Вести

Након што су Атеисти Србије најавили трибину „Растко Немањић – просветитељ Од мита до стварњости?“ плакатом на којем се лик Светог Саве налази на геј застави дугиних боја, оштра расправа на Фејсбуку се не стишава

31/01/2013 – 01:09

***

Након што су Атеисти Србије најавили трибину “Растко Немањић – просветитељ Од мита до стварњости?” плакатом на којем се лик Светог Саве налази на геј застави дугиних боја, оштра расправа на Фејсбуку се не стишава.

Незадовољство због одржавања трибине заказане за 7. фебруар у Дому омладине, можда, најбоље илуструју сами коментари: “Маму вам ј…. комунистичку”, “Семе вам се затрло! Нашло се друштво: педери, лезбијке и атеисти. Треба да вас је срамота што таквога просветитеља пљујете и правите од његове жртве и оставштине шалу”, а неки су отишли тако далеко са претњама да су написали како се “спремају батине”.

Оних, који су се нашли на страњи Атеиста, у овој својеврсној размени мишљења било је далеко мање, а бранећи своје ставове, углавном су писали како је слика Светог Саве испред геј заставе ништа друго до “слобода уметничког изражавања”.

Двери су оцениле став Атеиста Србије, као још једну у низу провокација, додајући да ће поднети кривичне пријаве против организатора ове увредљиве трибине.

– Свим законским силама трудићемо се да забранимо вређање верника, а њих је 80 одсто у Србије – поручили су из Двери.

Атеисти, међутим, ни не размишљају о отказивању трибине:

– Нико не планира било кога да вређа, већ само да разбије мит о Светом Сави као просветитељу, јер он то није био – изјавио је председник Атеиста Србије, Марко Екмеџић.

(Телеграф.рс / Извор: Курир)

***
***
***

Трибина: „Растко Немањић – просветитељ? Од мита до стварности!“

четвртак, 07. фебруар 2013. у 19:00

ДОБ//Клуб; Атеисти Србије

***

Трибина Удружења „Атеисти Србије“ // Говоре: Дамјан Павлица, Мирко Ђорђевић, Милорад Томанић и чланови удружења “Атеисти Србије”.

Аналитички приступ једном од најпознатијих и најрабљенијих митова у српској исторји, оног о Растку Немањићу (св. Сава) као просветитељу, учитељу и хуманисти.

Растко Немањић је централна фигура митова, легенди и митоманије која више од двадесет година покушава да на сваки начин пребрише историјске истине и наметне се као једина истина коју треба пратити и којој се треба повиновати. Колико је Растко Немањић из тих и таквих митова сличан или различит човеку о ком постоји мноштво записа савременика? Да ли је у питању учитељ или вероучитељ? Да ли је у питању хуманиста или опортуниста? Да ли је у питању творац државе или прагматични политичар? Да ли је у питању симбол љубави и толеранције или сурови истребитељ верских и политичких противника?“

Проблем је што се нико није озбиљније бавио овом темом. Зато и правимо трибину.

Покушаћемо да укрстимо критичка мишљења историчара, верских аналитичара и просветних радника о оправданости и моћи култа који је у Србији након 1990. године преузео примат и над црквеним учењем о Исусу и постао незамењиви део националистичког и квазипатриотског фолклора. Разговор и анализа историјских чињеница и митова о Растку Немањићу, владару, свештенику и политичару и светом Сави, „оцу“ Српске православне цркве и творцу српске државе.“

Мишљења врсних стручњака и интелектуалаца суочићемо са митовима, митоманијом и историјским чињеницама о Растку Немањићу у покушају да још једном укажемо на неопходност критичког приступа и објективног сагледавања прошлости народа и државе. Једино на тај начин и народ и држава могу да очекују будућност засновану на искреном сагледавању својих грешака и квалитета, као и јаснију слику о грешкама које систематски понављамо вековима и лошим праксама које је неопходно мењати.

извор: Атеисти Србије

http://www.domomladine.org/debate/tribina-rastko-nemanjic-prosvetitelj-od-mita-do-stvarnosti/

***
***
***

Мирко Ђорђевић: Свети Сава није фараон

Часопис удружења Атеиста Србије – „Велики Прасак“

***

Српско хришћанство није право хришћанство, него паганско хришћанство, а што се атеизма тиче, он у Срба постоји и у изворном смислу који се у свету изучава, а код нас се о томе ретко говори.

Кажите укратко нешто о себи.

Професор сам компаративне књижевности са Београдског универзитета. Предавао сам на Педагошкој академији (сада Педагошки факултет) и ту сам, због здравља, раније отишао у пензију, али посао не престаје. Бавим се превођењем и публицистиком. Објавио сам 40 књига превода са разних језика. Сарадник сам многих листова и часописа у свету, научних ревија, а најдуже сам се бавио и сада сам члан редакције и уредник у листу „Република“. Писац сам многих књига. Рођен сам 1938. године, на српско-бугарској граници. Као дете сам дошао у Београд, а одатле овде у Шимановце.

На претходном попису 2002. године, 95% становништва Србије се изјаснило као верници. Како то да је за само 10 или 20 година број верника тако рапидно порастао?

Цитираћу Холбаха: „Постоје три врсте лажи: лаж из навике, лаж из убеђења и статистичка лаж“. Ово што сте навели је типичан пример званичне статистичке лажи, јер апсолутно није тачно. Последњих двадесетак година, евидентан је нагли пораст такозваних верника помодара, као што постоје верници традиционалисти. Према правим анализама, верника у Србији, (као и у Русији, или у Француској), има врло мало. Ако говоримо о хришћанству, у цркви је данас, недељом и празником, исти онај број који је постојао и у време комунизма. Мало стадо. Остало је веровање у смислу традиције. Атеизам је цивилизацијски став утемељен на ономе што се доказати може и у том смислу апсолутно легитиман. Колико год статистике приказивале ствари овако или онако, атеиста је више него верника. Увек било и сада је тако, само постоји један феномен који се зове стид од атеизма. Атеизам не значи: ја ћу сад неког тући, хапсити.

У Русији, а то потврђује и патријарх сверуски, број верника не прелази 7%.

Да ли бисте могли да нам кажете које је ваше предвиђање у вези са пописом који ће бити одржан у октобру?

Предвиђања су, чини ми се, лака у овом случају. Биће, статистички гледано, пораста тзв. верника традиционалиста, помодара, који су закићени крстовима толико да је то постало неукусно, банално и некултурно. Невоље са пописима су, што се људи другачијих убеђења, рецимо, атеисти не оглашавају или се не изјашњавају тим поводом. А легитимно би било. Узмимо нпр. Француску. Тамо број верника објективно не прелази 3%. У Русији, а то потврђује и патријарх сверуски, број верника не прелази 7%.

Шта је атеизам?

Атеизам и теизам имају од почетка паралелну историју. Атеизам је људско убеђење, нормална слика света и доживљаја света који се темељи не на иманентном него на проверљивом. Атеизам је схватање света, поглед на свет. Посебна врста је тзв. латентни атеизам који се открива тешко и нерадо.

Шта мислите о увођењу верске службе у Војску Републике Србије?

Институција свештенства у војсци је давно потрошила свој легитимитет, историјски гледано; толико се компромитовала, да никаквога смисла више нема. Свештеници ће имати чак и чинове капетана, пуковника, ваљда ће патријарх бити генерал, и то су чисте бесмислице које опстају у сфери клерикализације јавног живота. Тим споразумом, који су потписали министар војске без морнарице Шутановац и патријарх, буквално се укида људско право на слободу мишљења. Сви смо ми били војници. То је индивидуални став људске савести, ја сам атеиста, односно, ја сам теиста. Друго што је у том закону проблематично, ми уопште нисмо земља са једном религијом. Имамо ислам, имамо хришћанство. Ако би се увело војно свештенство, онда би требало сви да имају, или барем пет тзв. традиционалних верских заједница, како стоји у Закону о црквама и верским заједницама, који је школски пример дискриминације. Само је пет одобрила власт, по неком принципу, а сви остали су буквално дискриминисани и третирају их као секташе, отпаднике, које можете пљувати итд. Ту су сврстани и атеисти. Дакле, чисто политички гест. Ту је још и прекршај против савести, јер ће свештенике увући да буду саучесници онога што војска по дефиницији чини. То је политика, али политика не би требало да има везе ни са атеизмом, ни са теизмом. Министар Шутановац се позвао на то да у неким западним армијама постоји свештенство. Ту се он послужио елементарном неистином. Постоји. Али је он присутан само ако га индивидуално неко тражи.

Веронаука у школама?

Веронаука је уведена у школе и тиме је начињен двострук прекршај против закона и против људске савести. Прво, наша држава је, као и већина држава, дефинисана као секуларна. Црква вековима има свој аутономни школски систем. Од забавишта, до трећег степена студија. Као што и држава има. Увођење веронауке довело је до преклапања та два система. То је чисто политички гест који је био изнуђен Ђинђићу због политичког опортунизма. Та чињеница се у медијима тек стидљиво помене. У школском систему Србије једном годишње, по закону, објављују се резултати извођења наставе, остваривања програма. До данас, нико није понудио резултате уведене веронауке у образовно-педагошком смислу. Зашто није? Зато што су резултати – нула! Нема их уопште. Уведена је на силу и то је довело до сегрегације, јер се све то ради дилетантски, у супротности са системом, па су покушали да понуде и грађанско васпитање. Показало се да то, ипак, боље иде. Решење је било, али нико није то хтео да прихвати, да се, једноставно, у образовни систем врати предмет социологија или историја културе и религије, а да се нормално изучава и вера, и антички атеизам, и модерни атеизам, и савремени атеизам. Веронаука се претвара у израз воље политичке врхушке и тренутно има функцију морално-политичког васпитања. На часовима веронауке предаје се националистичка идеологија. Јевреји немају веронауку, јер нема их много и довољно су разумни да то уопште нису хтели да прихвате, иако им је нуђено.

Шта мислите о атеизму у свету и у Србији?

У свету је атеизам у перманентном успону, што не значи да је доминантан. Српско хришћанство није право хришћанство, него паганско хришћанство, а што се атеизма тиче, он у Срба постоји и у изворном смислу који се у свету изучава, а код нас се о томе ретко говори. У огромном корпусу народних песама, епских и лирских, има нешто што се у историји цитира из оне песме кад је Марко Краљевић остарио, разболео се и размишља о смрти. Имамо чудне стихове народног певача: „Нећеш ти, Марко, погинути ни од пушке, ни од сабље, већ од бога, од старог крвника.“ То је чувено место. У ком смислу је то речено? Тако схваћен бог, људима једнако узима, а не даје ништа. А постављено је то питање и у другој равни. После Дахауа и Аушвица, озбиљни теолози у свету су запитали: „Па где је био бог, кад се могло догађати да се шест милиона људи убије само зато што су другачије мислили и веровали?“ После ових цунамија у Јапану и земљотреса, појавила се једна књига са истом том темом. Међутим, у Србији атеизам има једну ману, не постоји као организован покрет и нема ниједну научну ревију, а треба да има. Поред Француза, и Руси данас имају часописе које издаје Руска академија наука. У Србији тога нема. Овде се људи приклањају ономе што је доминантни политички образац. Ту је проблем.

Шта можете да кажете о изразитој тенденцији клерикализације Србије у сваком погледу, и како се борити против тога?

Клерикализација је видљива у Србији и даје већ лоше резултате. Црква се уводи у све поре јавног живота, и тамо где јој је место, и где јој није место. Занимљиво је да се црква, што је право чудо, званично увек изјашњавала против клерикализације, али објективно је прихвата. Научно је доказано да клерикализација наноси огромне штете друштву, али и самим црквама, претвара их у инструмент политичке моћи, саучесништва итд. Тај проблем је данас широко третиран и у Русији, Француској, а код нас се то намеће из дана у дан. Пример, који се већ претворио у нешто банално, јесте освештавање. Имате владике у Синоду, који су задужени за освештавање војних оруђа. Није све свето. Свете су вредности живота. Не можете ви освештавати, а и тога је било, аутомобиле, па чак и јавне куће, извињавам се, имамо примере тога. То је велико зло.

Црква се уводи у све поре јавног живота: и тамо где јој је место и где јој није место.

Како предвиђате те тенденције клерикализације у наредних десетак година? Хоће ли то ићи узлазном или силазном путањом?

Полако, али ићи ће силазном. Ево, сличан је процес започео био у Русији, форсирана је клерикализација пре десетак година, и онда је једна група руских научника, међу којима нису сви атеисти, али четворица су нобеловци, упутила Путину писмо о опасностима клерикализације. Две године су чекали да им одговори на то писмо. Напокон им је одговорио и потпуно се сложио да је тако немогуће радити, па у Русији (то се прећуткује код нас у штампи), до данас, нема веронауке у школама.

Шта мислите о дизању Храма Светог Саве на Врачару?

Ја сам једном рекао на телевизији, па је то изазвало буру напада: „Свети Сава је био историјска личност којој нико не пориче заслуге, али ви немате доказа да је Свети Сава био фараон коме треба зидати фараонску гробницу на Врачару.“ Чак је тврдокорни Амфилохије морао да каже да сам у праву, да је та црква бесмислена, јер гута милијарде.

Да ли можете да нам кажете своје мишљење о зидању цркава фактички у сваком засеоку?

У црквама има тридесетак верника и кад патријарх служи. У свим местима постоје Владичански дворови, који су раскошни до неукуса, као Качавендин „Версај“. Црква је ослобођена пореза на увоз, извоз, а још под комунистима имала је монопол да не плаћа порез за свеће. А сваке недеље ујутро на канонском подручју Српске православне цркве, пали се милион свећа. Узмите да свака има вредност једног евра. Такво стање изазива гунђање правих верника, које се отворено чује: „Ово што радите никакве везе нема са оним вредностима које постоје у хришћанству.“ Покојни патријарх Павле, који је лично био човек вредан поштовања, говорио је, кад је видео каквим аутомобилима долазе на сабор, „Мајко божја, шта би тек било да нису положили завет сиромаштва?“ То се претвара у карикатуру која не даје простора да се човек слободно изрази и определи.

Да ли има потребе да се зидају нове цркве у Србији, с обзиром на број верника?

Апсолутно нема. Зидају се из репрезентативних разлога, да црква потврди своје место водеће друштвене идеолошке снаге, тако да црква има сада, безмало, исту ону функцију у друштву, какву је имао Савез комуниста као једина партија. Управо ту је проблем, чисто политички, а везано је и за материјално стање. Погледајте шта нуде предлози Закона о реституцији. Трећина Фрушке горе припала је већ цркви. Покрајински министар у Влади за привреду и водопривреду одговара: „Катастрофа“. Не можете ви сад стотине хектара шума и вода вратити неком манастиру у ком има петоро монаха. Невоља је у Србији што нема праве, пробуђене свести о вредностима, па се врло лако табеле вредности замењују нечим што са вредностима нема много везе.

Шта мислите о обавезним доплатним маркицама за зидање Храма?

То је незаконито и противуставно. Ту обавезу сада сви плаћају. То је чисто стицање материјалних добара, јер та маркица доноси огромна средства, а држава нема право да контролише прилив тих средстава, нити има механизме да контролише. Никад тога није било у црквама, нити је то народ икада прихватао. У средњем веку, краљ Милутин, Урош трећи и други владари, даровали су Цркви Светог Николе једну воденицу, право коришћења реке три месеца годишње ради рибе и два пчелињака, при чему је та црква плаћала порез држави. Ово је сад хаотично стање.

У току прошле године држава је дала СПЦ-у око шест милиона евра. Црква не плаћа порез на своју имовину, а свештеници наплаћују венчања, сахране, крштења.

Сума није тачна, много више добија. Постоје разни канали за субвенције од државе, од друштва, ту су дотације, ту су огромни приходи од продаје земље, што држава уопште не контролише, што је катастрофално. Што се тиче свештеничких услуга, ту је стање, такође, катастрофално код нас. Кад у Италији или у Француској разговарате с неким сеоским свештеником, никаква тајна није да он има минимум зараде. Јер, све почива на ономе колико верници приложе. И он не може да наплаћује посебно. А код нас је обрнуто, тако да у новије време чујете од верника у цркви: „Ма боље је било под комунистима, могао си да се сахраниш јефтино.“ Држава је покушала да им наметне некакав ценовник, али то није успело.

У одређеним европским земљама постоји црквени порез. Да ли мислите да би било упутно да се и у Србији уведе?

Давно смо то предлагали и то би било најразумније. У Италији постоји „милле центо“. Хиљадити део зараде. Међутим, овде, држава није спремна за то, а тек црква неће ни да чује. Јер, тиме би јој се пресекла сва друга права. Овде је хаос у том погледу и њихови су приходи огромни, а држава их не контролише. То ствара велике тешкоће, тако да је Србија једина земља у окружењу која има нешто што се зове министар вера. А кад то кажете неком Русу, он вам се смеје. Француска влада има 16 министара, а вера и верске обавезе, све је то у надлежности министарства полиције. У француском уставу пише: „Француска република је секуларна“, а што се тиче вере, један члан гласи: „Сваки је грађанин Републике слободан да верује или да не верује и да јавно то исказује“ и други део реченице, „а Република је дужна само да му ту слободу штити“, тачка, то је све. Нити имају какав закон о црквама, ни министра вера. А ми имамо министре вера који су, у ствари, удбашко-политички кадар.

Зашто је важан секуларизам?

Многи не виде у чему је проблем, али секуларизам има једну велику вредност, која му обезбеђује будућност. Једино секуларизам може да пружи људима право на слободу савести и једино у секуларној држави цркве и верници могу бити слободни. А у теократијама нема никакве слободе вере и верника, јер свака црква за себе тврди да је једина спасавајућа. И пориче право другима. У секуларној држави, сви су, ако верују или не верују, апсолутно слободни. У томе је вредност секуларизма. Ту вредност нисам ја открио па је форсирам у својим предавањима, него Барух де Спиноза. И она је већ тековина европске мисли.

О својој личној вери?

Кад кажем да сам хришћанин, ја подразумевам под тим да нисам будиста, ни припадник ислама. Религиозан јесам, али у оном смислу у коме је то иманентно људској природи, што каже и Фројд, а и Маркс се ту слаже. Али, у црквено-догматском смислу нисам религиозан и мислим да је већина таква. Што се то приказује обрнуто, то је ствар државних завода за статистику. А зашто нисам? Зато што свака црква има кодекс догми.

Интервју: Мирко Ђорђевић | Аутор: Владимир Божановић

извор: Велики Прасак

http://www.velikiprasak.com/2011/07/mirko-djordjevic-sveti-sava-nije-faraon/