logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    333 пута прочитано    Датум: 22.11.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

aleksandar-tijanic-i-mira-markovic

Саша и Мира

У новинарство, Александар Тијанић унео је младалачке идеале о слободи, правди и поштењу, необуздану енергију и изузетан таленат. Штета што није дозволио да то избије на површину.

Предраг Поповић, 19.11.2013

***

За годину-две, колико је стажирао у архивском одељењу „Политике“, користећи сваку прилику да напише и објави понешто, успео је да привуче пажњу друштвено-политичких радника на вишим положајима. Чим су препознали гигантски формат његовог талента, испресавијали су га и препаковали у џепно издање. Није се бунио. Селио се из џепа у џеп и увек му је било лепо, из сваког је излазио на време и с више пара, моћи и утицаја, доказујући да је паметнији и успешнији од власника џепа.

Условљен карактером и амбицијом, Тијанић је, без имало гриже савести, прву љубав – новинарство – завео, искористио и одбацио. Паметно. Новинарство је и тада било исто као данас, јадно, бедно и безначајно занимање, узимало је све, а обећавало само стрес, зној, сузе и крв. Као Васа, Саша је желео много више, њиве плодне, винограде благородне, у каруце везане чилаше. И, жеље су му се испуниле чим је из дрољасте привлачности медија прешао у загрљај политичких проститутки.

Прво морално самоубиство с предумишљајем Александар Тијанић је извршио кад је постао председник Акционе конференције Савеза комуниста у „Политици“. Обукао је бело одело, скратио косу, мало поправио зубе и међу њих ставио томпус, да и физички личи на свог идола, маршала.

Дизајну је прилагодио и текстове. Хвалио је Станета Доланца, Милку Планинц, Бранка Микулића, Анту Марковића и остале комунистичке главешине, како се који уздизао, истовремено јавно денунцирајући све који су, макар и случајно, мрљали по успомени на највећег сина наших народа и народности. Владимира Дедијера оптуживао је за „покушај политичке демонтаже“, који је препознао у биографовом „демистификовању личности Тита кроз приказ ’великог револуционара са људским слабостима и грешкама’“. Једнако горљиво, ударао је по цицибанима из Народне банке Југославије, који су, „без политичког слуха“, аљкави и глупи, новчаницу од 5.000 динара штампали с Титовим ликом, не схватајући да „Тито није заслужио обележје које из дана у дан губи вредност“. Већ покојног маршала, Тијанић је бранио и од сина Мише Броза и остале родбине, пријатеља и наследника, којима је претио применом закона о употреби имена и лика Јосипа Броза, како га не би „померали с, вероватно, најзначајнијег места у историји југословенских народа“.

Кад је историја ипак померила Тита и уздигла Слободана Милошевића, Тијанићу није сметало. Напротив, исплативије је бити дворски слуга живом, него почасна стража мртвом владару. Поред тога, више се зближио с Миром, него с Јованком.

По други пут је испалио рафал у властито достојанство. Опет злочин из користољубља. И опет му је успело. Како и не би кад се Мири удварао више, емотивније и упорније него Слоба. Слоба се није појавио на промоцији њене прве књиге, Тијанић је на њој врло надахнуто, у улози виспреног конференсијеа, говорио као о „изузетном публицистичком подухвату“. Слоба никада није помињао физички изглед своје супруге, Тијанић ју је јавно шармирао комплементима, дивећи се стилу с којим носи године. Режимске удворице је опомињао да није само Слоба „легенда која хода“, то је и његова брачна другарица. Много агресивније, задатак му је био такав, обрачунавао се с опозиционарима који су оговарали Миру. Без стида, јавно је истицао да „дели њене погледе на свет“ и да „имају сличан цивилизацијски пакет“, што год то значило. Сумње у искреност његове привржености, одбацивао је тврдњама да Миру сматра својом пријатељицом и да ће „тако заувек остати“.

Изабрао је циљ и оправдао средства.

Текст по текст, познанство по познанство и стижу уредничке функције једна за другом. „Интервју“, „Спортски журнал“, па Телевизија „Политика“.

На телевизији је заблистао. Поред емисија Богдана Тирнанића, Мире Бобић-Мојсиловић и Славка Ћурувије, гледаност су подизала и нова лица, попут Верице Брадић и Оливере Ковачевић. Брз успон претходио је истом таквом паду.

Ударац је био болан, последице трајне. Узалуд му искуство, интелигенција и истанчани инстинкт за самоодржањем, страх је био јачи. Не схватајући разлоге за немилост владарског пара, а толико се трудио, пожурио је да се понуди њиховом конкуренту и будућем наследнику, Зорану Ђинђићу. У стану на Студентском тргу, у касне вечерње сате, док је Тијанић кукао над судбином, забринут за голи живот, Ђинђић је гледао „Плес са вуковима“. Кад је Костнер отплесао, лидер демократа је покушао да смири успаниченог другара: „Немој да се толико бринеш, колико буду имала моја, имаће и твоја деца“.

Лоша утеха, понижавајуће недовољна. Зајапурен, Тијанић је залупио вратима, остављајући иза себе, показало се, непријатељство које је прекинула тек смрт. Ђинђићева.

Страх, свеж и агресиван, сутрадан је донео у кафић „Папагај“, где смо га чекали Роберт Чобан и ја, да направимо интервју за „Свет“. Упитан за разлоге прогона из „Политике“, Тијанић је врло пластично описао систем по коме је тада, као и сада, функционисао однос политичара и новинара.

- То изгледа овако. Слоба прво позове мене на канабе. Кад седнемо, он узме виски а пред мене стави хрпу гована и каже: Саша, ово неко мора да поједе, хоћеш ли ти? Одмерим њега, одмерим говна и кажем: Председниче, хвала на понуди, али не могу, слаб ми је желудац. Онда Слоба испрати мене и позове Жику Миновића. Њему понуди исту ону хрпу гована, а Жика каже: Председниче, извините, али заиста је мало, дајте ми дупло више! Дакле, ко ће бити прихваћен на двору не зависи од професионалних и људских вредности, него од желуца.

Није прошло дуго, стомак му је ојачао, а набујали апетит задовољили су Мира Марковић и Богољуб Карић. По Мирином налогу, Хаџи Струја Антић одвео је Тијанића код Карића, који га је дочекао с 300.000 марака у коферу. Довољно за сарадњу. И још једно убиство властитог морала и професионалног кредибилитета.

Тијанић је одрадио сваки пфенинг. Изабрао је креативне сараднике, дао им примерак магазина „Менс Хеалтх“ и наредио да му тако дизајнирају студио и водитељке. Програмску концепцију растеретио је вулгарног режимског маркетинга, купио пакет НБА утакмица и енглеске Премиер лиге и тиме направио не толико гледану, колико утицајну телевизију.

Сви срећни, сарадњу су претворили у интензивно другарство, мотивисано заједничким политичким и финансијским интересима.

Милошевићеве ратне авантуре ушле су у крваво финале. Крајина је очишћења од Срба, као и пола Босне, а Сребреница од муслимана. Више од три милиона избеглица свих националних и верских опредељења растерано је на све стране, остављајући у завичајима око 150.000 гробова, безбројна спаљена села, растурене градове… У Србији, ојађеној санкцијама, инфлацијом и незапосленошћу, Александру Тијанићу цветале су руже. Загледан у своје банковне рачуне, станове и џипове, није примерио тиранију Бенгалског Тигра, прогон опозиционих политичара и неподобних медија, пљачку државне и друштвене имовине, подљудске услове у избегличким камповима и суноврат у беду осталих жртава слобизма. Није хтео ни да види шверцерски бизнис Марка Милошевића, а и како би кад се није раздвајао од Бојане Бајрушевић, удовице Владе Трефа, престолонаследниковог мафијашког ментора. Необавештен, није знао да постоје параполицијски одреди смрти, био је заслепљен сјајем пониклованог магнума 357, који му је поклонио, ко зна за какве заслуге, лично Дугоухи Јовица.

Такве ситнице су му промакле. Логично. Имао је пречег посла. Да би оправдао министарску функцију и пратеће бенефиције, у јавности је морао да доказује како је Мира „евангелиста наде и толеранције“, а у тајности да је забавља на поселима дворске свите. О догодовштинама с приватних седељки у вили „Мир“ обавештавао је друштво у „Фресци“, „Вуку“ и „Папагају“, надајући се да ће се глас о његовој припадности повлашћеном кругу проширити чаршијом. С фамозним пивљанским даром за вербални жонглерај, на ниво урбане легенде подигао је причу о два ручка на двору. Према његовом сведочењу, Мира је позвала одабрано друштво на ручак, њих десетак. После два сата борбе са есцајгом, гости су почистили све што се нашло на столу, од предјела до десерта. Таман што су раскопчали каише и крагне, стигао је Слоба. Весео због милих лица, сео је на чело стола: „Мацо, немој да људи гладују, дај нешто да се руча“. И, стижу нови тањири и овали, министри Карић и Тијанић опет срчу супу. Боље им је да пукну, него да гладном диктатору признају да су се већ прејели.

Међутим, све што је лепо кратко траје. Није прошло дуго, на истом месту Мира је организовала вечеру, последњу за Тијанића у том друштву.

Све што владари и њихове слуге нису хтели да виде, излило се на улице. Крађа локалних избора у јесен 1996, изазвала је прве озбиљне демонстрације. Власт се заљуљала. И Тијанић с њом.

Свестан да је допратио цара до дувара, Тијанић је из стана у „црвенкапи“ кренуо на Дедиње, да се суочи са судбином. Из џипа посматрао је сукобе полиције и „шачице фашиста“, џабе је одврнуо до краја Ибрицу Јусића, ни „Јуби сам вашу кћер“ није могла да надјача пиштаљке и шерпе. На двору га је, међу испрепаданим друговима, најоштрије дочекала Мирина јуродива кћер. Незадовољна његовом млаком медијском одбраном крађе, Марија га је прва оптужила за дезертерство. Чим је изостала очекивана Мирина подршка, Тијанић је, бар према његовим тврдњама, схватио да је готов, али бар је нашао довољно храбрости да понуди оставку на све функције. И на припадност кору диктаторових слугу.

- Нисам видела већег човека с мањим мудима – констатовала је Мира на растанку.

Тијанић је то схватио као смртну пресуду. На путу ка „Ју бизнис центру“, све време је чекао да се у ретровизору појави сиви ауди с екипом за егзекуцију. Уплашен, није схватао да је управо добио прилику за нови почетак.

Опет узалуд. Није имао снаге да иза себе остави мрачну прошлост. Напросто, постао је њен саставни део. Уместо повратка у новинарство, чим је остао без старог, почео је да тражи новог господара. Избор није био тежак. Коштуница.

(наставиће се)

 

извор:

http://predragpopovic.wordpress.com/2013/11/19/tijanic-serijski-samoubica-iz-koristoljublja/

 

Агим Чеку и Сава Јањић – тајна изашла на видело

Агим Чеку и Сава Јањић – тајна изашла на видело

6 дана ago Преузето
Мост, 23.9.2013. Јутрос је потпуно завршен мост на Дечанској Бистрици и дјечак Никола Даниловић био…
Read More
6 дана agoАгим Чеку и Сава Јањић – тајна изашла на видело
Представљен роман Наличје раја, нашег књижевника Миодрага Лукића

Представљен роман Наличје раја, нашег књижевника М…

1 week ago Срђан Марјановић
Прошлог викенда је коначно, годину и по након објављивања, представљен роман „Наличје раја“ Миодрага…
Read More
1 week agoПредстављен роман Наличје раја, нашег књижевника М…
Сербия. Выборы без интриги

Сербия. Выборы без интриги

1 week ago Преузето
По мнению сербского писателя Николы Живковича, следующим президентом Сербии станет Александр Вучич,…
Read More
1 week agoСербия. Выборы без интриги
Колико се маже и лаже! Али се још више - верује!

Колико се маже и лаже! Али се још више – верује!

1 week ago Проф. др. Слободан Турлаков
Мада се и прећуткује, било званичним налогом, било самоиницијативно, на обострану корист. Ето, после…
Read More
1 week agoКолико се маже и лаже! Али се још више – верује!
Народ је против самог себе!

Народ је против самог себе!

2 weeks ago Проф. др. Слободан Турлаков
Све је неизвесније Србин бити! Свуда се најпре власт тражи и очекује! Србину је највећа сласт – влас…
Read More
2 weeks agoНарод је против самог себе!




Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo