Вести

Руски Дом у Београду – интернет страница, скриншот

У једном совјетском ратном филму, биће да се звао „Воз иде на исток“. једна старица с тугом каже: „Све иде на Исток, ништа на Запад!“ пратећи својим тужним погледом повлачење на Исток.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 24.12.2013

***

И ми бисмо данас могли са истом тугом да кажемо, „Све на Запад, ништа на Исток“, гледајући и осећајући да се сав наш интелектуални, уметнички, литерарни, научни, образовни … живот окреће према Западу, и милом и силом. Никад Запад није постао већи Закон, како рече Скерлић, него у ово наше време.

Запад нема алтернативу, како се говори од 5. октобра. Бивши министар просвете Обрадовић, у своју похвалу, али и на своју срамоту, рекао је пред смењивање, „што се тиче школства ми смо већ у ЕУ“. Другим речима, цело је наше школству, сву његову 200 годишњу скупљану традицију уништио, што се доказује и у алармантно ниском положају које наше школство има према осталом у свету.

А били смо годинама међу првима.

Наши су дипломирани студенти одавно већ на истакнутим местима у науци и у пракси широм западног света. Читаве генерације, на егзактним наукама, добијали су стране стипендије још током студија! А данас, благодарећи Обрадовићу, имамо скоро највеће школарине, школа је постала изразито класна, што се показује и све већим бројем приватних универзитета, па чак и гимназија. Обрадовићевим законом изједначени су у правима студенти државних и приватних универзитета, мада се зна да је до дипломе, па и доктората, далеко лакше доћи на приватним. Шта ћемо са толиким силним докторима „наука!“.

И свуда тзв. менаџмент!

Једноставно речено, Болоња нас је упропастила, ми не можемо више да препознамо наше школство, али се знају његови министарски упропаститељи, почев од алкохоличарског реконвалесцента Гаше, који се хвалио да је укинуо учење руског језика, тог „последњег остатка бољшевизма“ (!) у Србији, преко Вуксановића, до Обрадовића… Дакле, ни једног Србина!

Оно што се није уписало на државне универзитете, јер није успевало да положи пријемне испите, што доказује који је то ниво знања са којим се упућују на приватно школовање, то иде на стране школе, на којима су чак школарине мање, негде чак и бесплатне, са надом да ће по повратку, ако се врате, лакше доћи до посла и зараде. Наравно, то су они из богатих породица или пак деца политичких функционера, који између осталог, користе и те и такве бенефиције.

Све је то у нашем животу знано и видно, али оно што је најгоре, што гарантује сигурну и потпуну пропаст, то је уништено протекционашким школством, које са својом пропашћу вуче и цело друштво, убрзавајући пропаст и саме државе. Они који владају врше такву селекцију, да и онај слој још држећих и знаних и заслужних професора, бивају спутани и заобиђени. Доводе се неки страни сумњиви експерти, онемогућавајући домаће да заузму припадајућа им места. Наравно, у том и таквом поступању нема ничег чудног и неприродног. Ниво оних који владају одређује и њихову околину, а да не говоримо о томе, чак и кад би били способнији и сами лично образованији, они су се попели на власт уз одређене услове које имају да испуне својим страним спонзорима са Запада и тамошњих моћних држава. То је један процес који ће бити тешко зауставити и упутити га на прави пут, јер никоме који одлучује није у интересу било какво исправљање, било на страни, било у земљи.

Сваког ко мисли добро овој држави, радује извесна привредна померања ка Русији, која је не само Јужним током, показала велику спремност и готовост да се нађе на помоћи Србији.

Размишљајући о нашем школству и о свему оном што из његовог стања произлази, није тешко доћи до питања, може ли Русија, својом иницијативом, да нам у том погледу и смеру помогне. Ако, рецимо, у мору приватних универзитета, између осталих и један који се зове Европски универзитет, што Русија не би отворила један – Руски универзитет, који би својим подразумевајућим квалитетом, у много чему учинио излишним гомилу тих приватних, који су од образовања направила посао, тј. најокорелији бизнис!

Благодарећи избеглим Русима након Октобарске револуције, наш је млади Универзитет (1905) био силно оснажен, не само у егзактним наукама (Билимовић, Хлитчијев, Салтиков, Пиоуљски, Фармаковски…) већ и у хуманим (Острогорски, Тарановски…), па што се не би сад могао, гостујућим професорима (на по једну школску годину, бар), установити један руски научни центар, који би својим резултатима указао на пут и нашим државним универзитетима, који су почели да посустају под теретима недефинисане Болоње, која је својим усмерењем директно против нашег искуства и традиције.

Сем реченог Руског универзитета, требало би наћи начина да наша младеж одлази на студије у Русију, па самим тим да ојача директне интелектуалне везе измешђу нас и те моћне словенске земље, која би у свему требало да нам буде узор.

Следствено томе, није тешко доћи до једног закључка – како би се наша школска младеж, и не само она, упознала са стварном моћи у сазнањима и у уметничким узлетима; дакле како у наукама, тако и у сфери хуманистичког стваралаштва Русије, нужна нам је бар једна велика и многострана руска књижара, у центру Београда. Тамо где је била до Резолуције ИБ-а, на Теразијама, близу бившег Протокола. Њеним садржајем, у књигама из широког спектра интелектуалне делатности, снимцима у дигиталној техници: речника, енциклопедија, приручника, па чак и у оригиналној руској компјутерској преобилној техници… а да не помињемо руску класичну литературу, на којој су се духовно васпитале читаве генерације српских интелектуалаца… дакле, таква једна руска књижара јасно је да нам је потребна колико и корисна, и за њено успостављање Русија би могла бити и требало да буде заинтересована, јер би један словенски, православни народ, који по свом духовном пресеку од искона тежи њој, вратила на оне путе са којих је од 1948. и 5. октобра гурнута низа страну.

Ми смо за ову идеју заинтересовали др Ненада Поповића, који има разгранате послове у Русији, коју је он прихватио, али не знамо колико њему лично треба времена да је оствари, што је иначе изјавио да хоће и да жели. Могућно је у том погледу основати један одбор имућнијих и заинтересованих људи, који схватају нужност и хитност остварења те замисли, и било би добро кад би се др Поповић заинтересовао и за његово успостављање. Ко зна, можда би у том смеру могло много да учини Друштво руско–српског пријатељства, на челу са неуморном Иваном Жигон… Уверени смо да би се нашло доста заинтересованих посленика, а ту би могла да буде и Српска православна црква.

А свакако, и Руска амбасада.

Много тога се говори и пише са политичког становишта, што је, нема сумње, потребно. Али, овим што смо рекли о нужности Руске књижаре, један је конкретан корак, који би обезбедио широк и трајан сусрет културе наших народа, који би могао да се и у Москви оствари, отварањем Српске књижаре, народног усмерења, па самим тим, који поспешује и зближење Српског и Руског националног бића.

Слободан Турлаков

Објављено 24.12.2013

2006-20013 новинар.де