Вести

Прст

Шетао, тако једном, неки стручњак за маркетинг улицама Њујорка. Некад пред Божић. Упекао минус, уши вену. Ако нису покривене. Америма обузетим потрошачком грозницом само су очи вириле из шалова, капа и остале топле ођеће. На једном углу, сав у ритама, полуго и полубос, слијепи просјак тражио је милостињу. У његовој металној зђели ријетко би кад зазвечао понеки цент.

Пише: Зоран Јанковић 25.01.2013

***

Више због тога што је дародавцу било мрско да скида рукавице и гура сићу у новчаник него што је био самилостан. Поред њега стајала је табла на којој је кредом исписано „Слијеп сам, помозите“. Угледавши овај призор мештар од маркетинга приђе слијепцу. Попричаше. Договорише се да му не даје прилог него да напише марткетиншку поруку на табли.

Убрзо након тога зазвечаше долари по слијепчевој лименци. Не прође дуго и она се напуни. Промрзлим рукама истресе је у џеп, постави испред себе, а долари поново зазвечаше металним ехом. Пошто није био преварант него прави слијепац замоли једног пролазника да му прочита шта то пише на његовој табли. Овај прочита:

„Прољеће ће доћи, али ја га нећу виђети“!

МАРТИН У ВОЈСКУ, МАРТИН ИЗ ВОЈСКЕ

Наравно да сам гледао ТВ дуел Милорада Додика и Младена Босића на АТВ-у. И прочитао бројне коментаре на ту тему. Различито конотиране. Чуди ме само шта су то људи очекивали од њиховог уласка у студио!? Моји утисци, вјероватно, долазе отуда што сам очекивао – ништа. Нисам добро написао, требало је овако: људи су се надали да ће Босић тамо растурити Додика. Зато су се помало и разочарали. Нити је Додика могуће растурити у једном ТВ дуелу нити је Босић човјек који растура. Ако мене питате десило се сљедеће: Додик у студио – Додик из студија; Босић у студио – Босић из студија. Први бахат, безобразан и некултуран; други дингоспо, парламентаран и уздржан. Ништа друго нисам ни очекивао. Зар ви јесте!?

Једино моје изненађење је водитељски пар који није смио у овај дуел ући „један на један“ него су се појачали. „Њиха двојица а ја и бабо сами“.

И (НЕ) БИ ШТРАЈК

Би ли тог штрајка? Или не би? Је ли се у Републици Српској коначно догодио народ? Ко зна добије два! Ко је видио тај штрајк, Филип Вишњић!?

Власт није пријетила нити вршила притисак на раднике (синдикате ту ни у шта не пикам; кад може Влада да их не пика може и једно пискарало). „Само“ је премијер рекао да ће директори школа који не обезбједе минимум процеса рада остати без посла. А кад директорима уврну му…, пардон, руку, они то одмах учине свима испод себе. Да, да, „испод себе“ јер они једни на друге гледају управо тако. Ко једном дупе стави у фотељу даће и тога (да не понављам непристојну ријеч) што је ставио у фотељу, само фотеље дати неће. Низашта.

И још је премијер синдикалцима припријетио да је позив родитељима и ђеци да не иду у школу противзаконит. Бива могли би мало и у „прдекани“ завршити. И ништа од тог није пријетња.

Ни министар полицијски није пријетио. „Само“ је тражио спискове оних који би да штрајкују. Да им одбије од плате. Или од бубрега. И де ти ту сад стисни па се списни. Јер ко се списне го*но стисне. Вазда било. И Хитлер јер прво правио спискове јевреја.

Државна управа, штрајкова ли? Па они штрајкују од како су се запослили. Што би сад ризиковали таква (не)радна мјеста. Не могу их мало платити колико они могу мало (не)радити. А и ко против кога да штрајкује кад је то нокат и месо.

‘АЈМО СВИ – СРЕДЊЕ ПРСТЕ ГОРЕ

У Словенији штрајкују све у шеснаест. И наставници и ђаци. А упоредите њихов стандард и наш. Њима премијер не смије да пријети. Ни министри ни директори. Нас само што не туку. Не знам поуздано, али дао бих да ми се одсијече прст да и они имају законе о минимуму процеса рада. Па ипак су рад обуставили. Они кад раде – раде, кад штрајкују – штрајкују; код нас ниси сигуран ни у прво ни у друго. Зато они и јесу Словеци а ми јесмо – шта; питам и вас и себе!

Рекох да бих дао прст да Словенци имају ове законе; само не бих онај што га је Брат Додик показао Делијама на кошаркашкој утакмици. А да се не презива како се презива не само да не би био ту гђе јесте него можда не би имао куражи ни да рецитује пјесмицу на збору мјесне заједнице. А камо ли да показује непристојни прст пуним трибинама. И то коме него Делијама. Мада, судећи по томе како су узвратили на подигнути средњи прст, ту је био присутан само – један Делија.

Начин на који је Милорад Додик комуницирао са Младеном Босићем у емисији АТВ-а исти је ниво културе као и гест Млађег (му) Брата. Крв није вода. И то Милорад са малих екрана тв пријемника није само показао прст, него нам га је и импутирао. Да се не изражавам, не презивам се ја Додик. И није се он бахатио Младену Босићу него и најширем аудиторијуму; свима нама. Што би рекао Ђуро „Ја сам морао ђецу у другу собу послат’ кол’ка је то некултура“. А да је и Босић узвратио средњим прстом онда на политичкој сцени не би имали Додика и Босића, него два Додика. Плус онај Додик што прст показује народу. По неколико пута. Лијеви па десни, десни па лијеви. До пет па опет. Па плус онај Додик што му требају 3 милиона да се не дрогира, плус… ето Додикленда. Републике Дрске. Ко такву воли. И каква би нам, онда, политичла алтернатива била кад би се и Босић и Босићи тако понашали?

То што је режим почео сам себи измишљати непријатеље и прољеће одредио као репер за народни бунт ако ништа друго а оно нам може послужити као идеја-водиља. Иницијална каписла. Да сви подигнемо у вис оно што нам је показао Горан Додик, а што нам Милорад Додик даје годинама, и на прољеће га покажемо посљедњем европском режиму. Ако не овог а онда неког другог прољећа. Али није ни неважно којег. Прољеће ће једном доћи. Мора доћи. Зар не видимо шта нам раде, зар смо слијепи код очију? Зар нам, заиста, неко други мора, као слијепцу са почетка текста, рећи да ће прољеће доћи. И зар заиста не знамо и не видимо да оно мора доћи. Прољеће. А онда и љето. Па није важно ко ће га виђети. Битније је да оно једном мора доћи.

Пише: Зоран Јанковић