logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    1.160 пута прочитано    Датум: 20.11.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

deo_3Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима;  20.новембар 2013

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

 

***

Увод – Трећи део

Морална али и брутална фактичка Издаја Стрељања Историје – заснована је управо – на стрељању Истине! Једна од најтрагичнијих жртава Издаје јесте: Стрељање “кључне улоге Срба у Другом светском рату”!

Тито: његова лажна улога у рату – његова сарадња са Нацизмом – и његова подређеност Усташтву!

“Михаиловић није водио никакве преговоре са окупатором”!

“Михаиловићева сарадња са окупатором – титоистичка измишљотина”!

“Колико је утицај Михаиловића и на пријатеље и на непријатеље мера његове истинске величине допуњује и његова одлука да не напусти отаџбину иако је знао да га чека страшна смрт!”

“Михаиловић је сањао о миру у будућности – не као сањар – него као извршилац – који је желео будућност мира не само својој отаџбини него и Балкану… и зато је био против доминације било које стране силе…”

“Да је Дража био у прилици да предводи слободну Југославију после рата, што би се и десило да премијер Черчил и председник Рузвелт нису тако грубо погрешили у својој процени… генерал Михаиловић остао би упамћен као један од малобројних, заиста великих лидера поратне Европе. Но… таквог смо човека ми препустили Титу да га срамно и свирепо погуби”!

***

Трећи наставак

Детаљни коментар (Странице књиге од 21 до 34 )

Поднаслов: “Увод”

Већ на самом почетку свог забрањеног рукописа, Макдауел устврђује да иако је “америчка Служба користила војне професионалце обучене за обавештајни рад али недовољно упознате са политичком, па и војном позадином”, и иако су “већина укључених у обавештајни рад на терену били аматери одабрани на основу њихових знања и струке – академских, медијских, пословних, војних – без довољно практичног оперативног искуства” – да се ипак од свега тога:

“Одлучивање о политици – искључиво у Лондону – без уважавања процена особља на терену” – то “одлучивање показало се као – најопасније”!!!

Засновано на суштини те премисе – да је током рата најутицајнији био “утицај непознатих елемената” који је прекрајао Истину у Лаж – Макдауелова ауторитативна објективна анализа веродостојне документације – досегнуће ауторитет Сведочанства Истине!

Његов поглед на Рат, на Победу, и изнад свега на Циљ те Победе – мотивисан је послератном будућношћу Европе и света!

Из неразмрсивог сплета интрига и лажи наметнутих утицајем “непознатих елемената” – “Циљ” рата: послератна будућност – претвориће се у Издају!

Морална али и брутална фактичка Издаја заснована је пре свега на стрељању Историје – управо на стрељању Истине!

Једна од најтрагичнијих жртава Издаје јесте стрељање “Кључне улоге Срба у Другом светском рату”!

Ради разумевања Макдауеовог текста мора се схватити ко говори и о чему поменути говори. Његов рукопис је допрео до нас не само из прошлости – него из забрањене прошлости… зато због те забране нисмо више чак ни свесни те прошлости. И национализам и родољубље као такви, па чак и левичарство – иако је левичарство данашњи термин и то врло неодређен, попут тенденциозне и намерне збрканости фашизма и антифашизма, зато да би издајничка завера могла да га користи по потреби, тада давно… давно пре издајничког стрељања – наведене вредности биле су морални постулати Моралне Одговорности Добру, Истини и Правди! Иако су са Истином о Дражи и Југословенској војсци у отаџбини били одушевљени многи врли амерички обавештајци и војни и интелектуални лидери – ипак… Макдауел је први и можда једини ко је знао Дражина мишљења и веровања не само о de facto оперативним чињеницама – већ и у шта је Дража веровао и чему је тежио. Тако из Макдауеловог сведочанства о “кључној улози Срба у Другом светском рату” прозилази учешће и допринос Равне Горе и Србије у рату који је Југословенска војска у отаџбини под Дражином командом водила у рату против Нацизма – а значај Срба произилази такође и из њиховог непроцењивог доприноса Победи, али и из њихове непоколебљиве моралне оданости Добру, Правди, и Слободи!

Овај “instrumental” цивилизацијски допринос Срба од општег светског и историјског значаја… издаја “непознатих утицаја” је – стрељала!

Зато се из ове перспективе давне прошлости Макдауелово Сведочанство Истине мора схватити упркос дуготрајном издајничком испирању мозга и присилног “навикавања” нашег мишљења на брљезгање о лажима… и у односу на још два кључна елемента: прво, у односу на Титоизам, његову лажну улогу у рату, његову сарадњу Нацизмом, и његову подређеност Усташтву; и друго, упркос шупљини коју су Лаж и околности наметнуле током времена: од такозвана “два ослободилачка покрета” па све до громогласних шепурења разним видовима “равногорства”, која – иако многа заснована на стварном жртвовању – ипак… нису суштина Равне Горе и рата Југослогвенске војске у отаџбини који је она заиста водила против Нацизма.

Тако… већ у Уводу Макдауел устврђује оно што ће доцније у књизи и доказати:

“Стратешки и тактички нема сумње да је немачке организације на југоистоку Европе нарочито у Мађарској, Румунији и Бугарској, као и у самој Југославији, најуспешније инфилтрирао генерал Дража Михаиловић!” Међутим, иако су “све те податке помно проучавали и британски и амерички обавештајци задужени за Југоисток – ти податци нажалост – нису доспели до центара у Великој Bританији и САД где се одлучивало о укупној политици!”

Иако је било “раздобља у којима сам веома критички гледао на политичке и друштвене прилике у Југоисточној Европи и тамошње режиме”, ипак, тек “током мог боравка на том терену током рата трудио сам се да одржавам што ближи додир са представнцима свих тамошњих политичких група.” Али, упркос “да сам током рата био јавно критикован због наводних предрасуда против југословенских партизана и њиховог комунистичког вође Тита, као и против других сличних такозваних прогресивних покрета у Другом светском рату” – ипак “су ме у Вашингтону двапут пријавили као симпатизера комуниста” – а “1945. ме замало нису извели пред војни суд због непоштовања званичне политичке подршке Титу.”

Међутим, већ “почетком 1944. закључио сам да њихово комунистичко вођство нема никакве намере да се држи својих наводних ратних циљева, нити да уважава жеље народа и његових помесних првака. И пошто сам из обиља извора добијао доказе схватио сам да се националистички покрет, у доброј мери под утицајем генерала Михаиловића, све више окреће… управо оним реформама које су комунисти само речима заговарали”!

“Први непосредни исход оваквог развоја догађаја била је прилика да се 1942. пријавим за рад иза немачких линија у Југославији. Наиме, један поверљив генералштабни официр из једне од држава Југоистока (не Југославије), иначе више левичар идеалиста него доктринар, већ је подуже упозоравао Британце и Французе да не верују Титу и партизанима, пошто су њихови виши ешалони прожети комунистичким дисидентима више заинтересованим за уништење Стаљина него Хитлера.”

“У позну јесен 1942, по наређењу Ајзенхауеровог претходника генерала Ендрјуса – да се не петљамо са политиком и војном бирократијом – нисам извештавао уобичајеним путем већ преко тајне адресе у Вашингтону. Тада ми је речено да су већ предузете мере да будем послат у Југославију. После рата сам сазнао да су извештаји слати директно генералу Доновану који их је прослеђивао генералу Родерику, високом официру америчке Обавештајне службе који ме је укључио у развој америчке обавештајне и оперативне мреже за Југоистичну Европу!”

Вредно је овде нагласити да се догодило да је тај план функционисао већ 1942. – целокупна ситуација на терену била би другачија – да није већ тада намештена игра слања издајица у мисије на тлу Југославије и њиховим катастрофалним лажним извештајима! Зато, међутим… као резултат Издаје – након што је Труман отпустио Донована и растурио OSS – Макдауел је отпуштен и чак је његов однос са Донованом стављен под забрану!

Макдауелово проучавање података у каирском штабу америчке здружене војно обавештајне агенције и његови послератни разговори са Донованом потврђују да су и Ајзенхауер и његов претходник “Ендрјус у сагласности са Рузвелтом подражавали помоћ Дражи” али… почетком 1944. у Каиру се “догодио огроман прилив партизанских официра!” Макдауел већ тада указује на извештаје “да је у такозваним партизанским јединицама било све више плаћеника…” и документује безпоговоран закључак да су обични партизани: “у већини били спремни да пребегну Дражи!” Међутим, иако је Макдауел већ тада схватио да “Дража представља не само најбитнији чинилац за борбу против Немаца” на тлу и Југославије и околних држава – већ да је такође “једини за праведно решење поратних прилика и у Југославији и у целом региону” – и на супрот врло повољним извештајима по Михаиловића од стране Сајца и Менсфилда – обојица су, као и сам Макдауел припадали OSS-у – Макдауел је…

…тек марта 1944. послат код Драже!

Реакција је била тренутна:  “Већ почетком априла председник Рузвелт нагло повлачи дозволу… наводно на лични захтев премијера Черчила!”

После описа како је успео да одуговлачи повратак, и каквим је све смицалицама и претњама био подвргнут – Макдауел закључује: “Што сам у августу 1944. ипак успео да дођем до Михаиловића ваља приписати пре свега искреном дивљењу претседника Рузвелта према јунаштву и жртвама генерала Михаиловића, његових снага, и српског народа… поготово при спасавању неких 500 америчких авијатичара 1944.” – и то “упркос спознаје свих”: “Да су и Србе и њиховог генерала – Рузвелт и премијер Черчил – препустили комунистима”!

Под “спознајом свих” – иако то не прецизира – Макдауел свакако и пре свега сматра Српски Народ Србије који је спасао америчке авијатичаре упркос суровом бомбардовању од стране Западних Савезника – и то на захтев Тита – али такође и “спознајом” превенствено савезничких војних и обавештајних кругова, и наравно генерала Донована и команде OSS-а и њених обавештајаца на терену! Сходно “спознаји”, упркос савезничке издаје – чaк je и британски “генерал Хенри Вилсон понудио Михаиловићу да га евакуише заједно са Макдауелом – што је Дража одбио!”

Вредно је овде подсетити да је исти британски генерал Вилсон, што Макдауел не спомиње, поднео у телеграму упућеном лично Черчилу – управо последњу документовану оптужбу током рата о Титовој активној сарадњи са немачким окупаторима: ‘Немачке трупе пролазе кроз Титове трупе као да су њихове сопствене трупе’!

Зато ‘Спознаја препуштање Михаиловића и Србије комунистима’ јесте зачетак преовладавања савезничке издајничке политике која ће довести до раздора те издајничке политике са OSS-ом, и поменутим Трумановим растурањем те организације, отпуштањем генерала Донована, и доцнијим прогањањем Макдауела да би био спречен да обелодани… издају стрељања историје!

Међутим, упркос реперкусијама, Макдауел већ у Уводу наглашава да “Михаиловић није водио никакве преговоре са окупатором и да је Михаиловићева сарадња са окупатором титоистичка измишљотина!” И такође, детаљно и објективно анализирајући изворе – он истиче “Дражину веру у српско сељaштво…” што, иако Макдауел то не формулише као такво – оличава трезвену и поштену родољубиву одговорност Српског Националног Духа:

“Послератна правда могла се засновати једино на основи сељачке баштине која се простирала и у Србији и у Босни и Херцеговини – а баш ту урођену баштину Титоизам ће срушити!”

Осим сељаштва, Макдауел закључује да “већина студената”, од којих такође зависи послератна будућност, “па чак и левичарски настројени студенати” – “сматрају искључиво Михаиловића способним за праведно решење”!

“Колико је утицај Михаиловића и на пријатеље и на непријатеље мера његове истинске величине допуњује и његова одлука да не напусти отаџбину иако је знао да га чека страшна смрт! Михаиловић је сањао о миру у будућности – не као сањар – него као извршилац – који је желео будућност мира не само својој отаџбини него и Балкану… будућност не само унији свог народа са Хрватима, Словенцима и муслиманима – већ и свим народима Југоистока – и зато је био против доминације било које стране силе…” Зато би “повремено, генерал наш разговор наводио на будућност европског, па и светског уједињења! Да је био у прилици да предводи слободну Југославију после рата – што би се и десило да премијер Черчил и председник Рузвелт нису тако грубо погрешили у својој процени – генерал Михаиловић остао би упамћен као један од малобројних, заиста великих лидера поратне Европе. Но, таквог смо човека ми препустили Титу да га срамно и свирепо погуби…”

Чак и да нема преосталог текста Макдауеловог Сведочанства Истине – већ сам овај његов Увод – не само да испуњава Истином трагичну историјску шупљину – већ неминовношћу Истине елеминише једном и за свагда сва лажна шепурења површних и збрканих интерпретација… и неумољиво захтева од читаочевог мисаоног система да се преобрати схватању Истине – ослобођењем од свих наметнутих лажи и предрасуда!

У следећем наставку поглавље “Југоисточна Европа и Хитлерова општа стратегија”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

 

припремио Часлав М.Дамјановић/новинар.де

 

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Трећи наставак, странице књиге од 20 до 34

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

УВОД

Историографски меродавна сведочанства о важности Југославије и Југоисто­чне Европе у Другом светском рату одавно су део званичне документације не само британских, француских, америчких и немачких, већ и источноевропских војно- обавештајних служби. Но, у досад објављеним радовима ти се званични извори готово и не користе, а безмало ни не помињу. Желим стога читаоцу да нагласим да сам се при проучавању ове материје послужио не само академским изворима већ пре свега савезничким и непријатељским обавештајним подацима из ратних днев­ника и архива Војнообавештајне службе, и њених извештаја Министарству рата у Вашингтону. Током првих поратних година, тај материјал допуњен је заплењеним немачким и приспелим совјетским и другим источноевропским докуменатима и подацима, битним за потпуније сагледавање ратних збивања.

Што се тиче ратних активности вође југословенских комуниста, Тита, и његових партизана, послужио сам се и поратним изјавама, сведочењима и тума­чењима британских, америчких и других личности које су га током рата подржа­вале, а нарочито југословенског историчара Владимира Дедијера, Титовог зва­ничног биографа, те бригадног генерала Фицроја Маклејна (Fitzroy MacLean), шефа англо-америчке мисије код Тита и личног пријатеља премијера Черчила. Веома значајним показали су се и Черчилови мемоари, посебице Затварање круга (Closing the Ring) који се баве истим раздобљем као и ова моја студија, то јест временом од 1941. до 1944. Насупрот тога, књига Бојовна планина (The Embattled Mountain) британског пуковника Вилијема Дикина (F. W. D. Deakin) ме је разочарала. Наиме, мада Черчилов пријатељ и колега и пре рата, и један од првих Британаца падобраном спуштених код Тита у својству посматрача, а после рата један од уредника Черчилових мемоара, Дикин се у својим написима готово искључиво ослонио на Дедијерове радове.

На самом терену у току рата, наша обавештајна служба састојала се од пред­ставника копнених и ваздухопловних снага, морнарице, Стејт Департмента, и новооснованог Уреда за стратешке задатке (OSS) под командом генерала Вилијема Донована (William Donovan), који је за све у рату неопходне тајне опе­рације одговарао председнику Рузвелту лично.

На терену, сви ови чиниоци делали су мање-више независно једни од дру­гих, али су у целини сарађивали међусобно, и са својим британским колегама. Наша, америчка Служба, користила је војне професионалце обучене за оба­вештајни рад али недовољно упознате са политичком, па и војном позадином рата какав се водио у Југоисточној Европи и на Средоземно-блискоисточном фронту. Стејт Департмент су представљале дипломате од заната, добро оба­вештене о политичким чиниоцима везаним за рат и о њиховом значају за САД. Но, већина укључених у обавештајни рад на терену били су, стицајем прилика, аматери одабрани на основу својих знања и струке – академских, медијских, пословних, и војних – али без довољно практичног оперативног искуства. Уз то ни Британци, чију је водећу улогу на том подручју прихватио и председник Рузвелт, нису ангажовали своје најбоље стручњаке за Југоисточну Европу. Но, одлучивање о политици на том фронту искључиво у Лондону, без одвише уважавања процена особља на терену, показало се као најопасније. Све то су додатно усложњавали и отежавали убачени комунисти, и њихове присталице у лондонском центру и на терену.

Стога је сакупљање војнообавештајних података о Југославији и Југоисточној Европи у целини умногоме зависило од праћења слободно доступних неприја­тељских или неутралних извора попут званичних коминикеа, локалних новин­ских чланака и изјава за штампу, чак и разговора обавештених особа. И мада ни један од тих извора појединачно није морао бити од војног значаја, обученим аналитичарима они би, умрежени, пружали корисне податке о немачким наме­рама, па и о конкретним подухватима. У 1941. и 1942, најпотпуније и најбит­није писмене и усмене податке о Југоисточној Европи из појединачног извора добијали смо од српских националиста и њиховог војног огранка под командом генерала Драже Михаиловића. За несрећу, тај материјал је готово искључиво ишао преко Британаца, чији су га центри за Југоисток углавном задржавали за себе, тако да су га више војне и политичке инстанце недовољно користиле током рата, па и по његовом завршетку.

Мимо тога, и британски и француски професионални обавештајци с којима сам од 1942. имао част да покривам Југоисток, за најкориснији појединачни извор података о Југославији, па и целој Југоисточној Европи, сматрали су саопштења и друге званичне извештаје добијене преко наших агената у немачким војним штабовима, а мање праћењем рада нацистичких званичника у униформи. У ретроспективи, чини ми се да је удаљеност од места догађања повећавала веро­достојност процене. (У том погледу нарочито сам захвалан пуковнику Питеру Вишеру /Peter Vischer/ који је у Војнообавештајном оделу /Military Intelligence Department – MID/ током већег дела рата био задужен за Југоисточну Европу.)

Британске и америчке тајне службе на терену су знатно допринеле нашем укупном разумевању војних и политичких догађања. Ово је умногоме заслуга  њиховог присуства у разним немачким или пронемачким организацијама у земљама под немачком окупацијом, или на неутралним подручјима у Средњој и Југоисточној Европи, као и на Блиском истоку и у Северној Африци. Гледајући уназад, међутим, нема сумње да је немачке организације на југоистоку Европе и стратешки и тактички најуспешније инфилтрирао генерал Дража Михаиловић, нарочито у Мађарској, Румунији и Бугарској, као и самој Југославији. Нажалост, иако су ове податке помно проучавали британски и амерички обавештајци заду­жени за Југоисток, тај материјал није доспео до оних центара у Великој Брита­нији и САД где се одлучивало о укупној политици.

Ова студија о улози Југоисточне Европе у Другом светском рату плод је и мог четвородеценијског професионалног и личног искуства, укључујући и двадесе­так година боравка и путовања по Блиском истоку и Европи. У то ваља убројати службу у Британској војнообавештајној служби 1917. и 1918, када сам про­вео четрнаест месеци на Кавказу и у њему суседним подручјима, учествујући у герилском, или неконвенционалном ратовању, те рад за Војнообавештајну службу америчке војске од априла 1942. до јула 1946, уз више од тридесет месеци проведених с друге стране океана са основном одговорношћу за Југо­источну Европу и Блиски исток, затим моју службу у својству вишег цивилног војнообавештајног стручног истраживача при Генералштабу копнене војске у Вашингтону од јула 1946. до јула 1959, са главним задатком проучавања Совјет­ског Савеза, његових сателита и Југославије, као и развитка нових приступа неконовенционалном ратовању.

Овој студији допринело је и моје дечаштво – период између осме и петнаесте године провео сам на Блиском истоку с родитељима, америчким мисионарима – као и боравак, рад на отклањању последица рата, и пословна путовања тим подручјем и околним крајевима између 1919. и 1928. Битан је и мој настав­нички и научни рад на Универзитету Мичиген у Ен Арбору између 1928. и 1942. Докторат сам одбранио 1933. и добио стипендију Меморијалне фондације Џон Гугенхајм за 1935–1936 да бих наставио своја истраживања у средњој и запад­ној Азији и источној Европи. Од 1937, до приступања Војсци САД априла 1942, усредсредио сам се на источну Европу и западну Азију са аспекта растућег стра­тешког значаја тих крајева за европске велике силе. Но, пошто сам током рата јавно критикован због наводних предрасуда против југословенских партизана и њиховог комунистичког вође, Тита, као и против других сличних такозваних прогресивних покрета у Другом светском рату, користим прилику да изнесем и неке своје, личне политичке ставове.

Наиме, после младалачког одушевљења Теодором Рузвелтом и његовим идејама, током студија на Универзитету Мичиген, на основу оног што сам лично сазнао о комунизму и фашизму, постао сам поштовалац Франклина Рузвелта као гувернера, а затим и као председника. На универзитету, међутим, и леви и десни екстремисти нападали су ме као присталицу оне друге стране. У том раздобљу веома критички сам гледао на политичке и друштвене прилике у Југоисточној Европи и тамошње режиме. Но, током мог тридесетомесечног боравка на том терену током рата трудио сам се да одржавам што ближи додир са представни­цима свих тамошњих политичких група. Стога су ме Вашингтону двапут прија­вили као симпатизера комуниста, а 1945. ме замало нису извели пред војни суд због непоштовања званичне политичке подршке Титу.

Међутим, после дугог и помног преиспитавања себе и свога критичког става према предратним приликама у Југославији као и приличног разумевања за прокламоване циљеве партизана, већ почетком 1944. закључио сам да њихово комунистичко вођство нема никакве намере да се држи својих наводних ратних циљева, нити да уважава жеље народа и његових помесних првака. Истовремено, из обиља извора добијао сам доказе да се националистички покрет, у доброј мери под утицајем генерала Драже Михаиловића, све више окреће управо оним реформама које су комунисти само речима заговарали.

У ретроспективи, схватам да је оваква промена схватања политичких и друштвених прилика у Југоисточној Европи умногоме плод мојих бројних посета том подручју између 1917. и 1928. У том раздобљу сам наиме често путовао по Југославији и околним земљама. И мада ни у једној нисам боравио довољно дуго да научим њен језик, владање француским, немачким, и турским, и делимично знање руског и арапског омогућили су ми разноврсне контакте и везе са домаћима и странцима настањеним на Блиском истоку и у Југоисточној Европи, то јест на Балкану. Виђао сам се с државним службеницима, научним радницима и пословним људима, а посебно корисним показала су се познанства са члановима муслиманског дервишког братства Мехлеви. По правилу широко образовани, они и њихови пријатељи на терену су се од давнина занимали за Југоисточну Европу и одржавали везе са њом, нарочито са оним крајевима који су генерацијама припадали Османcком царству.

Посебице морам овде исказати захвалност тројици мојих цењених и блиских пријатеља на Блиском истоку. То су Кемал Ататурк, водећи турски војсковођа из Првог светског рата и први председник турске републике, кога у овој студији често помињем као једног од двојице историјски најзначајнијих политичких вођа у Европи међуратног доба, затим Шукри Куватли, његов савременик, пред­седник Сирије и један од најважнијих арапских националиста двадесетог века, који ме је упознао са другима из те групе заинтересованих за муслимане Југо­источне Европе па, у Другом светском рату, и са старијим Ибн Саудом, првим владарем Саудијске Арабије. Ибн Сауд није наиме био само велики пријатељ Британије и Америке већ и непомирљиви противник Хитлера и јерусалимског Великог муфтије, Хитлеровог најутицајнијег присталице у Југоисточној Европи и на Блиском истоку.

Ибн Сауд је био тај који ме је пред слање у Југославији овластио да се међу муслиманима Југоистока слободно позовем на њега. Касније сам сазнао од помесних првака који беху студирали у Турској и знали турски да су имена Ибн Сауда и Ататурка поштована и у најзабаченијим селима Босне, Херцеговине и Санџака, и да се на њих двојицу гледа као на најзначајније исламске вође.

При свему томе, и моје искуство с Блиским истоком, те рад у британској Вој­нообавештајној служби током 1917. и 1918, показали су се корисним и у Другом светском рату, нарочито током моје мисије у Југославији. И у Првом светском рату имао сам, наиме, прилике да радим с припадницима тајних служби Бри­таније и Француске. Затим сам 1920. и 1921, бавећи се хуманитарном помоћи, служио и као незванични саветник америчког адмирала Марка Бристола (Mark Bristol), тадашњег америчког високог комесара за Блиски исток, дошавши опет у додир са поменутом господом. Године 1942, када сам се још једном нашао на Блиском истоку као амерички војни обавештајац, поново сам се срео са неким од тих људи. Уз то, пошто су делови британске и француске службе на Блиском истоку и у Источном Средоземљу увелико били прожети комунистима и њихо­вим симпатизерима, одређени британски и француски обавештајци су ме замо­лили да неке од њихових изузетно поверљивих извештаја и докумената намење­них вишим центрима шаљем безбеднијим, америчким каналима. Ово је довело и до моје званично одобрене, непосредне сарадње са најзначајнијим британским и француским тајним структурама на терену. У даљем тексту, те контакте често помињем као ‘’посебне изворе’’.

Први непосредни исход оваквог развоја догађаја била је прилика да се 1942. пријавим за рад иза немачких линија у Југославији. Наиме, један поверљив гене­ралштабни официр из једне од држава Југоистока (али не Југославије), иначе више левичар идеалиста него доктринар, већ је подуже упозоравао Британце и Французе да не верују Титу и партизанима, пошто су њихови виши ешалони прожети комунистичким дисидентима више заинтересованим за уништење Стаљина него Хитлера. Истовремено, пружио нам је и поуздане доказе о значају генерала Драже Михаиловића и његовог српског националног покрета, наста¬лог 1941, за Савезнике. Овај извор наглашавао је важност два чиниоца: да је генерал Михаиловић већ успоставио делатну везу са антинацистичким елемен¬тима у Мађарској, Румунији и Бугарској, и већ извео многобројне и разноврсне саботаже на виталним немачким саобраћајницама не само ка Источном Средо¬земљу и Северној Африци, већ и ка стратешки кључном руском јужном сектору. Тачније, тај наш извор сматрао је да се, од Грчке или Албаније, западном Југо¬славијом до границе с Италијом у Словенији могу слободно и у униформи кре¬тати уз помоћ њему познатих локалних партизанских команданата, те да се исто тако могу вратити у Грчку националистичким каналима преко Босне и Србије. За такав подухват, по његовом мишљењу, била ми је потребна једна година, уз сталну радио везу са савезничким центрима.

Предлагао је, такође, да се усредсредим на северну и источну Југославију где су прилике за ефикасне саботаже немачких линија снабдевања најповољније. Био је и мишљења да би ваљало да будем овлашћен да радим широм Југославије на зближавању националиста и умерених и не потпуно комунизованих помесних команданата који би, по његовој процени, пришли генералу Михаиловићу пре него комунистичкој партији и Титу. На основу својих веза у другим немачким земљама-савезницама у Југоисточној Европи, предлагао је да са генералом Миха¬иловићем проучим могућности саботажа у тим крајевима. Управо су ми идеје овог даровитог, професионалног војника из Југоисточне Европе (чије име зарад његове безбедности не наводим у случају да је још жив), послужиле да предложим нека своја решења за савезничка обавештајна и оперативна дејства у Југославији.

Десило се, међутим, да је у то исто време 1942. на дужности у Каиру био генерал-мајор америчке авијације Френк Ендрус (Frank Andrews), изузетно спо¬собан официр задужен да спречи немачку победу над Русима и Британцима. Захваљујући свом искуству придодат сам његовом штабу, при том искорис¬тивши прилику да га обавестим о мојим постојећим везама са британским и француским обавештајцима и мојим ‘’посебним изворима’’. Истовремено, без помоћи Британаца и Француза, дошао сам у додир с члановима ционистичке ‘’владе у сенци’’ за Палестину, као што су били Бен Гурион, Шерек, Хоровиц, и Заслани. Они су ме обавестили да у окупираној Средњој и Источној Европи постоји јака илегална јеврејска организација за спасавање њихових сународника и да се већ неко време успешно служи постојећим црноберзијанским и кријум¬чарским каналима на тим подручјима.

Ционисти су, наиме, имали тачне увиде да су те илегалне групе успеле да прожму одређен број локалних пронемачких организација успостављених да Немцима помажу при експлоатацији тих крајева, на тај начин се оспособивши за обавештајни рад и саботаже против Немаца, што је могло бити од знатне користи Савезницима. Податке добијене од циониста проверио сам преко наших других канала и утврдио да су тачни. Кроз своју тајну службу ционисти су нам, зауз­врат, потврђивали истинитост наших сазнања о саботажама генерала Михаило­вића, обавештавајући нас да и он при том користи помесне шверцере и црнобер­зијанце. (Напомињем да је Бен Гурион био шеф те владе у сенци, а Шерек, који се заправо звао Шерток, ‘’министар војни’’. Хоровиц је био главни стручњак за економију, а Заслани за тајне операције. С њим сам се првим срео крајем 1942. у Каиру, где сам био задужен за безбедност у оквиру успоставе америчке Команде за Блиски исток. Негде у исто време се и госпођа Голда Меир, будућа премијерка Израела, обратила Стејт Департменту, нудећи ционистичку војнообавештајну помоћ у окупираној Европи.)

Све што сам успео да сазнам прослеђивао сам генералу Ендрусу, с препоруком да и сами деламо преко ционистичке тајне организације, шверцера и црнобер­зијанаца, као и југословенских националиста на терену, а посебно преко њихових веза у Мађарској, Румунији и Бугарској. Велики човек колико и војник, генерал је одмах схватио могућности оваквог рада, као и нужност да се не петљамо с поли­тичком и војном бирократијом, већ да одмах прионемо на посао. Пошто је управо требало да иде за Вашингтон у вези са својим постављењем на веома одговорну дужност у Европи (по његовој смрти пренетој на генерала Ајзенхауера), гене­рал Ендрус ми је наложио да наставим рад са својим везама и ‘’посебним изво­рима’’, а да га о томе не извештавам уобичајеним путем већ преко тајне адресе у Вашингтону. Казао ми је и да ће настојати да ме што пре пошаљу у Југославију. Он наиме већ беше послао личну поруку једном пријатељу у Вашингтону с мол­бом да ме што пре ослободе дотадашњих дужности и поставе за организатора мисије у Југославији. Све то дешавало се у позну јесен 1942.

Нажалост не само по мене већ и по наш ратни напор, генерал Ендрус је стра­дао када се авион којим је летео за Вашингтон срушио на Исланду. Тек по завр­шетку рата сазнао сам од генерала Донована из OSS да су сви моји извештаји засновани на раду са посебним изворима слати и њему, а да је он копије редовно прослеђивао генералу Томасу Родерику (Thomas Roderick), високом официру америчке Војнообавештајне службе у Команди за Југоисток. Не казујући ми ништа о томе, генерал Родерик ме је непосредно укључио у развој наше оба­вештајне и оперативне мреже за Југоисточну Европу.

У међувремену, искористио сам и свој релативно кратак боравак у својству војног аташеа у Багдаду, где се налазио и главни штаб Савезничких пољских снага под генералом Владиславом Андерсом (Wladislaw Anders), изузетним професионалцем великог интелекта и специјалистом за совјетска питања. Гене¬рал ме је почаствовао личним поверењем и упознао са својим штабом и разма¬трањем стратешких прилика у Источној Европи, нарочито у односу на совјетску војну доктрину. Ово га је веома занимало још откада је током првих година рата боравио у Русији као фактички заробљеник, што му је послужило да продуби и прошири своје контакте са високим совјетским војним стручњацима.

Тако сам, пошто сам се фебруара 1943. вратио на дужност у Каиро, по ранијој препоруци генерала Ендруса генералу Родерику придружен каирском штабу новоуспостављене америчке Здружене војнообавештајне агенције. И мада сам и даље био одговоран и за Блиски исток, имао сам прилике да већи део 1943. и прву половину 1944. посветим проучавању стратешког значаја Југоисточне Европе, нарочито Југославије. Захваљујући способним помоћницима проводио сам доста времена ван Каира, радећи на даљем упостављању веза у Алепу у Сирији, и Барију у Италији, граду који је у међувремену постао наша главна осматрачница за Југоисточну Европу. Имао сам користи и од повремених посета Команди за наше подручје у Алжиру, где су се налазили врхунски француски стручњаци за цео Југоисток, као што ми је добро дошао и боравак у самом Каиру, због додира са Британцима.

На основу онога што сам сазнао од генерала Донована после рата, изгледа да је генерал Ендрус мислио – пошто га је председник Рузвелт поставио на поло¬жај који је после његове смрти припао генералу Ајзехауеру – да на сваки начин убеди председника Рузвелта да што више пажње поклони плану генерала Доно¬вана из 1943, да се генералу Михаиловићу и његовим националистима пружи пуна америчка материјална и морална помоћ. У сваком случају, почетком 1944. и ја сам сматрао да је време да још једном покушам да издејствујем слање у Југославију, усредсредивши све своје снаге на тај циљ. До те одлуке дошао сам колико на основу редовних обавештајних података тако и на основу оних из посебних извора. Већ почетком 1944. појавио се, међутим, у Каиру, Алжиру и Барију нов и значајан извор информација о Југославији. Радило се о све већем броју партизанских официра и функционера из Југославије придодатих савез¬ничким центрима за подршку Титу да преузме власт у тој земљи. Већина су били Хрвати, али било је ту и словенских муслимана, па и странаца, понајвише Ита-лијана. У незваничним разговорима са британским и америчким официрима, неки од Хрвата су без снебивања помињали војну недостатност југословенских комуниста, растуће нејединство међу њима у погледу циљева борбе, те све већи број плаћеника у партизанским главним јединицама. (Аутор плаћеницима зове заробљене или пребегле домобране, муслимане и четнике, те Италијане и усташе уновачене после капитулације Италије, 9. септембра 1943; прим. приређивача).

Све их је више наиме било разочараних Титом због избегавања борбе противу Немаца, и његовог све отворенијег наметања комунистичке власти. Неки од њих показивали су поштовање, чак и наклоност, према генералу Михаиловићу и његовим, по њима, напредним политичким ставовима, те њиховом утицају на прогресивне снаге диљем Југоистока.

Спрам свих тих сазнања схватио сам да генерал Михаиловић и после свега представља не само најбољу већ и једину прилику за обједињавање свих бит¬них чинилаца у Југославији и њеној околини за борбу против Немаца те, што је још важније, за праведно решавање поратних прилика на Југоистоку. То ме је почетком 1944. навело да се поново јавим за мисију у Југославији као официр за везу при Штабу генерала Михаиловића. Тај мој захтев коначно су одобрили мој претпостављени у Каиру, генерал Осман (Osman), генерал Родерик у Команди за Југоисток и виши службеници Стејт Департмента. Марта 1944, и председ¬ник Рузвелт се сложио са мојом посланством, као што је претходно, позне 1943, одобрио слање пуковника Сајца (Albert Seitz) и капетана Менсфилда (Walter Mansfield) из OSS код генерала Михаиловића. Наиме, њих двојица се беху управо вратили у Вашингтон са веома повољним извештајима о снази и могућностима националиста, што је несумњиво утицало на председникову одлуку.

Но, почетком априла 1944, председник Рузвелт је нагло повукао дозволу за моју мисију, наводно на лични захтев премијера Черчила. Што сам у августу ипак успео да дођем до Југославије и генерала Михаиловића ваља приписати пре свега искреном дивљењу председника Рузвелта према јунаштву и жртвама генерала Михаиловића, његових снага, и српског народа при спасавању неких пет стотина америчких авијатичара оборених изнад Југославије – подухвата изведених током 1944. упркос спознаје свих да су и Србе и њиховог генерала председник Рузвелт и премијер Черчил препустили комунистима.

После падобранске обуке и шест безуспешних покушаја да се ноћу спустим у Југославију, наш авион је једне августовске ноћи ипак успео да слети близу при¬временог Штаба генерала Михаиловића у западној Србији, и да при повратку укрца групу спасених авијатичара. Но, почетком септембра, такође по наводном захтеву премијера Черчила, наређено ми је да сместа напустим земљу. Успео сам, међутим, да одгодим тај одлазак до новембра изговарајући се непрекидним покушајима и Немаца и партизана да заробе и генерала и мене, што је онемо¬гућавало успоставу било каквог авионског узлетишта. Када сам, нешто касније, добио сумњиво наређење из Команде да се предам најближем партизанском штабу, одбио сам га с образложењем да је комунистички радио отворено тражио моју смрт, будем ли икада дошао у Југославију. (Касније покушаје комунистич¬ких симпатизера у Вашингтону да ме због тога изведу пред војни суд, Минис¬тарство рата енергично је одбило.) Када сам коначно, 1. новембра 1944. успео да се евакуишем америчким транспортним авионом са ловачком пратњом, генерал Михаиловић и његов локални командант пружили су ми сву могућу подршку мимо сопствене, не мале угрожености.

Овде напомињем да је преко мене генерал сер Хенри Вилсон (Henry Wilson), главнокомандујући за Југоисток, генералу Михаиловићу послао једну веома љубазну поруку, позивајући га да се евакуише са мном, што је генерал одбио поручивши да би радије погинуо у својој земљи и међу својим народом, него живео у избеглишту. Побијам, при том, као потпуно лажну, тврдњу комуниста и њихових симпатизера у САД да је за време мог боравка код њега генерал Миха¬иловић организовао мој састанак са господином Штеркером (Staerker), личним изаслаником господина Нојбахера (Neubacher), Хитлеровог изасланика за Југо¬славију. Чињеница је, међутим, да су ми надређени из Команде за Југоисток нало¬жили да контактирам Нојбахера у оквиру тадашње званичне савезничке поли¬тике нуђења Немцима да се предају, те да сâм генерал Михаиловић не само да није имао никакве прилике да се лично сретне са Штеркером, већ се жестоко про¬тивио свим мојим евентуалним контактима са Немцима бар док сам с њиме, да не бих тиме омогућио даље блаћење националиста као ‘’сарадника окупатора’’.

Но, што се тиче значаја моје мисије за југословенске националисте или Савез¬нике, било у погледу ратовања или припрема за мир, принуђен сам да признам да је мој, прекратак боравак у тој земљи био неуспешан. Осврћући се, међу¬тим, на то данас, прихватио сам поратну процену генерала Донована да је моје присуство у штабу генерала Михаиловића, мада му је донело додатне проблеме и допринело прогонима његовог народа од комуниста, у историјском оквиру, с гледишта сведочења истине и побијања искривљених приказивања људи и догађаја током рата у Југославији које су шира америчка и британска јавност прихватиле здраво за готово, имало оправдања. С тиме на уму и на срцу поку¬шао бих да дам једну трајнију оцену локалних извора на које сам се ослањао при састављању извештаја о мојој мисији, предатог новембра 1944. Савезничкој команди у Казерти, а потом и Министарству рата у Вашингтону.

Наиме, материјал којим сам се послужио сачињавали су наредбе и упутства која ми је издао генерал Родерик, виши обавештајни официр за Југоисток, уз сагласност генерала Донована, шефа Уреда за стратешке задатке (OSS) непо­средно одговорног председнику Рузвелту за све обавештајне податке са подручја окупираних од непријатеља. Речено ми је, такође, да се при планирању моје мисије генерал Родерик у потпуности саветовао са господином Робертом Мар­фијем (Robert Murphy), вишим представником Стејт Департмента при Команди за Југоисток. Јер, моја је мисија у основи била замишљена као истраживачка, мање усмерена на чисто војна питања а више на основне политичке, друштвене, психолошке и економске чиниоце битне за америчку политику према Југосла­вији, те целој Југоисточној Европи у послератном раздобљу. Игром случаја, мој задатак се умногоме поклапао са мојим дотадашњим обавештајним радом и интересовањима у Команди за Југоисток, као и са мојим предратним истражи­вањима на Универзитету Мичиген.

На основу њихове важности, покушаћу зато да наведем четири основне кате­горије локалних извора на које сам се ослањао током свог боравка у Југосла­вији: први је био сâм генерал Михаиловић, други су чинили бројни студенти при његовом Штабу, од којих су неки били цивили а други наоружани добровољци, трећи се састојао од већег броја помесних националистичких вођа из Србије и Босне – цивила колико и војних лица, међу којима је било доста Срба из западне Југославије – а четврти беху стотине србијанских и босанских сељака с којима сам, уз омању групу младих и способних обавештајаца југословенског поре­кла из OSS, проводио вечери или читаве ноћи – у већини случајева подалеко од самога Штаба.

Током рата, као и вековима пре тога, а изгледа и данас, сељаци Југославије чинили су не само најбројнији него и економски, друштвено – па, потенцијално, и политички – најзначајнији и највиталнији део становништва. Српски сељаци – било у Србији, Босни или западној Југославији – на основу свега што сам временом видео и научио, могли би се описати насловом једне, својевремено веома запажене америчке или енглеске књиге: Једноставно живљење и високо размишљање (Plain Living and High Thinking). У том погледу, они су увек били заиста културни, а када би – не одвише често – изменили нешто у своме начину живота, чинили би то искључиво зарад бољег обављања власти, војне службе, економских или интелектуалних послова. Али, ма како се прилагођавали они би, како то Французи кажу, ‘’уто више остајали исти’’. Генерал Михаиловић ми је често наводио сличну оцену српског менталитета и, док се суочавао са својим неизбежним поразом и смрћу, тешио се пре свега вером у сељаштво – било оно српско, југословенско, или ‘’балканско’’. Узгред, током свог вишегодишњег, послератног професионалног занимања за Источну Европу и Азију, убеђење да ће у тим подручјима становништву психолошки стране комунистичке диктатуре постепено заменити домаћа политичка и друштвена уређења – под утицајем управо те, сељачке баштине – само ми се учврстило.

Наиме, регионална и строго локална руководства националиста на свим нивоима која сам упознао у Србији и Босни, припадала су трима основним ста¬лежима: резервним официрима Југословенске војске (стални састав налазио се, услед општег лошег вођства у Априлском рату 1941, углавном у немачком заробљеништву), православном, муслиманском или католичком свештенству, и сељаштву. У одређеној мери ми се свештенство, због мрзитеља међу њима, учинило сметњом националном јединству, али сам приметио и велике разлике између три вере. Тако бих, по значају одмах иза самог генерала Михаиловића, убројао заиста великог националног првака, оца Саву, православног свештеника са огромним утицајем у Босни не само међу Србима већ и међу муслиманима и Хрватима. Нажалост, овог светог човека који никада није носио оружје су, по заробљавању, комунисти јавно и срамотно мучили до смрти.

Но, у Босни сам имао срећу да се послужим својим знањем турског, будући да је већина муслиманских, не само верских првака, учила школе у Турској. Велике муслиманске заједнице у Босни, Санџаку и Херцеговини, држале се углавном по страни од староставних, и дубоко укорењених сукоба између Срба и Хрвата. Да су ове муслиманске заједнице националистима пружале и знатну војну подршку казали су ми и њихове вође и генерал Михаиловић, а потврдили муслимански официри које сам 1944. сретао у Каиру или Барију, пошто су се својевремено борили и на немачкој или на партизанској страни. Управо су ме те велике могућ¬ности за политичку колико и војну сарадњу Срба, муслимана и Хрвата преко генерала Михаиловића и навеле да Команди за Југоисток предложим Босну за центар заједничких англо-америчких и, надао сам се, и совјетских напора да се у Југославији после рата успостави праведан и одржив мир.

У погледу дугорочних чинилаца који би могли играти важну улогу по скла¬пању мира у овом подручју најбитнији су ми се, мимо генерала Михаиловића, учинили студенти. Наиме, 1941. и почетком 1942, Југословенима и осталом свету комунисти су свој програм приказивали као прогресиван а не радикалан, те су се многи студенти – можда и више од половине – с њима слагали а неки и одлазили у партизане, углавном да би се разочарали. Од студената са којима сам о томе разговарао, отприлике половина је била свесна такве промене својих осећања. Том приликом, код њих сам уочио и спремност да размене мисли с неким ко дели њихово универзитетско искуство, а усто је и обавештен о могућ¬ностима и приликама у Југославији и Југоисточној Европи. И мада изразито самосвојни, готово сви без изузетка сматрали су генерала Михаиловића јединим кадрим да њихову земљу, па и цео Југоисток, успешно проведе кроз послератне изазове и обнову.

И, док сам покушавао да их наведем да ми се што више повере, схватио сам да сви деле не само заједничке вредности већ и веома здраву шароликост личних жеља и професионалних хтења. Током својих поратних година у Вашингтону, када сам у оквиру Службе био задужен и да разговарам са младим официрима и студентима, пребезима из совјетске Русије и њених сателита, открио сам много заједничког између њих и студената при Штабу генерала Михиаловића из 1944. У мировини потом читајући меродавно штиво пронашао сам многе паралеле између српских студената из 1944. и данашњег интелектуалног ‘’подземља’’ у Совјетском Савезу. Верујем да би наши, амерички студенти, могли много да науче пратећи наде и страховања тих некадашњих високошколаца из Источне Европе, који су преживели пропаст слободно успостављеног реда и мира и његово надомештање потпуном региментацијом.

Додатну вредност проналазим и у ономе што ме је највише задивило током мог боравка у Југославији 1944. Наиме, мимо све мржње изазване југословенс¬ким грађанским ратом, ти наоружани студенти-националисти – мада суочени са безмало сигурним поразом и смрћу – делили су основна убеђења о друштвеном и политичком устројству са умеренијим, млађим Титовим официрима које сам сретао у Барију и Каиру. Та схватања као да су у великој мери црпли из ста¬вова генерала Михаиловића познатих још од пре рата, а осведочених и током њега. Сви су наглашавили да генерал, једини међу свим Југословенима, посе¬дује својства која би могла ујединити земљу, па и цео Југоисток, у поратном политичком, друштвеном и привредном напретку.

Оно што сам желео да истакнем овом студијом јесте колико је утицај генерала Михаиловића и на пријатеље и непријатеље мера његове истинске величине. Уз то, онима који су наследили нешто од философије и етике Источне Европе још један доказ његове величине јесте одлука да не напусти поробљену отаџбину и не оде у изгнанство, мада је знао да га чека страшна смрт. Оживљавајући у сећању наше разговоре док смо на коњу или пешице ишли брдима и шумама Србије и Босне, или посећивали сеоска домаћинства, присећам се и снажног утиска који су на мене оставили и други видови његове величине. Пошто смо

разговарали на француском, могуће је да су остали око нас мислили да разма­трамо војну тактику и општу ратну стратегију, као што повремено и јесмо. Али генерал је најчешће наш разговор усмеравао ка другим темама, ка миру и будућ­ности какву је желео не само својој отаџбини, већ и свој Југоисточној Европи, па и Европи као целини. И као што је у Југославији највише љубио сељаштво, код мене се распитивао о положају и напретку сељака у Русији и на Блиском истоку. Видим га заправо као истинског заступника земљорадника, са много замерки тадашњим вођама земљорадничких странака како у његовој земљи тако и диљем Југоистока.

Као и пуковник Алберт Сајц, чији боравак код генерала Михаиловића помињем касније у овој студији, опазио сам да, иако изузетно поносан на своје српство, генерал будућност свога народа није сагледавао искључиво у унији са Хрватима, муслиманима и Словенцима, већ и свим народима Југоистока, у некој врсти федерације или конфедерације. Но, томе није прилазио као сањар, про­фесор, или војник, већ као планер и извршилац, што је и био током целе своје војничке каријере. У нашим разговорима он би се чврсто, повремено и оштро, противио било каквој доминацији било које стране силе над било којим делом Југоистока, чак и у виду давања некој од њих неких посебних трговинских, привредних или других повластица. Уз то, сматрао је и да се ниједан балкански народ не сме, са своје стране, приближавати ниједној од њих.

Повремено, генерал би наш разговор наводио на будућност европског, па и светског уједињења, о чему би ме пропитивао с мешавином неверице и наде. Да је био у прилици да предводи слободну Југославију после рата – што би се и десило да премијер Черчил и председник Рузвелт нису тако грубо погрешили у својој процени – генерал Михаиловић остао би упамћен као један од мало­бројних, заиста великих лидера поратне Европе. Но, таквог смо човека ми из Велике Британије и Сједињених Држава препустили Титу, да га срамно и сви­репо погуби.

(Странице књиге од 21 до 34)

У следећем наставку поглавље “Југоисточна Европа и Хитлерова општа стратегија”. Остале објављене наставке фељтона можете погледати ОВДЕ.

***

 

Крај трећег наставка, наставиће се…

 

baner_new1

 

 

 




1 коментар у вези “Стрељање Историје – Трећи део”
  1. […] Извор: Новинар.де […]

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo