Вести

Три месеца се у Србији прича о реконструкцији Владе!Додуше, причало се још и о тзв. имплементацији Бриселског споразума, да би нас коначно Вулин, директор Канцеларије за Космет, обавестио да се „Приштина показује као све озбиљнија препрека спровођењу Бриселског споразума!“ Није могуће?! Зар се нешто друго могло очекивати?

Проф. Др. Слободан Турлаков; 01.08.2013

***

Зар се од првог дана није могло видети да је Космет брига Европе и Америке, и да се они тек има да искажу, као њихови пулени, на рачун Србије! Другим речима, Србија је, благодарећи овој Влади, доведена у позицију да брани тај споразум, којим је саму себе лишила своје вековне земље! Шта више, да своје српске држављане оставља на милост онима који Србе никад нису другачије видели, него као оне које треба убијати, прогањати и пљачкати! Сад већ и уз западну подршку! Рекосмо, већ једном, не нађе се ни један петао да закукурикне, да ту срамоту и издају разгласи!

И пошто су ту издају успешно и без страха, по себе и своју власт, извршили, све под фирмом добијања Датума за преговоре о уласку у ЕУ, који је, наравно, изостао, ова Влада, која од самог почетка није имала изгледе да опстане, објави да ће тзв. реконструкцијом учврстити своје редове који ће омогућити видан напредак у свим областима јавног и друштвеног живота, у првом реду бржи економски раст и оздрављење финасијског дебакла.

И рекосмо, три месеца се тај „предуслов“ напретка Србије ка сигурнијој будућности, разглаба, праве се свакојаке комбинације, лицитира се ко ће остати у Влади, а ко ће бити редуциран… а да се ни једном приликом није поменуо неко од нових министарских кандидата, који ће својим знањем, својом способношћу и радном енергијом, бити гарант тог препорода!

А није да нема таквих људи, још како и колико. Али, чак и да су ти и такви достојни појединци, помињани, требало би се најпре питати, да ли ће било ко од њих, пристати да уђу у Владу, коју воде три дилетанта, три ништарије, и да буду њима подчињени! Ту је основни проблем! Неразлучиви! И не само са овом Владом, већ са свим оним које су се формирале од 5.октобра!

Ни у једној човека и стручњака од формата! Од ауторитета.

Додуше, био је ту Коштуница, и као председник државе и као председник Владе, али не само да се није прославио, већ се и грдно обрукао, иако су га неке америчке асоцијацје наградиле као најбољег европског председника године, иако је на том месту провео свега неколико месеци! И уместо да се повуче, и препусти странку некоме ко има енергију, који жели да уђе у акцију, да оствари нужну визију напретка, он би и данас да заседне на престо, машући непрестано косовским барјаком, крај толиких нових проблема, који из дана у дан искачу и воде Србију у сигурну пропаст!

Не треба заборавити, да се за време његовог председниковања, родио Динкић, који је управо током те владавине, ударио почетни и смртоносни ударац нашим финасијским, привредним и економским изворима, распродајући све живо, да би се ојачао и омогућио буџет, којим су се толики партијски кадрови опскрбљивали, до дана данашњег.

У то време, родио се и Вуксановић, који је увео Болоњску декларацију у наше високо школство, којом је оно, у својој основи рањено и разрушено, уносећи њоме хаос који се ни до дана данашњег није разрешио, ком је хаосу, на нижем, ступњу образовања, почетни импулс дао алкохоличарски реконвалесцент, Гашо, као министар ДОС-а.

Некада, у Србији, почев од 80 –тих година 19. века, када су се формирале три странке, које су се смењивале на власти, да би свака чим би се дограбила власти, отпуштала из државне службе, све оне што је претходна власт устоличила и преко њих себе оснажила. Интересантно, после 5. октобра, било је неколико смена власти, али ни једна нова влада није гонила из државне службе оне које је претходна власт поставила, па ни ова последња, која је на већ устоличене додала и своје кадрове, који су и дошли у СНС да би се овајдили. И није никакво чудо, што буџет клеца под тим и таквим све ширим и тежим оптерећењима. Чак се говори да се раније постављени, не могу тек тако отпуштати, јер би се тиме увећао број незапослених, а ова је Влада обећала да ће водити борбу против увећања броја незапослених! И тако, једно лицемерје, које није једино, али је карактеристично!

Кад је Слободан Илић, бивши државни секретар у Министарству финансија, денунцирао Динкића, како као министар граби из буџета позамашне суме, за своје општине, он је сместа био отпуштен, јер је својом денунсцијом рушио имиџ министра Динкића. Ова Влада чак није ни то чинила, рад мира у кући, непрестано изјављујући како ради сложно и тимски, да би одједном после Бриселског споразума, први потпредседник изјавио да док су они мукотрпно радили на спољем плану, у унутрашњем, има министара који су дембелисали, ништа не радећи. И зато има да буде реконструкција, која има да се заврши на владину годишњицу, 27. јула!

Ко и толики други датуми, и тај је прошао, да би се сад најавио као датум успостављање реформисане Владе, крај августа! Дакле, још један нови месец нерада, на који има да се надовежу нови, док се нови министри не уведу у посао… мада се прича како неће бити превремених избора, да се не би губило на времену у спровођењу реформи, које ће поред општег напретка, убрзати и преговоре за улазак у ЕУ! Чак се јавио и онај асисентић, министар правде, да би се радо прихватио да буде главни Преговарач са ЕУ, у који ће посао унети целог себе и сву своју енергију за добро Србије! Лепо, мада је имао годину дана да ту своју енергију искаже у реформи правосуђа, која се рефома непрестано помиње у бриселским условима за улазак у ЕУ! Треба бити поштен, можда је он улагао целог себе у ту реформу, али није његова кривица што тај посао не познаје, што нема ни искуства, ни знања, а ни способности, да би га обавио. Још ближе речено, већа је кривица оних који су га на тај положај попели, но његова. Не само њега.

Дакле, Вучић! Он који је и сам под знаком питања кад је реч о државничким способностима, решавао је државничка питања као главни кадровик, постављајући људе на места за која нису имали никаквог искуства, па ни спреме да их успешно обављају. И сад их он ставља под знак питања и лишава положаја, опанкавајући их пред јавношћу као неспособне и као нераднике!

Дачић је као и обично дрскији и безобирнији, па чак и безобразнији. „Министре нису бирали ни Председништво, ни Главни одбор странке, већ сам их ја постављао, и ја ћу их и сменити!“

Тако им и треба, јер се нико од њих није усудио да у СПС–у каже шта мисли о Дачићевом раду, који је и у странци и у Влади, под још како великим питањем. У странци је све препустио Обрадовићу, који мада је водио судбински ресор, морао да свршава локалне партијске послове, чак да честита српском народу празник, 7.јул, што је било и за њега лично срамотно, а камоли за странку, као целину. Слави се као празник почетка борбе против фашизма, а тај је почетак обележен убијањем два српска жандара, без оружја и подигнутих руку, који су, иначе, одлуком шабачког суда рехабилитовани, а њихов убица касније убијен, у некој борби, с леђа, због „грешака у шпанском грађанском рату!“

Но, то није сметало Дачићу, да се прошле године, током предизборне кампање, у Ужицу, огласи са обесном истином, да је СПС наставак Титове партије! Шта друго, кад је СПС само преименован Савез комуниста. Дакле, Титоисти! Па није ни чудо што је Дачић. 19. априла, у Бриселу предао Космет Шиптарима, испуњавајући тако Титов аманет, дат још током рата Енверу Хоџи! Не треба сумњати, да ће га Тито сачекати, горе или доле, и загрлити због испуњења његове жеље, мада би било логичније да га садашњи Срби, овде, на земљи, прогласе за издајника због испуњења тог Титовог аманета.

Али, није баш ни тако. Ма колико он високо уздизао своје ЈА, њему је морало бити јасно, да су га на положају председника СПС–а, држали управо потпредседници, од којих је троје увео у Владу, међу њима и свог страначког заменика, од којих сада двоје чисти из ње. Не знамо да ли му је пало у очи, да се Ђукић-Дејановић, у извесном смислу, џилитнула у односу на њега, свемоћног шефа СПС-а, бранећи своје колеге, потпредседнике СПС-а а и земљаке, оцењујући да су Мркоњић и Обрадовић „дали велики допронос у раду Владе у протеклој години, и да ће њихово искуство добро доћи будућим министрима!“ Другим речима, пребацила је Дачићу што их је за њихов успешан рад, тако „наградио“.

Ко зна како ће Дачић то да схвати, мада је по резултатима рада и њу могао да редуцира, али њена одбрана је колико жалосна, толико и срамотна! Утолико пре, што су се већ јавили гласови, који траже да сем Обрадовића лете и други „посленици“ из његовог Министарства, који су својим радом спречили сваку могућност рада у научним установама.

Као и увек и у толиким другим случајевима, поставља се питање да ли су они, који су ометали правилан развој послова којима су руководили, то чинили због неспособности и незнања, или им је, пак, такав „резултат“ био у намери.

Тешко је то разрешити, и доћи до праве истине, поготову што ни у једној установи, не постоји јасно изражена национална, српска, идеја, као она која је водиља и напретка и опстанка, као што је то случај у Хрватској! Ником у Хрватској, иако је била на путу сигурног уласка у ЕУ, није падало напамет, да, рецимо, Хрватску телевизију, крсти телевизијом – европске Хрватске, док тај „јавни“ сервис у Србији, непрестано краси та европска одредница, што је колико ружно, толико и одраз једног паланачког удворичког духа, којим ма колико се китили и наметали, нису успели да се омиле тој нашој вечитој непријатељици.

Одиста, ништа у Србији није засновано на националној основи, иако у Уставу пише да је Србија држава српског народа! Све је подређено странкама, од којих ни једна није српска, колико су национално обојене све странке националних мањина! Почев од тзв. Народне Скупштине, која се установа у Хрватској зове Хрватски сабор, и то никоме не смета. А овде би свима сметало, почев од НВО, у којима, уосталом, главну реч воде туђини, чак хвалећи се да немају ни једну кап српске крви!

Све то, као и толико тога другога, што нас обезличава, не води ничем добром. Ми смо историјски народ, окруњен толиким страдалништвом у одбрани права свог живљења и своје земље, и не бисмо сад, због страначких интереса људи, који немају никакав обавезујући однос према Србији и српском народу, да нестанемо. Ако се то деси, то неће бити због беле куге, већ што је и васпитањем и образовањем, чињено да до тога дође!

Да завршимо са једном историјском причом.- Чувени ужички прота, Милан Ђурић, који је као шеф радикалског клуба у Народној Скупштини, обарао и Владе, кад је први пут био биран за народног посланика, зашао је по ужичким селима, свуда обећавајући да ће се, ако га изаберу, борити да се смање порези на земљу и за смањење чиновничких плата. Кад су га изабрали, он је у Скупштини заборавио на своја обећања, те кад се вратио у Ужице, сачекају га околни сељаци са моткама, тако да је једва изнео живу главу.

Сви знамо, да је и у наше време пало много обећања и заклињања, али нема сумње, нема више сељака, да то изведу на чистину!

Ево и једне савремене истине. Пре неки дан је на састанку у тзв. Асоцијацији медија, ком су присуствовали директори и главни уредници новинских кућа, амерички амбасадор Кирби говорио је о реформи медијског законодавства, као и о политичким и економским темама, изражавајући спремност да подржи процес медијских реформи, као једном од значајних предуслова за улазак Србије у ЕУ, као и билателарним односима Србије и САД.

Објављено је такође да Вашингтон сматра да би превремени избори у Србији, укочили реформе и да би то било губљење времена.

Објављено је да је у немачким листовима подржана Вучићева акција око реконструкције Владе.

Дакле, још једном смо се уверили колико је Србија независна држава, и колико њом управљају они, који омогућавају опстанак садашње власти. Али и колико је неоснована изјава председника Николића, по којој Путин чврсто стоји уз Србију.

Уз коју? Кад ни они који себе сматрају законитим предстанцима Србије, не стоје уз њу!

Слободан Турлаков

П.С. У мало да заборавимо. Александар Радовић, први директор пореске Управе, који живи у Паризу, изјавио је пре неки дан: „Они који су се у време Милошевића обогатили шверцом, користећи разне привилегије, постали су још богатији у време ДОС–а. У време Коштуничине владе покуповали су готово сва предузећа у Србији и данас су власници ове земље.“

Даље је рекао, да је „пронађен новац који је 90-тих година изнет на Кипар, но, очигледно, није било политичке воље да се те паре врате у земљу.“

Хоће ли реконструисана Влада исказати ту вољу?

Сумњамо, јер су и резервни играчи, они који ће бити у њу уведени, из истих клубова!

Слободан Турлаков