logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво, Европа    Аутор: Стрељање Историје    2.086 пута прочитано    Датум: 15.04.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

“Чича” – Дража Михаиловић

Књига “Стрељање историје”“забрањена у САД”, штампана је прошле године  у преводу на српском са енглеског. Књига Роберта  Макдауела је о “кључној улози Срба у Другом светском рату”. Драгоцени рукопис који му је Макдауел давно поверио, господин Мајкл Благоје Раденковић је хвала Богу сачувао, организовао превод са енглеског и приредио текст за штампу.

пише Часлав М.Дамјановић, 14. април 2013

***

Г. Раденковић је на почетку приложио врло значајне и ванредно драгоцене додатке под насловима “Да се не заборави”, “Странци о генералу Драгољубу-Дражи Михаиловићу”, и уводну “Белешку” господина Слободана Христића. После завршетка Макдауеловог текста приложио је додатке: “Прилози” – “A” и “Б” “Одломци извештаја Мајкла Рајачића из OSS” (OfficeofStrategicServices, амерички “Уред за стратешке задатке” у Другом светском рату), и  “Ликовни прилози” – сачињен од драгоцених и драгих ратних фотографија и још драгоценијих факсимила тајних ратних докумената. На заглављу књиге су уз цитат приређивача, такође и родољубиви цитати Протојереја Мијаила И. Даниловића, професора и књижевника Милорада Д. Рогичевића, и Александра М. Јевтића, професора Богословије Светог Саве у Београду. На насловној страни је драга илустрација замишљеног “Чиче”, са шубаром, лулом, и… у српском народском оделу.

*

Иако је Макдауелов текст врло сажет, и иако се стиче утисак да није завршен, и иако је преобилан набојем – прво, аутентичних докумената од којих су неки првипут објављени – и друго, ауторовим бриљантним анализама суштине ратних операција и њиховом условљеношћу стратегијским мотивима који су руководили  Савезнике, али и Нацисте на тактичке потезе и ситуације – ипак… текстом доминирају Макдауелова непобитина документација из које прозилазе његови закључци и питања:

Макдауелови закључци:

Допринос Драже Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини ратним напорима и Победи у Другом светском рату. Допринос Јосипа Броза и партизана ратним напорима у Другом светском рату. Сарадња са окупатором и квинслинзима. Савезничко издајство Равне Горе. Савезничка одлука довођења Тита на власт послератне Југославије. Утицаји на председника Рузвелта, премијера Черчила, и на командне структуре британских и америчких штабова. Ратна активност.Лажи пропаганде.

Макдауеловапитања:

Ко је утицао на премијера Черчила? Ко је утицао на председника Рузвелта? Зашто је Источна Европа предата Стаљину? Зашто је Југославија предата Титу?

Из Макдауелових закључака и питања произилазе одговори: Зашто у тексту недостају западне пропагандистичке егзибиције произвођења Тита у маршала? Зашто је утицај америчког Државног секретаријата приказан као да је био “благонаклон” према Равној Гори? Зашто је – на супрот подробним анализама свега другог амерички Државни секретаријат занемарен и онда у доброј мери стављен у позадину? Шта је стварно значење пречестог али намерно површног помињања дискусија о западном делу Југославије? Шта у књизи недостаје? И најзад… Зашто је књига забрањена?

Из Макдауелових документација, закључака и питања произилази суштина текста: Зашто је књигу насловио “Стрељање историје”.

*

Допринос Драже Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини ратним напорима и Победи у Другом светском рату образложен је врло документовано и  обухваћени су разни пресудни елементи на које се иначе обраћало премало пажње.

Пре свега, детљно је обрађен менталитет Српског Народа исказан кроз историју урођеним слободарством, родољубивошћу и напојеношћу непоколебљивим осећањем за тачно препознавање шта је Правда а шта Зло. Из те напојености прозилази и његова одлучност да се жртвује за Правду и његово јунаштво не само да се одржи слободним – већ и да допринесе да се Европа, па и свет, такође одрже слободним и праведним. Такав менталитет Српског Народа окарактерисан је као суштински разлог његовог ступања у борбу против Зла које је схватио у Нацизму. Из тога је проистекла не само одлучност оних Срба који су као Равногорци активно учествовали у рату против Нацизма – већ и одлучност читавог српског народа као таквог, без чије помоћи рат против неизмерно надмоћнијег Нацизма не би био могућ.

Зарад бољег разумевања текста важно је истаћи да иако спомиње Равногорство као такво, и његову општу распрострањеност Макдауел говори стриктно о Равној Гори, управо о Југословенској војсци у отаџбини и рату који је водила против Нацизма и доцније против домаћих сарадника окупатора.

Опсег ратних операција Равне Горе у рату против неизмерно надмоћнијег Нацизма је приказан документованим анализама ратних дејстава, али и материјално-економским анализама – која су рудна блага и економски и прехранбени продукти били битни за функционисање нацистичке војне машине – и у коликој је мери Равна Гора онемогућивши то функционисање од првог до последњег дана рата – била кључни и пресудан чинилац за Победу у рату.

Осим већ знаних дејстава против железничких саобраћајница и директних напада на немачке трупе, Макдауел истиче такође и огроман опсег напада на речни транспорт Дунавом који су сходно непобитним документима Немци кориситили чак много више од железничког транспорта. У том смислу Макдауел документује сарадњу са бугарским, румунским и мађарским “националним” покретима који су овим акцијама под командом Драже Михаловића наносили Нацистима пресудне ударце од првог до последњег дана рата.

Инфилтрација Равногораца у све управне нивое војних и цивилних немачких власти и устројби сарадника окупатора – доводила је до збуњености непријатеља, осећања несигурности, и наравно до немачког беса који је доводио до казнених експедиција и масовних егзекуција српског становништва. Међутим, Макдауел убедљиво документује доцнију пажљиво планирану и мудру герилску стратегију којом је итекако нарастао огромни опсег ратног ефекта Равне Горе у пресудан значај за пораз непријатеља и – у успешно чување становништва Србије од масовних репресалија, наравно не стопосто али сводећи репресалије на минимум.

Ова стручна анализа, заснована на непобитној документацији, доводи Макдауела до непобитног закључка о “кључној улози Срба у Другом светском рату”.

*

Допринос Јосипа Броза и партизана ратним напорима у Другом светском рату Макдауелова анализа такође непобитном документацијом своди на сасвим супротно.

После такорећи циничне Макдауелове анализе Титове неактивности од немачке окупације Југославије па до напада Немачке на Совјетски савез, уз документовање блиских веза са окупаторским снагама, Макдауел је још циничнији у односу на Титов шарлатански устанак у Белој Цркви и у односу на повлачење из Ужица. Иако је, као и цела књига, и овај део такође подробно документован, изненађујуће је да је Макдауелова озбиљност и пристојност била натерана на цинизам – што ми се чини да је непобитан доказ његовог искреног антинацизма, антифашизма, и антикомунизма.

Међутим, читаво Титово “мување” кроз рат, непобитно је документовано не нападањем на Немце; нападима искључиво на снаге Равне Горе; намерним изазивањем немачких репресалија над Српским Народом; бивање на територијама на којима једва да је уопште било Немаца и које уопште нису биле важне за ратна дејства у рату против Нацизма; и изузев два напада на Немце у познијем периоду рата, који су, иако Макдауел то не каже, као рекламни “доказ да ратује” били Титу потребни за савезничко рекламирање Тита као некаквог активног ратника – Макдауелова анализа непобитне документације своди се на закључак који бих ја формулисао: Тито уопште није учествовао у рату!

Један од битних елемената који Макдауел истиче и подробно документује јесте Стаљин – који је непрестано захтевао од Тита да активно дејствује против Нациста и да док траје рат заборави идеолошке циљеве – и упорно одбијање Тита да се подвргне Стаљиновим наређењима и почне да учествује у рату! Такође је подробно документовано Стаљиново незадовољство Титовим кукавичлуком и врдањем, и следствено томе Стаљинова приврженост српском националном покрету – Дражи и Равној Гори – управо зато што су се они све време боре против Нацизма.

Интересантне су чињенице да из ове документације непобитно произилази да Тито није уопште хајао за Стаљина; да је водио искључиво своју игру; и да је огроман део партизана, па чак и чланова партије – био против Тита – не само зато што су желели да се боре против Нацизма већ и зато што су да су наивно сматрали да је циљ НОБ-a активна борба против окупатора!

Иако је врло подробно документована Титова сарадња са Немцима, нешто мање је документована сардња са НДХ. Макдауел је само на неколико места поменуо усташе као такве. Али је подробно анализирана злоупотреба оружја, људства и територија стечених након што су му савезници доделили после капитулације италијанских снага; лажно оформљење цивилних власти на лажно ослобођеним територијама и сурова небрига за народ; забрана кретања савезничким представницима изван територије Титовог генералштаба и спречавање да својим очима виде наводне ратне победе којима их је Титов штаб рекламерски кљукао; лажно присвајање победа Равне Горе над Немцима и присвајање као својих…

Али… Стаљинова љутња због Титовог кукавичлука и неучествовања у рату доминира анализом Титовог “мувања кроз рат”!

Иако је “мување кроз рат” мој израз а не Макдауелов – али јесте Макдауелов закључак подробне анализе и документације да Тито уопште није био учесник рата против Нацизма – већ манипулатор који се борио за власт у поратној Југославији. 

*

Сарадња са окупатором и квинслинзима.

Макдауел не инсистира нарочито на овом проблему, али се ипак у свим поглављима враћа на проблем сарадње непобитним документима и врло, врло зрелим анализама и закључцима.

Све ове документације и закључци, сабрани у коначи резултат – доказ су да Југословенска војска у отаџбини под командом генерала Драже Михаиловића – није сарађивала са окупатором – а да Титови партизани јесу. И то читавим током рата, и то на свим нивоима а поготово на врху – Тито је сарашивао не само у односу на познате “мартовске преговоре” већ током целог рата.

У односу на Равну Гору врло прецизно су документоване инфилтрације у цивилне и војне квинслиншке, па чак и немачке оперативне центре. Анализирани су и документовани и начин рада ових инфилтрација и далекосежни доприноси ове инфилтриране мреже у свим порама непријатељских дејстава – против ратних напора Нацизма, и њихов пресудан допринос коначној Победи у рату.

С друге стране, коначни збир Титове сарадње са Нацистима и хрватским квинслинзима у великој мери документује Титово “мување” уместо активног учешћа у рату. Титова концентрација на борбу против Равне Горе, и на рекламирање његових лажних дејстава и ослобођених територија, које је на известан начин увек било у сагласју са немачким окупаторским снагама; Титово изабирање територија на којима је бивао – где су биле најмање концентрације немачких трупа, или где их уопште није било – своди се не само на избегавање сучељавања са Немцима (изузев у два  наведена случаја) – већ и на бивање на територијама на којима би икаква значајнија акција, чак и да је изведена – била ирелевантна – јер су те територије за окупаторе биле тотално неважне! Међутим, осим краће анализе мартовских преговора, директан однос са Немцима сугерирају безпоговорна документа од Титотвог доласка у Београд на почетку рата па све до последњих дана ратних дејстава на подручју бивше Југославије. Исто се односи и на односе са НДХ, што је додирнуто овлаш – али врлом документацијом и учесталим инсистирањем!

Међутим, много је значајнија документација не само о Титовом прикривању сарадње са окупатором – од Савезника – већ тотална ароганција Савезника да уопште обрате пажњу на два кључна елемента: На тотално отсуство Титових ратних дејстава и на врло лагодне Титове односе са непријатељем!

*

Савезничко издајство Равне Горе.

Издаја Равне Горе од стране Савезника је један од кључних мотива књиге.Овом проблему аутор приступа врло комплексно – враћајући се поново и поново на тај проблем након документованог излагања сваког другог проблема. Било би преопширно набрајати све анализе које Макдауел своди на питање – Зашто? – али је вредно набројати бар неке да би се схватила комплексност његовог приступа: на пример после безпоговорно доказаног четворогодишњег – не “двогодишњег” – него документованог четворогодишњег активног учинка ратног напора Равне Горе Победи у Другом светском рату– и не само никаквог учинка Тита и његових партизана – већ чак и непобитно доказаног  њиховог не-учествовања у ратним напорима – Макдауел поставља питање зашто су Западни Савезници издали Равну Гору! На пример, након детаљно документованих анализа демократског и праведног уређења на територијама под контролом Равне Горе, и упоредних детаљно документованих анализа терористичке и партијске  присиле на територијама са којих су Титове снаге бежале са једне на другу – не да би ратовале већ да би по сваку цену сачувале своје наводно идеолошко “језгро”, што је доводило не само до жестоког осипања не само Срба већ и свих осталих, па чак и партијских кадрова који су желели да се боре против нацистичких завојевача… Макдауел увек понавља своје упорно… Зашто?

Поготово у односу на третман савезничких агената којима су Титове снаге дозвољавале да “сазнају” искључиво само оно што им каже комунистичка пропаганда – насупрот слободном кретању, слободном разговору са свим грађанима са којима су желели да дођу у контакт, и на супрот слобоном учестовању или присуствовању борбама Равне Горе – што им је на супрот Титовим забранама – Равна Гора дозвољавала да чине слободно и по вољи…

Сва та Макдауелова “Зашто?” потенцирана су искреним али документованим објашњењима и закључцима.

*

Савезничко довођење Тита на власт послератне Југославије.

Иако по обиму ова анализа заостаје за другим анализама, и иако писац не обухвата завршну трагичну фазу ове савезничке издаје (на логичне претпоставке – шта је можда разлог томе… вратићемо се доцније), свакако јесте један од кључних мотива овог текста. Као такав, излагање овог мотива је нераздвојиво повезано са елементом напред наведеним као Утицаји на председника Рузвелта, премијера Черчила, и на командне структуре британских и америчких штабова.

Очигледно је да су од првих до задњих дана ратних операција на тлу бивше Југославије информације са терена о стварним војним значајима операција – биле под врло мистериозном контролом; биле су у највећој мери не само нереалне већ и драстично супротне не само о резултату самих ратних акција већ и о њиховим стратешким последничностима по исход рата, а поготово по последичност њиховог исхода како на послератну Источну Европу… а посебно по Југославију као такву.

Овај јаз између лажних обавештења и истинских догађања одражавао се у бројним протестима професионалних обавештајаца који су закључке доносили на основу онога што се доиста догађало на терену. За овај тајанствено контролисани џиновски раскорак, који се проносио од савезничких команди у Египту и Барију, и Команди за Средоземље и Исток – све до Лондона и Вашингтона – карактеристична су систематска лажна умањивања, па чак и ниподаштавање огромног опсега ратног и стратегијског доприноса Равне Горе, па чак и прекрађе равногорских успеха лажно приписиваних Титовим партизанима!

Са друге стране лажно– али такође систематски – преувеличавана су непостојећа ратна дејства и непостојећи доприноси ратним напорима од стране Титових снага!

Осим тога, карактеристично је да је идеолошка и против народска Титова власт на територијама апсолутно неважним за немачке окупационе снаге, а са којих је Тито бежао са једне на другу да би “сачувао” од расипања своје партијско “језгро”, и Титова искључива концентрисаност на борбу против Равне Горе – иако доказана документима – на неки начин увек остајала у позадини! И иако су ретки појединци виших чинова у штабовима савезничких команди били свесни ове издајничке ујдурме – па за разлику од Черчила у прво време и задуго чак и Рузвелт – ова подвала је неминовно довела до савезничке издаје Равне Горе и до постављања Тита на власт над послератном Југославијом.

Иако Макдауел најчешће предпоставља да су узрок овог подлегања под лажна обавештавања “комунистички елементи” “инфилтрирани” у савезничке команде… ипак, разлагању о овом питању вратићемо се у подељку о Макдауеловим питањима.

*

Ратна активност.Рат против Нацизма у који су ступили Дража Михаиловић,  Србија и Српски Народ од првог тренутка када су нацистички завојевачи ступили на тло отаџбине је подробно документован и често упоређиван са Титовом ратном неактивошћу, изузев у два случаја у много доцнијем пориоду. Насупрот превасходно енглеским лажним тврдњама о некаквој Дражиној “неактивности”, Макдауел је свесрдном анализом документовано доказао непрестану активност Равне Горе, и непрестани допринос пресудан за добијање рата – од првог до последњег дана ратних збивања на територији бивше Југославије.

Истицањем пресудних фактора за добијање рата – врло ефикасно ометање економске експлоатације, ометање немачког транспорта не само железницама већ и предоминанто Дунавом, и командно и стратегијско Дражино вођство у ометању транспорта у заједници са националним покретима отпора Мађарске, Румуније и Бугарске, и све то уз непрестано активно ометање немачких локалних операција, и то уз пажљиво планирање да би се становништво обезбедило од сурових немачких репресалија – доказани су непобитним документацијама и поштеним закључцима.

Карактеристично је, међутим, да тим докуменатацијама није придавана никаква пажња ни у енглеским ни у немачким ратним извештајима, па сходно томе нити у лажним комунистичким извештајима! Али – што је још чудније – нема их нити у можда најдетаљинијој и наизглед свеобухватној књизи Волтера Робертса (WalterR. Roberts) “Тито, Михаиловић и савезници, 1941-1945” (“Tito, Mihailovicandtheallies, 1941-1945”) очигледно “скројеној” по прижељкивањима америчког Државног секретаријата – и нема их чак нити у књигама Дејвида Мартина (DavidMartinPatriotorTraitor”, “TheWebofDisinformation”), највероватније “скројеним” сходно интересима енглеских обавештајних служби.      

*

Питања ће бити обрађена заједно јер су многи од одговора укопчани једни у друге. Ко је утицао на премијера Черчила? Ко је утицао на председника Рузвелта?

Врло је значајно да Макдауел небројено пута понавља та питања издвајајући их баш као таква – Ко је утицао? Његов одговор је двострук: он особе које су “утицале” најчешће назива “непознатим”. Ти “непознати” су поготово на Черчила, али у доцнијем периоду и на Рузвелта – утицали потпуно супротно од војне стратешке логике – али поготово у односу на подручје Југославије – потпуно супротно од стварне ситуације на терену! Ти “непознати” у Лондону, а доцније и у Вашингтону, доминирали су Черчиловим, а доцније и Рузвелтовим мишљењем. Ти “непознати” били су пресудан утицај на Черчила, још од самог почетка рата на тлу Југославије, а доцније и на Рузвелта – да се савезничка политика преокрене у корист Тита, да Савезници издају Равну Гору и Српски Народ, и да тако – иако ово задње није обухваћено у књизи – доведу Тита на власт над послератном Југославијом!

Међутим, иако Макдауел на посебним местима – не као одговор на своје питање – и не толико бројно али ипак… често предпоставља да су то можда били инфилтрирани комунистички и левичарски агенти… ипак – из свих поменутих  детаља се може логично предпоставити да можда… можда Макдауел покушава да на скривени начин одговори на оно што зна – али што не сме да каже!

Ту претпоставку на известан начин потврђују и његови одговори на питања: Зашто је Источна Европа предата Стаљину? Зашто је Југославија предата Титу?

Макдауел сматра да су Западни Савезници, да су мислили трезвено и поштено – могли да спрече трагедију над Источном Европом и Југославијом. Из чињенице да су Савезници издали Равну Гору и предали Југославију Титовом антисрпском терору – он закључује и као војни стратег и као историчар – довели су по његовим речима до могућности Трећег светског рата! То се може протумачити да се обистинило прво намерним довођењем до Хладног рата… а онда до данашњег глобалног фашизирања света. Предпоставку такође чини уверљивом и одговор на питање Зашто у тексту недостају западне пропагандистичке егзибиције? Макдауел је још за време док је био са Дражом на равној Гори, и док су обоје били гоњени од немачких и партизанских убица, већ тада могао и морао да сазна о огормној пропагандној егзибицији Титовог маршалског шепурења у Италији, и огромне пропагандне активности западних медијских пропагандиста који су слетали на аеродром у Босанском Петровцу! Осим тога, пошто је књигу истраживао и документовао деценијама по завршетку рата, такорећи све до смрти… свакако да му те активности нису промакле!

Па ипак – о томе нема ни речи у књизи!

Зар се то не надовезује на “непознате”? Па чак… и да он зна ко су “непознати” – али има разлога да то не каже? 

На ову логичну претпоставку се на известан начин надовезују и Макдауелови одговори на питања: Зашто је утицај америчког Државног секретаријата према Равној Гори приказао као “благонаклон”? И Зашто је – на супрот подробним анализама свега осталог – занемарио амерички Државни секретаријат у толикој мери као да је Секретаријат био неважан у позадини догађања?

На пример, под називом “амбасадор”, Макдауел помиње вишег представника Државног секретаријата при Команди за Југоисток, Роберта Марфија (RobertMurphy) свега неколико пута и не придаје му никакав изузетан значај. А поменути Марфи је одиграо кључну улогу у маршализацији Тита у Анкони, и на пропагандистичкој рекламној егзибицији Тита у Петровцу, па чак и на Вису у пресудном моменту  довођења Тита на власт?

Како је већ речено – тај део није обрађен у књизи. Али… иако је немогуће поуздано одговорити да ли је Макдауел био приморан да улогу Државног секретаријата прикаже “благонаклоном” – то је чудно јер је морао да зна да је  Државни секретаријат тај који је покушао да сакрије од јавности Труманово одликовање Дражи; забранио америчким ваздухопловцима спасеним са Прањана и јавним америчким војним и цивилним личностима да у Београду сведоче на јавном линчу и убиству Драже Михаиловића; забранио подизање споменика захвалности Дражи и Равној Гори на федералном земљишту… Зато, иако то непомињање јесте наизглед чудно, ипак… можда Макдауелов одговор налазимо у одговору на следеће питање:

Шта је стварно значење Макдауеловог пречестог и упорног инсистирања на “дискусијама о западном делу Југославије”?

Колико је мени познато о тим дискусијама се зна само као о уопштеним стратешким разматрањима при одлучивању локације инвазије на Европу. Међутим, иако не спомиње изворе, Макдауел говори о тим дискусијама као о битним за будућност послератне Југославије! Он помиње чак и предлоге о подели Југославије на западни део који би припао Западним савезницима док би Србија била препуштена совјетском утицају! И упркос свом типичном професионалном залажењу у детаљ приликом сваког навођења докумената иако Макдауел о овоме говори неколико пута – али говори уопштено! Међутим, упркос уопштености, чини ми се да Макдауел на томе инсистира… Зашто? Да ли Макдауел зна о договорима да се НДХ препропагандује у једну од победница Другог светског рата… исто као што је препропагандована на крају Првог светског рата?

Можда… јер ако је ико знао о томе – Макдауел свакако јесте.

Међутим… можда је због истих разлога, или због разлога личне безбедности, Макдауел био натеран, или није смео да обухвати и многе друге елементе:

Прањанима је дато премало места; нема савезничког бомбардовања Србије истовременог Прањанима; нема њујоршког процеса за праведно суђење Дражи Михаиловићу на којем су јавно објављени и Макдауелови извештаји; иако су наведени нови детаљи о случај Боулинг базе и изигравању Рузвелтовог наређења да се помогне Дражи и Југословенској војсци у отаџбини – нема ни помена о проблему briefingdebriefingспасених америчких ваздухопловаца; не улази се уопште у убиство Драже Михаиловића; нема повлачења кроз Босну и упадања у унапред смишљену комунистичку замку, што је “предлог” америчког Државног секретаријата, а који је председник Рузвелт наложио Макдауелу да пренесе Дражи; и што је најважније нема детаља о преговорима о Западној Југославији, заправо о преговорима са НДХ, које је, по свему судећи у име америчког Државног секретаријата могао да води или Роберт Марфи, или у заједници са “непознатим” вишим политичким или тајновитим представницима САД; нема ни речи о гоњењу здружених комунистичких убица и немачких трупа Драже и Макдауела; и најзад… нема поратног перфидног изговора америчког Државног секретаријата против изношења истине о Дражи и Равној Гори – под маском да је то некакав controversy– наводно некаква “несугласица” због које ето не сме да се открије истина… и наравно нема ни помена да ли су “непознати” здружена завера… нити репресалија Државног секретаријата над самим Макдауелом!  

Према томе одговор на питање  Шта у књизи недостаје? – било како било – није одговор на питање Зашто је књига забрањена?

Али – одговор на то питање произилази из суштина текста:

Макдауел је мајсторским професионалним образложењем и доказом безпоговорне документације разоткрио Лажи пропаганде. И иако то није посебно формулисао – он својом анализом непобитно доказује:

Оптужбе против Драже Михаиловића и Равне Горе су лаж!

Дража се борио од првог до последњег дана рата – Тито није!

Није постојао никакав период

Дражине “неактивности” током читавог рата!

Титова ратна неактивност постојала је током читавог рата!

Дража није сарађивао са окупаторима! Тито јесте!

Равна Гора јесте била један од

пресудних чинилаца за Победу у Другом светском рату

Труманово одликовање Дражи (посмртно)

јесте била и захвалност за спасене америчке ваздухопловце

– али је изнад свега и више од свега било одликовање због

тога што је Дража био пресудан чинилац у рату

за Победу над Нацизмом!

Према томе:

Зашто је књига названа “Стрељање историје”?

Зато што је Историја жртва лажи!

Зато што је лаж – “стрељала историју”!

Титов режим је “захтевао” – не од америчке Владе –

него баш од америчког Државног секретаријата да се

Макдауел осуди на смрт!

Оно чега нема у тексту – Макдауел је највероватније

био присиљен да избаци…

…јер је Истина била не само забрањена – већ заиста стрељана!

А што Лаж стреља – то мора да остане мртво!

Тајну “Стрељање историје”

Лаж покушава да се сачува по сваку цену!

Зар то није најнепобитнији доказ лажи?

*

Богу хвала да је Макдауел, један од старе генерације,

преживео до позних година,

и да је старост посветио откривању Истине!

Макдауел је доказао Истину!

И зато хвала Господу да је пре смрти Роберт Макдауел

заветовао скриптом драгог пријатеља!

И зато хвала Г. Раденковићу

што је одржао завет и коначно…

…дигао Истину из мртвих.

Часлав М. Дамјановић

 www.Ravnogorskivenac.com




GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo