Изборно место са плакатом Пантића
Документарни филм „Бојкот народа“ открива лажи које су пласиране у медијима ових дана. Пре свега дешавања на једном од гласачких места, Техничкој школи Михајло Петровић Алас, за која су присталице шиптарских избора говорили да се и на том месту догодио напад и ломљење гласачких кутија што је био услов да се прекине гласање.
Пише: Иван Максимовић / 09.11.2013.
***
На том гласачком месту, непосредно после повлачења ОЕБС-а нашле су се две камере и обе забележиле стање. Никаквог напада није било већ је ОЕБС свесно опструирао изборе, изгледа очекујући да ће доћи до напада јер је сво особље у џиповима иза те зграде и чекало…
Филм почиње са одласком Срба, поводом Задушница, на градско гробље смештено у јужном (шиптарском) делу града. Приморани да због безбедности путују организовано, уз пратњу полиције, Срби стижу на гробље које је потпуно оскрнављено. Споменици поломљени, разбијени на комаде, прекопане гробнице и уништена гробна капела призор су који Срби већ годинама срећу без промена. Тим Србима сугерише се, прилично насилно да учествују на шиптарским изборима и постану другоразредни грађани под управом оних који су им светиње оскрнавили.
Након пропалих избора, сасвим очигледно, српска власт се латила лажи и претњи али потпуно неосновано а са јединим циљем – да прекрије пораз који су доживели бојкотом лажних избора.
Снимци као и изјаве учесника читавог догађаја недвосмислено указују на то да је било великих неправилности као и потврду најаве Антиизборног штаба који су рекли да се припрема насиље јер је бојкот успео. Са око два процента изашли бирача ови избори би у потпуности пропали па је и сама Европска организација „за мир и безбедност“ – ОЕБС морала да направи опасне незаконите кораке у којима су масовно узели учешће сви укључени у тај процес.
Док је народ бојкотовао изборе, политичари су бојкотовали народ,отуда и овај назив филма рађен у продукцији портала „Новинар.Де“.
Стални дописник портала Новинар.ДЕ
Иван Максимовић, Косовска Митровица
[SlideDeck2 id=92843]
[…] Новинар.де […]
[…] Новинар.де […]
[…] […]
Драги Господине Марјановићу, нема тих речи којима би се исказала хвала и похвала „Новинару.де“ за снимак свега онога што се збило на Космету. Сад се јасно видело: Ово нису преваранти, ово су људи зликовци над српским народом, и нема никаквог оправдања за њих. И не само за њих већ и за све оне који су Србе са Космета звали хулиганима!Уосталом, једини Срби у речнику тих изрода су Срби са Космета, Сви остали су само грађани.
У сваком случају честитам на храбрости, на организованом спасавању истине, и Вама, драги г.Марјановићу, и свим осталим учесницима овог историјског снимка. Срдачно, Ваш С.Т.
Ево како то раде прави Срби. Говоре ИСТИНУ !!!
„Господо и пријатељи!
Дошао сaм из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју. Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.
Где су? Изгинули, бранећи Европу.
Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.”
Говор Владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916 год. у Лондону
Данас, на северу Космета, у Северној Митровици, Срби бране Косово од ЕВРОПЕ, и успели су!
Драган Славнић
[…] […]
[…] […]
[…] […]