logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Религија, Србија, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Преузето    632 пута прочитано    Датум: 18.01.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

vladikaAУ дане радосних божићних празника, тачније 13. јануара 2014. године, стигла нам је, путем телефакса, необична „честитка“ – писмо од стране Патријарха Иринеја, препуно „љубави и очинске бриге“. И таман да помислим да је писмо искрено и добронамерно упућено нама лично, сазнајемо да је оно, истог момента, већ стављено на званични сајт СПЦ, чиме је, сада већ као јавни документ, изгубило карактер приватног личног писма. То нас обавезује, а даје и право, да на јавни документ јавно и одговоримо.

петак, 17 јануар 2014 13:01

***

Писмо Патријарха Иринеја има за тенденцију да целу ствар „око случаја Владике Артемија“ прикаже у црно–белој техници, иако је свима који су пратили развој догађаја у СПЦ у задње четири године, јасно да је слика веома колорична. Писмо почиње са одлуком СА Сабора СПЦ из маја 2012. године, превиђајући и прећуткујући све оно што се дешавало од фебруара 2010. године. А шта се дешавало, како се дешавало и због чега се дешавало, познато је најширој српској јавности не само овде у земљи, него широм света. Начин Нашег уклањања са трона Епархије рашко-призренске извршен је у једном блиц кригу на неканонски и неуставни начин, без Оптужнице, без судског процеса, без доказане кривице која нам се паушално ставља на терет, без могућности и права на одбрану. У свему томе медији јавног информисања здушно су вршили своју улогу блаћења и јавног линча. Ово писмо представља позив на репризу.

Па ипак, народу је било јасно и очигледно да је у питању прогон из политичких разлога и верских убеђења. Наиме, да је у питању политички притисак са стране (Вашингтон, Брисел) преко владајуће гарнитуре у Београду. А Синод, Сабор и Патријарх само су извршитељи. Није та тврдња никакво Наше „обмањивање недовољно упућеног народа нашег“, како стоји писму, него очигледне чињенице. То нам, између осталог, потврђују и Депеше из америчке Амбасаде у Београду, које открива и износи у јавност Викиликс, у којима се износе разговори појединих Архијереја СПЦ, па и самог Патријарха, са актуелним Амбасадорима, у којима се у више наврата говорило о владики Артемију и његовим тврдим ставовима када је у питању Косово и Метохија (Види: Српска црква и Викиликс / завет или издаја, Београд 2013. стр. 22 – 25). Сменом Артемија тражило се брже решење питања Косова и Метохије. Нажалост, видимо докле се до данас са тим стигло.

Није нам намера да у овом осврту откривамо и анализирамо сва питања која су у вези са Нама, јер је то и немогуће у једном кратком осврту остварити. Место где је то требало и где је било могуће све то изнети и извести на чистину, био је један регуларни, непристрасни, канонима и Уставом СПЦ предвиђени судски процес ако су постојале стварне канонске кривице владике Артемија. Зашто је СПЦ то избегла? Зашто се Синоду (и Сабору) тако журило? Зашто се погазило канонско устројство СПЦ? Једном погажено, оно се даље све убрзаније урушава чега смо и до данас сви сведоци.

У писму Нам се „са љубављу“ и прети „предузимањем даље канонске мере“. Та следећа „канонска“ мера била би канонски основана баш као и оне раније синодско-саборске одлуке по Нашем питању. Како онда да их испоштујемо, да им се повинујемо? Не би ли то било исто што у поноћ тврдити да је подне, због јачине вештачког светла. Тако нешто могао би тврдити само неко ко се посвађао са логиком и са здравим разумом. А то се управо од Нас тражи. И, будући да на то не пристајемо, тврди се како смо „у расколу“, како смо „парасинагога“, „секта“… како Наша Литургија коју служимо није „Литургија“, Наше Причешће, није „Причешће“, „Тајне“, нису „Свете Тајне Цркве Божије“… Зашто тако? Па, наводно што смо напустили Цркву. А кога смо то Ми напустили? Не једном сам говорио и писао, да сам и даље оно што сам био, Епископ Цркве Божије, Епископ Српске Православне Цркве коју је основао Свети Сава, Епископ рашко-призренски, само силом моћника прогнан са своје канонске територије. Шта смо то онда Ми напустили, чега смо се то одрекли?

Ми се и даље трудимо да останемо на путу Светога Саве, на путу Светих Отаца и Светих Апостола, на путу Господа Исуса Христа, остајући им верни и држећи све што су нам заповедили (Мт. 28, 20). Ако се већ говори о расколу, о цепању Цркве треба погледати где се налазе они који Нас гоне и који Нас оптужују за све и свашта. Питање је суштинско: јесу ли они на путу Светога Саве, јесу ли у јединству са њим и осталим Светим Оцима? Сви који иоле познају своју веру православну, а прате понашање, изјаве, ставове како Патријарха Иринеја тако и већине Епископа СПЦ, виде и знају да су они управо ти који су се удаљили са светоотачког пута како у богословљу тако и у богослужбеном животу. Да су управо они у расколу са дијахронијском Црквом православном. Примера за то има много. Навешћемо само неке најпознатије и најекстремније.

Данас СПЦ-у (и не само њу, већ нажалост, и остале помесне цркве православне) дубоко потреса и потапа савремена јерес Екуменизма. А шта је то Екуменизам? питаће неки. Једном речју, то је покушај, жеља, настојање да се поистовети истина и лаж, правда и неправда, тама и светлост, добро и зло, Бог и ђаво…. а све у циљу прихватања и спровођења Новог светског поретка, и опште глобализације. А то значи само једно: Екуменизам је уништење православне вере и Цркве, кроз изједначавање свих јереси са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Пут за то су међурелигиозни дијалози, заједничке молитве православних са неправославнима (што свети Канони изричито забрањују), у чему активно учествују многи Епископи СПЦ, а посебно Патријарх Иринеј. Ко се не сећа његових поступака, изјава, порука, објављиваних преко званичног Сајта СПЦ и јавних медија, почев од Беча (2010), где сам о себи сведочи да је „екумениста и пацифиста“; Загреба, Сарајева (2012), где римску јерес назива сестринском црквом; до Хануке и паљења свећа у јеврејској Синагоги, и изјава поводом избора најновијег римског папе, где тврди да га је Дух Свети изабрао и поставио на то место.

Јесте, раскол је страшна ствар и велики грех. Питање је само ко се и од чега „расколио“? Ко је, у ствари, у расколу? Напред изнето, иако у најкраћим цртама, јасно показује ко је скренуо са православног и светосавског пута, ко се стварно налази на странпутици, ко би требао и чему да се врати, ко замајава и обмањује недовољно упућен народ наш. Једно је сигурно, због стања које је створено у СПЦ највише страда народ. Многи су дезорјентисани, не знају који је прави пут. Они више црквени, побожни и вери одани знају да свака јерес, а посебно екуменизам, одводе од Бога и душу воде у погибао. Зато не желе и не могу да следе пут оних који би да их воде тим пагубним путем. Они се труде да иду путем који је трасирао Свети Сава, којим су ишли сви наши свети преци до светог Владике Николаја и преподобног оца Јустина Ћелијског. Охрабрује да је таквих, Богу хвала, све више у нашем народу. Томе нарочито доприноси све дубље срљање званичне СПЦ у мутне воде екуменизма.

И најзад, Патријарх Нас позива да се вратимо „канонском поретку Цркве и јединству са Црквом“. Да је СПЦ имала и остала у том канонском поретку, и да је остала у јединству са Црквом светих Апостола и светих Отаца, до оваквог проблема у њој неби никада ни дошло. Да је потребно лечити настало нездраво стање у СПЦ, потребно је. Ми смо за то били и остали. Тако је и дошло до личног сусрета Патријарха Иринеја и Нас пре више од две године. Тада сам изнео усмено и писмено (предао сам му лично писмо) како се проблем једино може решити и превазићи не „тражећи од њих никакво покајање“, већ само васпостављање нарушеног канонског поретка. До данас одговора и реакције на то моје писмо није било. Ми чекамо и даље са надом, иако се ситуација знатно погоршала, бар што се тиче практичног прихватања и ширења јереси екуменизма кроз увођење разних новотарија у живот и рад СПЦ.

Ипак, да је у питању само Владика Артемије, као човек, тај проблем би већ био решен. Но ствари су много дубље. Доведена је у питање чистота наше вере православне, и верност СПЦ вековном апостолском и свето-отачком Предању. Докле год се то питање не реши и непревазиђе на светоотачки начин, док се СПЦ не врати са странпутице екуменизма и филопапизма на пут светога Саве, проблеми у њој ће се само умножавати а не решавати, па тако и питање Владике Артемија.

 

+Епископ АРТЕМИЈЕ

 

извор: ЕРП у егзилу

http://www.eparhija-prizren.org/episkop/tekstovi/1136-osvrt-na-pismo-patrijarha-irineja.html

Илустрација и формат текста новинар.де





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo