logo logo logo logo
Рубрика: Вреди прочитати    Аутор: Иван Максимовић    277 пута прочитано    Датум: 14.04.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

prof djikicЈедног од ретких српских интелектуалаца који није дозволио да медијски мрак затвори врата његовој мисли и утиша његов глас јесте и професор Александар Б Ђикић. Због својих искрених процена и здравог критичиког односа према нашој стварности многима који одржавају родољубље у себи и желе да се исправно информишу, његово размишљање један је од параметара при одређивању става.

Припремио: Иван Максимовић / 14.04.2014.

***

Због поновног гажења и иживљавања над српским жртвама, како онима који су страдали у геноциду НАТО алијансе у Србији од 1999. године до данас па до оних српских жртава од пре сто година такође страдалих од данашњих чланица те војне машинерије, разговарали смо са њим. Ђикић за портал Новинар.де наводи због чега Косово и Метохија нису исто што и Крим те зашто Запад од постанка организованих држава на том простору стално испире своју биографију. Питали смо и о ставу поводом припрема да се у Србији на јесен ода пошта убијеним Србима али и истовремено и онима који су чинили геноцид и те исте Србе убијали.

Новинар.Де:  НАТО је издао саопштење у коме „објашњава“ како је српска покрајина легално отета а Крим нелегално враћен Русији. Каквим аргументима се брани та војна алијанса?

А. Ђикић: Запад има потребу да стално, попут човека са нечистом прошлошћу, испере своју „биографију“ а то није новијег датума. Ми смо одгајани на филмовима, на пример о Робину Худу, где смо гледали где је Ричард Лавље срце као неки племенити енглески краљ. Његов зли брат, Јован без земље је као узурпирао престо. Међутим, чињеница је да је Ричард Лавље срце био обичан пљачкаш уКрсташима да је Јован без земље био врло добар владар. На крају крајева он је донео и Магну карту Либертатум, велику Повељу слободе, која се сматра најстаријим правним документом у том Западном свету. Па смо у 19 веку имали један „помор“ америчких индијанаца. Један страховити геноцид можда незабележен до данашњег дана. Међутим ми смо кроз западна средства информисања, затим филмове и културу уопште, васпитавани у том правцу да су индијанци били неки дивљи, зли људи које су белци дошли да цивилизују. То је тако до данашњег дана. Један од таквих покушаја да се изрвне историја, чак и овако блиска како ми сада имамо је и саопштење НАТО-а у вези Крима, односно саопштење упућено Русији.

То саопштење је контрадикторно само по себи. Свашта се ту меша, да не кажем „бабе и жабе“. Помиње се чак у неколико момената и Резолуција 1244 као нека основа на којој су они годинама градили независност Косова. На самом почетку текста те Резолуције на три места се помиње да је Косово саставни део тадашње Савезне Републике Југославије односно Србије. Тако да никако не могу да повуку Резолуцију 1244 као аргумент за оправдавање својих акција према Србији. Када вратимо мало сазнања историје видећемо да је први пут, читав Западни свет, дакле свих тадашњих 19 чланица НАТО пакта плус друге земље које тада нису биле њихове чланице а данас јесу као што је то Хрватска, Бугарска, Румунија, које су дале своје аеродроме, учествовале у нападу, рушењу, сатирању и убијању Србије. Тога на Криму није било, тамо није испаљен ни један метак, руска страна се понашала врло коректно. Тачно је да те паралеле не могу да се повуку између Крима и Косова али не зног онога што пише у овом НАТО саопштењу. Посебна нас ово чуди ако се има у виду да су након свих тих догађаја током ратова деведесетих у бившој Југославији, па и рата који је НАТО водио ротив Србије, многи војни, политички функционери након што су отишли у пензију или се повукли, писали мемоаре у којима су износили истину. А та истина је много дргачија него што је НАТО приказује али ни дан данас ни у Србији, ни у иностранству се та сведочења непосредних учесника не узимају за озбиљно него се функционише по некаквим стереотипима. Дакле Срби су криви и тако даље, неме везе што је Мекензи тамо написао да су Маркале у Сарајеву исцениран инцидент, то се не узима за озбиљно иако је човек био непосредно умешан у то. Има мемоара које пишу непосредни ивршиоци злочина. Имали сте пример Рамуша Харадинаја који је написао књигу о томе како је убијао и то није био довољан доказ да би био осуђен на суду.

У прилог овом НАТО саопштењу огласио и Строб Талбот, заменик првог секретара Америчке владе у време Била Клинтона, где он практично даје контрадикторну изјаву у односно на НАТО саопштење. Он практично изједначава Путина са Милошевићем и чак прети да ако избије рат између Украјине и Русије да ће Путинова политика и потези имати катастрофалне последице нешто што је Милошевић био за Југославију, односно Србију.

 Једноставно запад се после догађаја у Украјини нашао у чуду. По први пут се неко после дуго, дуго година нашао и смогао снаге да каже – доста. Као што је Путин изјавио пре неки дан да је лако на Мајдан доносити пирошке, то су оне мале земичке које чак нису ни сендвичи, али је много тешко Украјину која је у великој кризи одржавати у животу. Запад је покушао са дестабилизацијом Украјине али их је, очигледно, сачекао одговор на који они немају шта да кажу осим неких контрадикторних обавештења попут овога.

Тако да Косово и Крим немају везе једно с другим али не зато што НАТО тако каже него зато што је Косово огромном војном силом, страховитим финансијским средствима и политичком кампањом,  обимном медијском агресијом отето од Србије, надамо се привремено окупирано. На Криму није испаљен ни један метак тако да НАТО ту нема никакве аргументе а поготову не да потеже Резолуцију 1244 у смислу правдања агресије према Србији и одузимања дела територије суверене државе Србије. Међутим, у току истог овог дана НАТО издаје друго, опет контрадикторно саопштење да 199.године НАТО није имао сагласност Савета безбедости УН-а а у претходном саопштењу упућеном Русији они кажу да су Уједињене нације иницирале војну акцију како би се спречила хуманитарна катастрофа. Ето видите, у току једног дана од тако велике асоцијације држава имате контрадикторна саопштења. С тим што су у дешавањима око Украјине наишли на адекватан одговор док око Косова нема адекватног одговора.

Новинар.Де:  А да ли ће бити неке реакције поводом таквог саопштења од стране Србије, не само од власти већ било кога?

А. Ђикић: Неће. У догледно време не. Србија је у једном кошмарном стању. Питање је политике како се води, ко је води, да ли уопште влада ситуацијом или не. Мислим да је и сада али и унаредних неколико година политика у Србији ће бити врло лоша што се тиче националног питања.

Новинар.Де:  А шта је са оним што се заове и што би требало да буде „српска интелигенција“, ни они не реагују?

А. Ђикић: Треба гледати ствари са једне стране која је присутна а то је да се тренутно у Србији влада преко медија. Они су под врло ригорозном контролом. Медији су такви да ништа што је афирмативно, а тиче се Србије, не можесе видети, не може проћи на медијима. Тако да интелектуалце не можете ни да видите ни да чујете. Они су практично сатерани у некакве кружоке, ћошкове, у кекаве активности по интернет форумима али некаквих заиста активних интелектуалаца нема а да би могли да се виде у свакодневном животу. Даље, постоји велики проблем са акдемским институцијама, пре свега ту мислим на Српску академију наука и уметности која изузетно пасивно посматра ово пропадање које је све очигледније а биће најочигледније када се економски буде дошло до дна ако већ није. Ту исто мислим на Матицу српску, која се према српском језику и српском писму односи маћехински, заједно са САНУ а нешто се ни Српска православна црква није прославила у сналажењу у овим новим околностима чак мислим да је доста опортуно гледа на несрећу која је задесила овај народ. Тако да се ту врло тешко може нешто променити ако се нема барем један слободан медиј а то се у догледно време нећемо имати иако у Републичкој радиодифузној агенцији седи један православни владика и неколико интелектуалаца који су са Косова или из Метохије који би требало да буду свесни значаја интелектуалаца за очување нашег идентитета. Мислим да се ни од те РРА не може очекивати много помоћи у смислу отварања једног медија. Без барем једног интелектуалног медија, који би био српски, тешко да може да се крене напред. Ови садашњи електронски медији су, раније је барем било скривено а сада нескривено, или у власништву страних компанија или под директном уређивачком политиком кругова страних представништава илинтересних група тако да интелектуалци немају ни шансу да се појаве у свакодневном животу нити да утичу на свакодневни живот.  Та три стуба српске интелигенције – Српска академија наука и уметности, Матица српска и Српска православна црква су институуције које би требало да нешто чине али не чине ништа.

Новинар.Де:  Тим нечињењем се шаље више него јасан сигнал да се прихвата то што се чини са Србијом и српским народом.

А. Ђикић:  То је сасвим јасно.

Новинар.Де:  Иде се дотле да већ данас имамо у медијима најаву организације Колубарске бике која би требало да обори Гинисов рекорд по обимности. Обележавању годишњице присуствоваће Аустрија и Мађарска, између осталих а организатори поручују да ће то бити одлична прилика да се ода пошта свим погинулима у Првом светском рату. Не само жртвама већ свима који су погинули, дакле и Аустро-угарским војницима који су чинили силна и невиђена зверства над цивилима, углавном нејачи која није имала снаге да се повуче пред њиховим налетом, и сатрли трећину српског становништва. Како уопште гледати на то?

А. Ђикић:  Мој деда је погинуо на Колубари тако да директно имам право да о томе нешто кажем. Аустрија, Мађарска, као и државе које су касније настале као што је то Хрватска, а имали сте и Јосипа Броза који је деценијама владао а чини ми се да је и дан данас његов дух присутан, су били учесници тога рата а ту је било страшних злочина, никада осуђених. Злочини у Мачви, злочини у Србији, након тога дошло је до Голготе, до страховитог страдања српског народа, пре свега мушкараца у Србији, то је био прави генцоид и никада осуђени. Не знам у ком својству би сада дошли Хрвати, Мађари и Аустријанци на Колубару.

Новинар.Де:  Одатле се свету шаље „порука мира“ како кажу организатори.

А. Ђикић:  Порука мира? Ја бих први био за то да се свету пошаље порука мира, да заједно ми то обележимо и тако даље, да се није након тога десила ’41. Па су ти исти, са много већим фанатизмом убијали Србе. Значи геноцид се поновио. Шта ми сада хоћемо да помиримо, дали те Мађаре и Хрвате из 1914-те, или оне из 1941., из Јасеновца или Новосадске рације. Које војнике миримо, коју поруку мира хоћемо да пошаљемо? Ако то будемо урадили бићемо врло непоштени према нашим прецима, конкретно ја према свом прадеди, ако се будем тако понашао. Да се није поновио геноцид 1941., па да кажемо „у реду људи, прошло је 100 година, шта је било било је, ми смо после тога живели у миру, хармонији…“ међутим, није тако! Имамо и 1991., па 1999., није то завршено са Колубарском битком па да кажемо хајде да се помиримо.

Новинар.Де:  Имамо то и данас на Косову и Метохији када Немци и Аустријанци пуцају на ненаоружане срспске цивиле.

А. Ђикић:  Наравно. Прве жртве (од НАТО-а у „мирнодопским“ условима) су пале у Призрену 1999., ако се сећате. Тако да то неко мирење, то неко безглаво јурење ка братству и јединству не видим да има неког рационалног основа осим ако поново не полази из неког диктата. Поново од стране тих некаквих дипломатских представништава у Београду, заиста не знам али је то један врло ружан однос према жрвтвама које су наши преци поднели да би смо ми данас имали државу. Заиста нељудски однос према нашим прецима.

Новинар.Де:  Како нам се то може вратити?

А. Ђикић:  Па, вероватно лоше. Не могу да анализирам нешто што је нерационално. Можда је природније и да се окупе Немци и Јевреји у Аушвицу па да се помире јер након тога није било скоба између Немаца и Јевреја него када би смо ми ово урадили. Када ћемо се помирити за 1941.? Видимо да се Хрвати сада припремају да кости из Јасеновца преместе негде у Херцеговину да направе нешто као гробље свих жртава Другог светског рата. Све су то ствари које се дешавају нама, зашто се не деси неком другом? Ја се надам да до тога неће доћи, да је то неки предлог, неки пробни балон… Ако заиста до тога дође онда не знам… Не видим како би се помирили са наким ко је над нама геноцид  чинио три пута у 100 година.  Дешавали су се сукобима међу народима па су се народи мирили, живели у миру… Зар нисмо ми пружили руку Хрватима 1918.? И како нам се вратило 1941.? Лоше. Зар им нисмо 1945., пружили руку? И како нам се вратило 1991.? Опет лоше. И сада у Хрватској имамо један страховит антисрпски набој. Довољно је да виде једно слово ћирилично па да помуте памећу. Био сам пре неколико година у Загребу и неки дечко у маркету купује кекс и одједанпут седне поред  рафа од запрепашћења, зове оног продавца и каже „јели ово ћирилица?“. А овај му каже „не, не, то је руски“. „Ако је руски онда може“ каже овај. Они не могу да виде српско слово а не да се помире са нама! Па људи, морамо да будемо мало рационални. Не заговарам никакву ратну терминологију овде, једноставно гледам неко рационално понашање. Ако хоће Хрвати, Аустријанци, ако хоће Немци, и хоћемо ми, то је нешт друго. Ако сви они у нама виде прилику за својепривредне експанзије, територијалних и етничких претензија, а ми хоћемо да се миримо ту онда са нама нешто није у реду. Отворено видимо да владајућа партија у Мађарској има ту неку идеологију велике Мађарске. То је у реду, нека их у Мађарској, нека раде шта хоће. Видимо шта Хрвати раде, какву политику воде према Србији, како се односе према Србима у Хрватској и Босни иХерцеговини, тамо где су мањина. Не видим ту неку жељу за помирењем, не видим додуше ни код нас али – неко нас тера. Да ли ћемо то урадити по нечијем налогу или не, видећемо. Ја сам против тога а и сви прави српски интелектуалци и родољуби су против тога, сигуран сам у то. Сигурно да није сазрело време за тако нешто а поготово да ми радимо тако нешто, то је ужасно. Све може да се деси, ја се надам да неће и да ће ипак превладати разум код нас… а можда и не буде тако.

Опет кажем да нам треба нешто што ће бити један чист, родољубиви, нормалан српски медиј са могућношћу да се народу пренесе јасна порука, овако тонемо све дубље и дубље и биће оваквих тема много за разговор а мало ће бити добрих тема. Доћи ћемо до тога да ћемо видети резулатате свега што се ради, утицај и промене свести нашег становништва путем медија, колико ће оно опадати, колико наше омладине не жели да живи у Србији. Колико Србија ужурбано стари јер све оно што је младо, школовано, паметно, види себе ван Србије. То је страшан аларм за све нас а да ли ће нас пробудити, видећемо.

Стални дописник портала Новинар.Де;

Иван Максимовић, Косовска Митровица, Србија.

 

Објављено 14.04.2014
2006-2014 ©новинар.де

Related Images:





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo