Вести

Од 1833, када смо постали аутономна кнежевина, у оквиру Османског царства, ми нисмо стекли пријатеља, чак и они који су то могли бити, због својих интереса, преко ноћи су нам постајали непријатељи. Јула месеца 1914, када нам је Аустроугарска објавила рат, једини стварни пријатељ била нам је Царска Русија, стајући на нашу страну, остајући таква све до Октобарске револуције 1917, која је нас коштала далеко више него Русе. Једноставно речено, да је којим случајем остала царска Русија, до Југославије не би дошло, та наша незаобилазна несрећа, све до данашњих дана.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 10.03.2014

***

Не треба се заваравати, Србија као држава не постоји, западне испоставе у њој испуниле су свој задатак у том погледу, и то не само кад је у питању Косово, мада је оно било услов да „ови“ опстану, што су и прихватили, убрајајући потпис на Бриселски споразум у највећи свој успеха, што је доказ колико су се заглибили у западно блато, не помишљајући да се из њега може одбранити остатак Србије.

Јер, без трунке двоумљења и сумње, може се са сигурношћу тврдити да ће до оружаног сукоба између Косова и Србије доћи, тј. да ће косовске војне формације, произашле из ОВК, са најмодернијим америчким оружјем, уз непоколебљиву националну свест, првом приликом ући у Топлицу, позивајући се на своје историјско право, јер их је наша војска, 1878. протерала из Топлице, у коју су се они инфилтрирали, као, уосталом, и на самом Косову, током турске окупације.

Сад, пак, кад је заслугом оних који чине испоставу Западних интереса, Косово добило сва обележја државе, чак се и преговара са њиховом владом и потписују уговори, чиме су добили право да имају и своју војску, која ће сигурно бити управљена против Србије, како би опет исказали своју вековну мржњу према њој.

Ова тзв. влада Републике Србије саздана од самих незналица; за њих је српска историја враћање уназад, у прошлост, а они хоће – унапред, у будућност, па тако и прелазе преко те чињенице – шиптарске вековне мржње према Србима, која се на најбестијалнији начин исказивала, посебно почетком 20. века, када су гомиле Срба бежала испред њиховог терора у Србију. Чак су тражили од тамошњег руског конзула да издејствује дозволу да могу да се иселе у царску Русију!

Једини Шипар са којим се могло разговарати и имати веру у његову реч, био је Есад паша, који нас је помагао и током Великог рата, што је било довољно да га албански националисти убију у Паризу, 1920.

Кад буде дошло то време, да Шиптари крену у Топлицу, Србија се нема

чиме бранити. Ни оружјем, ни људством. Војску је најпе „реформисао“ тј, растурио Тадић, а потом његови наследници, и што рече један глумац наша данашња војска има опрему достојну једног ловачког друштва.

При том, ваља имати на уму, да ће Запад подржати шиптарски упад, исто онако како су стали иза „Олује“, а овде једва да има неког ко ће то признати, а најмање они који чине тзв. владу, која се сад растрчала по Србији водећи предизборну кампању, правећи од Србије једно велико вашариште, не примећујући да их присутни народ гледа као некад мечке на вашарима.

Какве се све ту бљазготине не причају, каква обећања не дају, али све – после избора. Сада је главно да се покупе гласови. Страначки активисти јуре матуранте по школским двориштима нудећи им за њихов глас и до 2.000 динара. Чак ни станови нису поштеђени, иду од врата до врата..

Пре неки дан, звони звоно на вратима једног нашег угледног академика. Он отвори врата, а двојица напредњачка чауша питају да ли могу да виде његову супругу, гђу Виду. Академик одговара да је она на пијаци, а они га онда замоле да јој, кад се врати кући, преда један овећи коверат. И оду. Кад је академик отворио тај коверат, а у њему – рекламни изборни материјал СНС!

Тај геачки простаклук, верује да му је све дозвољено, кад је у питању њихова промоција и лична корист, па и право да узнеморава грађане у њиховим становима! Чак и академике!

Приметно је да шефови странака обилазе рубне општине, што су и ранијих избора радили, како би заврбовали припаднике националних мањина, уз свакојака обећања, која, искрено речено, нису ни потребна јер ни једна национална мањина, у било којој земљи, нема та права и те привилегије које има у Србији. Можда тиме излазе на сусрет Стејт Департаменту, који је ових дана изразио забринутост због „дискриминација и друштевног насиља над националним мањинама у Србији“!

Ко ли ће да изрази забринутост што националне мањине растурају железничку пругу или пак трансформаторе, како би однели бакарне делове, без обзира што тиме излажу животним опасностима путнике, или становнике ширих подручја остављају без струје. Полиција и уопште Министарство унутрашњих дела, праве се Тоше. Шта више, задужене су да то не примећују и не гоне, па чак ни кад је у питању премијерова одн. министрова кућа, са које су скинули бакарни олук!

Да је само то?

Савез Војвођанских Мађара, има своју канцеларију у Београду, под вођством једног Црногорца, истакао је своју листу за изборе у Београду, јер хоће да имају одлучнији глас у престоници. А како и не би кад ту канцеларију чине већином тзв. – Срби, тј, београдски Црногорци, које тај председник окупља, како би ушли у престоничку власт. Што би други? Кад могу – они!

Тако је премијер, ових дана, ишао у Босиљград (Димитровград) да открије споменик бугарском револуционару Василу Левском, што ће се свакако одразити на изборима, у корист премијерове странке. Иначе, откуд он у Димитровграду, па још са бугарским колегом, да открива споменик бугарском хероју? Кажу, Дачић је Шоп, а они су ближи Бугарима но Србима. Одиста, један му је Бугарин, Ивица Тончев, саветник за безбедност, пошто му је најпре био саветник за европске интеграције, а да нико није знао ко је тај човек и одакле је дошао, са каквим квалификацијама. Но, то му није сметало да постане п. председник „Црвене звезде“ и менаџер СПС (т) –а. Да Дачић не трпи Србе око себе, доказ је што је и директор СПС(с)-а, Црногорац, Бацковић, бивши председник УО „Галенике“.

И за Пашића кажу да је био Шоп, те није чудо што се његова сестра удала за шефа софијске полиције!

Дачић воли да се размеће речима и мишљењима о другим. Коначно, за њега су сви – други. Па, тако каже: „Нападају СПС и мене, као највеће зло у Србији, а сви би они трчећим кораком дошли у Владу у којој се ја налазим.“ Наравно, као премијер.

После оних пет узастопних американских фруштука, његове су амбиције без граница. А ко зна, можда су се и оне ставиле у његову службу. Као Лазаревић и Миша Банана. Можда чак и Шарић. Тек Црногорци. Он је, уопште, човек спреман на сваку сарадњу, која иде њему у корист, поготову што има моћне заштитнике, које је свакако одговарајућом службом и стекао.

Међу онима који „трчећим корацима“ иду ка власти, свакако највећи је аутсајдер Борис Тадић, већ и зато што су га атлански моћници пустили низ воду. Па ипак, смогао је снаге и образа да на једној „конвенцији“ своје странке (НДС) каже: „На изборима одлучујемо да живимо боље. Основни циљеви НДС јесу решавање незапослености и обезбеђење социјалне сигурности грађана!“

Наравно, ни ППВ не изостаје. Сем што је разаслао своје активисте широм Србије, у Лесковцу је директивно позвао своје присталице да однесу убедљиву победу, што ће му омогућити да брзо формира Владу, како би се што пре ангажовала на реформе и на запошљавање“.

Уопште, најављују се и отварају се многе фирме, потписан је Меморандум за 20 малих хидроцентрала, све са обећањем силних нових радних места. Настала је општа јурњава за незапосленим, ППВ проглашава наше раднике за најбоље на свету, поготову ако су мотивисани и виде пред собом циљ. А циљ је – „Свом снагом у реформе!“

Ако се овако настави, мораћемо да увозимо незапослене. Просто – Фантазија! Већ је „произведен“ и први „Мерцедес“ бус, који је успео да постигне нижу цену од таквих аутобуса у Русији, што ће повећати број земаља које су заинтересоване за његову куповину. Дакле, тржиште је већ под ногама.

Леле, кад дође тај 17. март! Ако дође. Какав ће то грангињол бити! Или ће и тај 17. нестати из календара, као некад 6. октобар…

Пошто је, очигледно, одустао од хрватске помоћи у прављењу модерне Србије, или му је, пак, она изостала, ППВ се после срдачног састанка са новим аустријским министром иностраних дела, уверио да је аустријски државни модел прави за Србију, коме она има да следи, заборављајући или пренебрегавајући, при том, чињеницу да је Аустрија озбиљна земља, заснована на својим вековним традицијама, па да ће, кроз четири месеца у пуној еуфорији, обележити 100 годишњицу Великог рата, који је повела са циљем да уништи Србију, а стигла је дотле да је та мала и омражена Србија допринела њеном уништењу, што она никако није заборавила. Напротив!

Али оно што Аустрија није заборавила, ППВ није научио, он је сав у Европској еуфорији, што би, наравно, требало да забрине Србију, па чак и Коштуницу који из дана у дана „ратује“ са Европском унијом, а не види или неће да види, да нам ППВ, као најмоћнији човек Србије, како га крсти Запад, прави комбинације са Аустријом, као идеалним моделом за Србију, која је била и остала наш непријатељ, чега се и Хитлер 1941. сећао, у свом прогласу војсци која је кренула на Југославију и Србију.

ППВ није чак регистровао ни циљ посете БиХ, тог Курца, већ сутрадан пошто је именован за „аусминистра“ Аустрије, док је тамо још трајало нередовно стање, да би својом посетом јасно ставио до знања да је Аустрија још увек заинтересована за БиХ, указујући тиме и њен повратак на Балкан.

И тај ППВ тврди како је Србија једна озбиљна земља, којој он гарантује стабилност! Тужно, мада и забрињавајуће. Наше искуство са Аустријом је огромно, али као да смо од јуче. Нема ко да га призна и да се по њему управља.

Председник државе се бави ко зна чиме, а биће да и није дорастао глобалним спољнополитичким догађајима и односима.

Измичу и догађаји око Украјине и Крима. ППВ се задовољио тиме што је изјавио да неће бити украјинског сценарија у Србији. „Србија је стабилна држава!“

Још само да постане држава!

Изгледа, као да се у том смеру, побринула главни преговарач са ЕУ, Тања Мишчевић, са мишљењем – да ли само са мишљењем?– које у први план ставља нужност да се „билатерална сарадња Србије са Руском федерацијом, мора модификовати у складу са спољном политиком ЕУ, њеним ставовима и акцијама,“.

Другим речима, Србија ако хоће у ЕУ има да се одрекне своје независности и своје самосталности, па самим тим и свега онога што је за њен опстанак и напредак нужно и корисно.

И не само то, та „модификација“ ће веома брзо створити обавезну промену спољне и безбедносне политике Србије“ тј, упућује Србију на „сарадњу са Европском одбрамбеном агенцијом“, а потом и на нужност уласка у НАТО.

Мишчевићка је овим сасвим искрено указала Србији шта је у преговарачком току чека, и Србија би морала да буде свесна да се тиме она као држава урушава, што би требало неког да забрине, неког ко је за то овлашћен и одговоран.

У једном часу да ли очаја или коначне свести о правом стању ствари, председник Николић је изјавио: „Дошло је време да Србију воде одговорни људи!“

А створени систем владавине не познаје одговорност, чак ни коме се одговара. Портпаролка тврди да су министри одговорни једино главним одборима својих странака, другим речима да су они њихови министри, јер су их они одбрали и поставили на та места, што би значило да је Скупштина потпуно лишена могућности да тражи и одређује санкције за све оне који су се у свом раду исказали или као нерадници или као непособни.

Према томе, ови садашњи избори ништа не решавају. Одговорности на државном нивоу нема, странке су преузеле улогу државе.

У последње време имамо два речита примера.

Први је стављање изградње „Јужног тока“ на „листу чекања“, свеједно што су све државне инстанце ту изградњу одобриле указујући на огромне користи које би нам она донела и обезбедила за дуги низ година. Чак је и крајем године свечано обележен почетак његове изградње.

Међутим, ускоро су се појавили клипови. Зорана Михајловић која је званично од стране Владе задужена за Јужни ток, у спрези је са западним партнерима којима није у интересу изградња „Јужног тока“, и она која је једна вешта али и зла жена, закамуфлирала је свој негативни допринос, разлогом што још није реструктуиран „Србијагас“ чији је генерални директор Д. Бајатовић, иначе потпредседник СПС(т)-а, с њом у завади. Да загонетка буде већа, 76 милиона евра, којим парама је Србија, као држава, требало да гарантује своје учешће, било је обезбеђено у буџету 2013, а сад се испоставило да „Минус у каси – зауставља Јужни ток“.

Где су те паре? Мада је свима јасно, да није реч о недостатку пара, већ у недостатку тзв. политичке воље (и потребе).

И премијер и ППВ су се исказали, свак на свој начин, тј. док је Дачић врдао, избегавајући да помене да је прошлим буџетом обезбеђена државна. гаранција, дотле је ППВ недвосмислено јасан и одређен.

„Неће бити никаквих проблема око Јужног тока, држава ће испунити све своје обавезе, а то да ли неко негде некоме од министара нешто пребацује, ја тиме нећу да се бавим. Србија је много озбиљнија држава него што би неки, који у тој истој држави раде, желели да постане”.

Навикли смо се, још из Титовог времена, да ти „неки“ постоје, и у земљи и напољу, којима никад није у интересу наш напредак. Па, ето, и сада. Ти „неки“ – постоје, снабдевени великим моћима.

Умешао се и министар финансија Крстић, за ког су многи тврдили да је амерички човек, и да су га они, потпуно непознатог, послали овамо са одређеним задатком. ППВ му је тада написао утешно писмо, ословљавајући га са – сине, обавешатавајући га да ће имати многе непријатеље, али да ће га он, ППВ, штитити и да се не боји и не брине“.

Сад, пак, види да тај Лаза има и друге очеве, ваљда оне који су га овамо упутили, које такође мора да слуша, јер су они против „Јужног тока“!

Нема друге, после избора, видеће се како ће да се разреше ствари.

Друга ствар је исто тако невероватна.

Наиме, потпуно изненада изашла је вест, да је министар (у оставци) Крстић отишао у Емирате и тамо потписао споразум о кредиту у висини од једне милијарде долара, за покриће буџета и оживљавање привреде.

Сад се поставља питање: Како је могла Влада у оставци, крај распушетеног парламента, да доноси пуноважну одлуку о тако великом кредиту, баш као што је чудно да су Емирати дали толике паре једној непостојећој, техничкој, влади која нема никаква овлашћења од Скупштине за такав кредит. Али, овим као да се потврђују тврдње да Емирати са америчким парама финансирају или помажу њене приврженике, те су тако имали поверења и у бившег министра Крстића, дајући му једну целу милијарду, на његов непокривен потпис.

Хоће ли постојати политичка воља да се о овим двема стварима поведе дебата у новоизабраној Скупштини?

Видећемо. Мада сумњамо.

Слободан Турлаков

П.С. Заборависмо да поменемо случај тзв. „Београда на води“, чија се изградња већ припрема, рушењем колосека на железничкој станици. Ко је одобрио, ту припрему и изградњу, постоји ли идејни пројекат урађен и одобрен од наших стручних и меродавних власти, по нашим потребама, на основу ког је требало да се направи детаљан генерални план за саму изградњу, такође подложан одобрењу и усвајању. Ово је Београд, општенародно добро, а не страначка или ППВ дедовина! Нужно би било, да Коштуница и његов ДСС сврате свој поглед и своје интересовање на нашу околину, да преко својих посланика, у републичкој и градској Скупштини одлучно покрену то питање.

Објављено 10. март 2014
2006-2014 ©новинар.де

Илустрација: Фејсбук фотомонтажа