logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати    Аутор: Владислав Б.Сотировић    434 пута прочитано    Датум: 23.01.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

185744_aДруги део.

 

2. Кривотворина:

 

Југословенски партизани под руководством Јосипа Броза Тита су водили патриотску борбу за ослобађање земље одстраних окупатора и југословенски партизани су једини водили ову борбу.

 

Чињенично стање:

 

Партизански покрет Комунистичке партије Југославије под руководством њеног генералног секретара Јосипа Броза Тита се начелно борио за избацивање страних окупаторских формација из Југославије, али ова словом прокламована борба није била главни ратни циљ овог покрета већ само успутно средство за реализацију основног политичког циља КПЈ, а то је било преузимање политичке власти над читавом Југославијом путем оружано-револуционарне борбе како би се касније у послератном периоду остварио и крајњи програмски циљ КПЈ о политичко-економско-идеолошком преуређењу Југославије[1] на пре свега анти-српским и анти-србијанским основама.

ustase partizaniФотографија усташа и партизана у Босни 1942. г. Конкретан доказ о усташко-партизанској сарадњи у Другом светском рату

У фактографском смислу речи, Титови партизани се у току читавог рата нису уопште ни борили против страног окупатора, а најмање против хрватско-бошњачких усташа и домобрана, већ само и искључиво против ројалистичког Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића. Оваква тактичка стратегија комунистичког руководства партизанског покрета је потпуно разумљива и схватљива уколико се зна да је основни војно-политички циљ комуниста у Југославији био преузимање власти у читавој земљи, а то се могло остварити само на један начин – војном победом над непријатељем.

Међутим, овде се поставља круцијално питање: ко су за комунисте били непријатељи које је требало поразити како би се дошло на власт? Војно-политичко руководство југословенских комуниста је са своје тачке гледишта поставило тачну стратегију борбе још на самом почетку рата у који су ушли након директиве из Москве, тј. Коминтерне после 22. јуна 1941. г., а те стратегије су се држали до самог краја рата. Суштина ове, како се испоставило успешне, стратегије се сводила на тачном закључку да се ратна судбина Балкана и Југославије не решава на самом Балкану и Југославији већ на главним светским фронтовима, а нарочито на Источном фронту на коме је ратовао главни спонзор југословенских партизана – СССР. Дакле, Врховни штаб са Политбироом ЦК КПЈ југословенских партизана је све своје наде полагао на мање-више реалној тактичкој претпоставци да ће Немачка изгубити рат на Истоку и сходно томе да ће совјетска Црвена Армија доћи на Балкан и Југославију пре западних савезника што би значило и фактичку победу револуционарних комуниста који би се на тај начин домогли власти у послератној Југославији као што је то био случај са источним делом Централне Европе 1945. г.

У горњем контексту, југословенским партизанима није одговарала никаква офанзивна тактика против Немаца и Италијана јер и једни и други напуштају подручје Југославије након продора Црвене Армије са Истока што се стварно и догодило. Стога је за КПЈ главни и једини проблем био поразити јединог унутрашњег непријатеља који је комунистима стајао на путу до власти и био способан да их порази на њиховом фанатичном путу ка  тој власти, а то је био Равногорски покрет или ЈВуО. Стога су све офанзивне акције партизана биле усмерене искључиво на четнике Драже Михаиловића док се према Немцима, Италијанима и оружаним формацијама Независне Државе Хрватске водила искључиво дефанзивно-одбрамбена борба уколико су од њих били нападнути. Офанзивну ратну стратегију против партизана (и четника) је искључиво тражио Берлин тако да су локални Немци, Италијани и усташе улазили у директне борбе против партизана искључиво на захтев, тј. терање, из Берлина док су усташе у савезу са партизанима офанзивно ратовале на добровољно-споразумној бази само против четника.[2]       

На читавом простору Југославије у току читавог периода Другог светског рата једини прави борци против страног окупатора као и оружаних формација нацистичке Независне Државе Хрватске су били припадници Југословенске Војске у Отаџбини. Њихова војно-оперативна стратегија се заснивала на плановима да се у одлучујући фронтално-директни сукоб са Немцима и Италијанима у виду општенародног (српског) устанка може ступити тек након Немачког пораза на неком од главних ратних фронтова и након тога уз англо-америчко војно искрцавање на Балкану уз прижељкивање да то буде на југословенској јадранској обали. До тог времена ЈВуО би се организационо и војно припремала за коначни обрачун са окупаторским војскама и само герилским акцијама наносила штету окупатору нарочито на његовој главној линији снабдевања северноафричке војске Вермахта – Моравско-вардарској долини. Оваквом тактиком би се избегло стрељање великог броја (српских) цивила на основу Хитлерове наредбе за Србију 100:1 и 50:1 као и наношење већих губитака ЈВуО од стране знатно јачег окупатора.[3]

Tito 1914 na frontu u Srbiji veca fotografijaЈозеф Броз Тито у аустро-угарској униформи на фронту у Западној Србији 1914. г.

Међутим, на крају се ипак испоставило да су равногорци изгубили рат против комуниста пре свега из разлога што нису као партизани сарађивали са окупатором који је на овакву врсту сарадње био и спреман и вољан без обзира што се било каквој сарадњи било са партизанима или четницима Берлин, тј. Хитлер, жестоко противио. Сам Дража овакву сарадњу, пре свега из морално-политичких разлога, никада није дозволио и против ње се здушно борио, а 11. новембра 1941. г. је чак одбио у селу Дивцима повољан предлог немачке команде у Београду о заједничкој немачко-четничкој колаборацији против партизана. Оваква погрешна и пре свега непрагматична тактика га је на крају коштала главе, а Србе још једне анти-српске Југославије након 1945. г. од којих се ни до дана данашњег нису отрезнили.

Испоставило се да су многе, ако не и већина успешних герилских акција четника против немачких снага и објеката у току рата[4] из политичких разлога од стране и Совјета и Британаца приписиване Титовим партизанима од којих је на тај (вештачки) начин стваран нетачан имиџ југословенских патриота, родољуба и што је најнетачније – бораца против окупатора Југославије. Тако су Черчил и BBC пропагирали да Тито наводно у Југославији блокира читавих 20 немачких дивизија, које би се иначе нашле на Северноафричком или Источном фронту, док је у стварности у Југославији у току рата било свега три немачке дивизије и то некомплетне.[5]     

Крај другог дела. Наставиће се
2. Sotirovic 2013Владислав Б. Сотировић
Универзитет Миколаса Ромериса
Институт политичких наука
Виљнус, Литванија
http://vsotirovic.home.mruni.eu


НАПОМЕНЕ УЗ ТЕКСТ:

[1] Paul Robert Magocsi, Historical Atlas of Central Europe. Revised and Expanded Edition, Seattle: University of Washington Press, str. 154.

[2]О отвореној и директној сарадњи Брозових партизана и Павелићевих усташа видети опширније у: Владислав Б. Сотировић, „Saradnja Brozovih partizana i Pavelićevih ustaša, На одру титографије. Збирка деветнаест чланака, Виљнус: Штампарија Литванског едуколошког универзитета „Едукологија“, 2012, стр. 102-130; О колаборацији југословенских партизана са Немцима, усташама и Шиптарима видети у: Милослав Самарџић, Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, Крагујевац: Погледи, 2006.

[3]О стратегији ратовања ЈВуО, а нарочито о стратегији гериле, видети у: Коста Николић, Историја Равногорског покрета 1941-1945. Књига прва, Београд: Српска Реч, 1999, стр. 60-66;  Милош Аћин Коста, Дража Михаиловић – Апостол слободе, Вашингтон, 1993, стр. 40. Борба Михаиловићевих четника свим расположивим средствима се предвиђала само против хрватско-бошњачких усташа из разумљивих и морално-животних разлога заштите голих живота српских цивила на подручју НДХ: Архив Војно-историјског института, Четничка архива, Београд, 16-1-2; Сергије Живановић, Ђенерал Михаиловић и његово доба. Трећи српски устанак, I, Чикаго, 1962, стр. 75. 

[4]О активним борбама ЈВуО против Немаца и усташа видети у: Милослав Самарџић, Борбе четника против Немаца и усташа 1941-1945., I-II, Крагујевац: Погледи, 2006.

[5]О Черчиловој и Рузвелтовој предаји Југославије Јосипу Брозу Титу и издаје Драже Михаиловића видети у: Роберт Макдауел, Стрељање историје. Кључна улога Срба у Другом светском рату, Београд: Поета-Рад, 2012, стр. 140-221.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo