан за још једно министарство – народне привреде. И тако са осам министара влада је остала све до стварања Краљевства СХС, када је прву владу саставио Стојан Протић са – 19 министара.

Ових дана, када будући канцелар непрестано труби да је почетак спасоносних реформи у формирању озбиљне, мале, ефикасне, модерне Владе са највише 17 чланова,која ће деловати као један тим, као чувени клуб „Бајерн“ Потом је тај број увећао на 19. али је остао при томе да ће Влада бити „ мала и ефикасна и деловати као један тим“.

Из поређења оног што је речено, види се да ови људи који праве садашњу владу говоре невероватне глупости.

Прво и основно питање је питање одговорности. Наменички Устав не само да прецизира одговорност, већ јој одређује државни суд који има да разреши ствар. У овим садашњим причама помиње се одговорност тек тако, тек да се каже да она постоји, иако је нема са свим последицама..

Међутим, позамашна Ксантипа је још прошле године јасно и гласно рекла, министри су одговорни Главним одборима својих странака, који су их поставили. Дакле, ништа од оног што пише у важећем Уставу, који није достојан ни једног средњошколског домаћег задатка. А у чему би се па састајола та одговорност, ако су Гл. одбори незадовољни радом свог пулена – сменом, и тиме се све завршава, без даљег истраживања.

А у оном Уставу од 1869, се каже у: Чл. 101.- „Министар може бити оптужен кад учини издајство према отачаству или Владаоцу, кад повреди Устав, кад прими мито и кад оштети државу из користиљубља“.

Сваки, и најобичан, грађанин може да неведе имена министара који су се огрешили о ове, свеважеће норме,.али то му ништа не вреди, шефови странака који чине Владу су њихова заштита, већ и зато, што и они које би открили, могу да врате обратним ударацем и да оптуже њих за још веће повреде и Устава, и издају државе, из користољуба. (Сетите се смене Динкића, и први и други пут, за време Цветековића и за време Дачића и Вучича) Сви су они повезани.

Да не улазимо у набрајање детаља, Дачић је посто светки позната личност јер је пре годину дана потписао од Запада формулисан Бриселски уговор, иако је од свих, бар косовских, Срба оцењен као издаја. У исто време Дачић је министар унутрашњих дела, који би морао бити одговоран за све оно што се дешава у том ресору, између осталог бар да зна ко му је шеф кабинета и с ким је он у вези, а испоставило се да је у вези са Мишом Бананом, Дачићевим кућним пријатељем, али и са Шарићевим, и да би се ствар заташкала тог Лазаревића шаљу за отправника послова, у Атину. Сад кад је он из Атине повучен, и кад му је одређен притвор од 30 дана, нико ништа о Дачићу, а ни он. Права лисица, препредена и подмукла, само да се извади из неприлика, и благодарећи америчкој репутацији он ће се сигурно извући. Шта више, уместо да повуче мачка за реп, ући ће у Владу и постаће недодрљив! (Није ли га Кирби у два дана узастопце, хвалио, на насловној страни „Политике“ као „ефикасног премијера и МУД“! А Кирби је амерички амбасадор!).

Наравно, свима је јасно да његово остајање у Влади није питање само његовог опстанка, него и толиких људи из СПС (т) повезаних са многим аферама, не само „Галеници“, чијег је бив, председника Управог одбора, пре извесног време поставио за директора СПС (т) и тако га ставио ван домашаја!

Какав СПС(т)! Какви социјалисти. Они чак нису више ни странка, већ интересна група око Дачића, која је добрано загризла у афере, док се Дачић селио из кабинета у Кабинет, али увек са ресором министра унутрашњих дела, да би могао да штити целу ту булументу.

Леле кад то прсне, неће сви, као Мрка, имати мајку да се у њу куне да није лопов! Наравно, све почива на парама и сви су повезани преко њих.

У 19. веку постојале су две српске државе; сад, у 21., постоје две Црногорске државе, од којих је ова овдашња, сјајно повезана и једнодушна у деловању, са матицом. Није Мило, четири дана провео у Америци, тек онако.

Сем социјалистичке мафије, коју је Дачић и формално ослободио од социјализма, напуштајући мисао да постане члан социјалистичке интернационале, настојећи да приступи тзв. европским Прогреситима, једној организацији, лево од центра, основаној прошле године, у чијем је оснивању учествао и сам Тадић. И као што му није дао да приђе Социјалистикој интернационали, годинама, тако му неће омогућити ни улазак у Прогесисте, што и јесте разлог њиховог сада жестоког објашањавања, кад га Дачић опомиње на ред тзв. грађанске захвалности, јер је благодарећи њиховој СПС подржци владао Србијом 4 године!

Каква неопрезност! Тиме признао оно што је опште познато, да су они заједнички ишли у све послове, па би сад био ред да заједнички иду и на општуженичку клупу… Само то се неће десити, и један и други имају заштитнике у Америци, али може да се деси да оставе своје сараднике на цедилу, да се ваде сами, како знају и умеју.

Из свега тога, изаћи ће једино народ преварен, онај који је гласао листом за СНС, и који даље трчи да се упише у ту булументу. Од почетка избора до данас, за два месеца, читаво једнио Краљево добило је Вучићеве књижице! Хиљаду дневно! То треба одштампати!

Имао је Шешељ среће што није дошао на власт, сва ова данашња фукара која обелеће око Вучића, њему би се обесила о врат, тражећи ухлебље. Додуше, многи међу њима са српским знамењем, што данас Вучићу и Томи Николићу, не смеју ни да помену. И тако дошло се до једне безличне гомиле, која расте из дана у дана, и док се једни боје да се тиме иде сигурно ка једнопартијском истему, други у томе виде једну тежу и опаснију опасност, јер ће та безлична бујица метастазирати целом земљом и све преплавити, тражећи своје партијско право, тј. ухлебље, а Вучић нема начина да је у томе спречи и заустави.

Једино силом! А то је онда грађански рат без организације и без концепта. Просто рушење власти, са истом партијском књижицом!

Идемо да видимо, што рекао некад Никола Крстић.

Но, у ком се год смеру крене, наилазе се препреке за било какво рашчишћавање ствари, које Вучић назива реформама. Међутим то се и не жели, а свакако и не сме. Свако за некога ради, који га штити, и немогуће га је померити. Поготову не речима.

Најсмешније је то што будући кацелар, по ко зна који пут, крсти будућу Владу „малом“, док ће је чинити читав буљук људи, а Протић 1918, за онолику СХС, неколико пута већу од садашње Србије, оформио је Владу, управо са 19 чланова!

Вучић није толико глуп, да не може да разликује „мало“ од „великог“, па чак и његов „Бајерн“изводи 11 играча на терен, да би могли да развију игру у пуном садејству.

Једном речи, све је ово једна велика несрећа Србије, која не може да нађе себе, иако је покушала, дајући 25% гласова СНС, али на крају ће испасти да су у праву једино оних 50% који су презрели све странке, и нису изашли на изборе. О њима сви ћуте, иако су они су једина и права већина, где се можда крије спас.

Пре неког времена гђа Прпа, изјавила је да „Вучић лаже све што каже“.

Али ту није реч само о лажи, већ о непрестаном тражењу излаза за себе, оног који би помирио његову безграничну амбицију са његовом безграничном непрофесионалношћу, са којом се не може бити на врху једне државе. Да његова несрећа буде већа, он има потребу непрестано да се хвали, па је тако пре неки дан одвалио једну нечувену глупост да ће, у историји министарстава финансија Србије, имати најбољу екипу! И тај је човек носилац дипломе Правног факултета! Која срамота за тај вековни факултет!

Почев од Чеде Мијатовића, Владимира Јовановића, др Михаила Вујића, др Војисла Вељковић…. па све до др Лазе Пачуа … то је читава шума финансијких дивова, да не помињемо др Милана Стојадиновића, др Велимира Бајкића, за чије је име везано два пута, 1923 и 1946. реименовање окупацијских динара! Да би у ту шуму дивова увукао једног америчког кепеца, да се спрда са њима.

Није чудо, учинио је то и са Владимиром Цвијаном, кад је из Тадићевог кабинета прешао у СНС, кад га је сместа прогаласио, ни кривог ни дужног, за најбољег правника – Европе! А где је сад тај Цвијан, тамо где ће ускоро и Крстић бити.

Једноставно речено, он вуче целу Србију за нос, по налогу својих спонзора, без којих се не би испео на то место, на ком стоји. У ствари, то је као оно у тенису форхенд – бехенд, са задршком, што ће после свега да уследи.

Сада је Ускрс, којим је патријарх стекао прилику да увећа број својих

празноречевих беседа, којим би морао бити, већ једном, свестан, да неће њима и таквим моћи ни да окупи, ни да обједини вернике, Србе, на путу њихов жуђеног спаса. Ако такав, уопште, постоји.

Срећом, ту је председник Николић, који је и сам осетио потребу да се обрати „грађанима, који славе Ускрс“, избегавајући да те грађане назове Србима, што је и до сада чинио, после срамног сарајевског ТВ интервјуа. Па тако човек каже:

„Наша снага је у нашем разумевању“

Богме, да нема гђе Драгице, ето нама новог патријарха!

А шта бисмо онда, без г.Томе, остали бисмо без председника?.

Ко, каже!, дрекнуо би Дачић! Зар се он није још пре годину дана, унапред, кандидовао за председника, злу не требало, вазда и у свакој прилици спреман да ускочи.

Ето будућности, од зла ка горем!

Полазећи од председникове поруке, да је наша снага у нашем разумевању, појавио се некакав Одбор на теренима где, се пре 100 година водила славна Колубарска битка, који планира да окупи 10 хиљада људи, кад ће се на јединствен начин одати пошта свим погинулим, и кад ће бити послата порука мира целом свету.

Неме сумње, појављују се свакојаки шупљегљавци, који користе сваку прилику да се истакну пред светом, својим свељудским разумевањем и тако стекну разглашено признање. Да л неком у том Одбору пада на памет истина Колубарске битке (од 20. нов. до 3. дец., по нашем) и целог Првог светског рата, по којој су Аустроугарци, а касније и Немци, свом силом настојали да униште Србију, што су добрим делом и дивљачки учинили, и да их наша српска војска предвођена нашим славним војковођама, најпре у Церској а потом и у Колубарској бици, 1914., не само снагом оружја, већ и заветном херојском жељом да очисте своју земљу од злотвора, победили и истерали из земље, да би потом живели у миру, све до септембра идуће године, кад су скупили снаге и куражи да опет навале на нас, уз помоћ Бугара, с леђа.

Другим речима, нема говора ни о каквом слављу, ни о каквом одавању поште – свим изгинулима, јер једни су гинули да би били протерани из земље у коју су дошли као убице а не као туристи, а други су гинули од тих зликоваца који су хтели да их униште.

Једном речју, 16 дец. по новом, није 100. година од дана отварања туристичке сезоне у Србији, већ 100 година сећања на славну победу наше војске против агресора, и ту нема заједничког славља, ни мирења, јер ми нисмо тражили њихов упад у нашу лепу и питому земљу. Мора се једном знати ко напада, а ко брани своју земљу. Обострана права у људскости нису једнака, што су показали и 24. марта 1999. својим бомбрадовањем, пресрећни што могу да се освете Србији. Праштања нема, свак има право да се обраћа свом сећању и да га негује

Дабоме и наравно, ми смо и овога пута свесни да је наш глас, глас вапијућег у пустињи, да нас нико неће .чути нито послушати. Па нека им је на част.

Слободан Турлаков

П.С.

Ипак размислите, шта је то одговорност и имали она своје консеквенце, конкретне и незаобилазне, поготову сада када се припремате да мењате Устав.

Објављено 22.04.2014
2006-2014 ©новинар.де