Вести

Срби као нација су као и све друге нације током своје повеснице правили грешке, тј. вукли погрешне политичке потезе који су им се касније, све до данас, лупали о главу. Међутим, мишљења смо да су Срби у односу на многе друге европске нације правили много више повесних грешака које су их и довеле до садањшег стања борбе за очување минимума државне територијалности па чак и за биолошки опстанак на Балканском полуострву.

Владислав Б. Сотировић; 08.02.2013

***

Срби су нација која је у последњих сто година изгубила све ратове са свим својим националним непријатељима почевши од Првог светског рата, преко Другог светског рата па до ратова Деведесетих и коначно до последњег рата са Шиптарима који се управо ових месеци завршава тријумфалном победом кавкаских горштака на привременом раду на Балканском полуострву.

Од свих тих повесних грешака које су Срби правили, или пак они који су били на српском престолу и власти у Србији, били они Срби или не, сматрамо да је убедљиво најкатастрофалнија грешка, која Србе све до данас и најскупље кошта, она из средине 1915. г. када је Србија као независна држава српског народа могла да у најглавнијим цртама реши тзв. „Српско питање“ у Југоисточној Европи. Ради се, наиме, о најозбиљнијој понуди сила Антанте влади Краљевине Србије из априла и касније 1915. г. да се Србија одрекне Вардарске Македоније у корист Бугарске, а за узврат након победе Антанте у Великом рату добије све Србима насељене територије западно од Дрине као и део северне Шипније коју би поделила са Црном Гором. Конкретна понуда Антанте (тзв. тајни „Лондонски споразум“) Србији на мапи изгледа овако:

Међутим, и на жалост, Србијанска влада којом је фактички управљао Црногорац Александар Карађорђевић – нелегитимни владар-регент Краљевине Србије, је ову повесну понуду одбила зарад задовољавања регентових мегаломанских амбиција да влада великом Југословенском Краљевином која је, као што се то касније показало, створена и бивствовала искључиво на српску и пре свега србијанску штету.

У суштини, Србија је требала да се одрекне само Вардарске Македоније, за коју ни сама српска наука није тада била сигурна да је баш српска, а у стварности је било далеко више етнографских и повесних доказа и аргумената да је ова територија више бугарска него српска. Правно гледано, Србија је прекршила Уговор са Бугарском из 1912. г. о подели Македоније и безправно окупирала и анектирала Вардарску Македонију без обзира што се ни Бугарска није придржавала слова Уговора који се односио на савезничке војне операције против Отоманског Царства. У сваком случају, Србија је према понуди Антанте те 1915. г. требала да преда Бугарској земљу за коју ни сама није била сигурна да је њена, а за узврат добије српске етничке територије које јој ни једна велика сила није оспоравала да укључи у уједињену националну државу Срба, са или без Црне Горе. Оваква варијанта проширења Србије би се у основи поклапала са начелима српске националне идентификације Вука Стефановића Караџића из 1836./1849. г. (чланак „Срби сви и свуда“) као и са тајним националним програмом србијанске спољне политике зацртаног од стране Илије Гарашанина 1844. г. у његовом „Начертанију“ (види: Владислав Б. Сотировић, Српски комонвелт, Виљнус, 2011). И један и други су се још средином 19.-ог столећа одрекли Македоније као земље насељене етнолингвистичким Србима изузев њеног најсевернијег дела са Скопљем и Кумановом – дела који је и Бугарска признала Србији 1912. г. и који би вероватно Србија и добила на основу понуде Антанте из средине 1915. г. Овде је такође битно истаћи да је на овакво решење територијалних питања на Балкану свој пристанак дала и Царска Русија – једина заштитница и Срба и Србије. Треба се потсетити и на чињеницу да је на основу уговора између Србије и Бугарске из 1912. г. пред Први балкански рат управо цар Русије био именован за коначног арбитра у српско-бугарском спору око Македоније што понуди сила Антанте Србији из 1915. г. даје нарочити легитимитет и тежину.

Познато је да су последице одбијања ове разумне понуде за Србију и њене становнике биле више него катастрофалне јер је те исте године у јесен земља била окупирана, војска побегла из Отаџбине заједно са Владом, Краљем, Регентом и Скупштином, а до краја рата изгубила читаву једну четвртину свог становништва и половину индустрије. За узврат, на крају рата ни Србија ни њени Србијанци нису добили ништа јер им је држава укинута, а они били натерани да живе заједно са својим дојучерашњим убицама и крвницима у истој држави у којој су играли подређену финансијску и економску улогу. Од ове грешке се ни Србија ни њени грађани до дана данашњег нису опоравили, а како ствари стоје коначно уништење и Србије и Срба тек предстоји и то управо од оних који су Србији средином 1915. г. нудили оно што би многи други великодушно прихватили.

Владислав Б. Сотировић

Независни истраживачки центар – „Распето Косово“

http://www.crucified-kosovo.eu

vladislav-b-sotirovic@crucified-kosovo.eu