logo logo logo logo
Рубрика: Религија, Србија, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Иван Максимовић    846 пута прочитано    Датум: 30.11.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

“Хајде да се сликамо” рекла је Милица својој браћи а онда су, без договора, узели иконе у руке и сели да их фотографишем.
Милица, Јован и Урош Ковачевић србчићи са Косова и Метохије

“Највише проблема смо имали са својима. Од оних који су продали веру за вечеру, а буквално су Срби у приморју добијали џак брашна и нешто уља од католичке цркве да пређу у њихову “веру” па преко Јањичара до поарбанашених Срба на Косову и Метохији. Ни сам Тачи не крије да је Србин пореклом”

фото/пише Иван Максимовић 30.11.2012

***

Покушавајући да сазнамо шта се дешава данас у доброј мери смо себе “угушили” свакодневним вестима. У поплави сличних а инструментализованих и лажних информација онеспособили смо себе да видимо стварност која није само овај тренутак па ни само ово време у коме живимо. Много је Срба на Косову и Метохији који, служећи се разним оправдањима, склањају се од буре јер “не могу против силе”. На тај начин највише доприносе да та бура опустоши и српску земљу али и српску душу. Можда мање него икада до сада, у нашој историји, али још увек има и оних Срба који су у борбу уложили себе, свој живот своју породицу. Као такви они су својом вољом прихватили страдање без очекиване сатисфакције у овом животу већ једино са надом у лично спасење.

Такав је и Бобан Ковачевић, супруг и отац четворо деце, дипломирани Теолог, Катихет и професор српског језика и књижевности, тренутно на позицији Секретара Друштва српско-словенске солидарности из Косовске Митровице. Све оно што он јесте, јесте и баш оно што највише смета непријатељима Србије. Тако се његов живот претворио у отпор, борбу, сведочење и истрајавање у начину живот какав воде они које су свесни шта јесте Србин. Припадати српском народу питање је само хоћете ли бити син, отац или деда некоме ко поново страда за српску државу. Поново јер “као што ни једна тешка болест не долази одједном, изненада тако и ситуација на КиМ, у којој смо се ми нашли, није настала одједном. А сада смо попут болесника који је срастао са том својом болешћу” каже Бобан Ковачевић са којим смо разговарали у најсолободнијем српском граду – Косовској Митровици.

НовинарДе: Шта је све утицало на стварање таквог стања?

Бобан: Специфичност овог простора, пре свега Православље и велики број светиња на изузетно малом простору. Та духовна страна је оно што је нама значајно а оно друго јесу огромна рудна налазишта којом је простор КиМ изузетно богат. Од оснивања Призренске лиге, 130 година уназад, па до данас Албанци раде на томе да буду већина у Старој Србији, дакле на простору данашњег КиМ, затим на простору БЈР Македоније као и у новој назови држави Црној Гори. Трудили су се да наталитетом промене праве власнике и бројно стање и на тај начин промене слику на терену. Стигли су надомак остварења свог циља уз помоћ Запада који наравно не ради бесплатно а то се сада отплаћује рудним богатствима.Управо су због тога најјаче радили на отцепљењу Косова они који су данас власници, било Поште попут Медлин Олбрајт или рудника угља попут Весли Кларка, оног који је био задужен за бомбардовање Србије 99-те.

НовинарДе: Где смо ми Срби пропали кад смо не само бацили под ноге, не иза леђа већ се ругамо Косовском завету и читавом страдању нације и жртве на коју је Кнез лазар пристао на Косову зарад препорода и вечног живота. Одбацујемо све то а не старамо се ни о чему другом, па ни о материјалном. Где смо се ми то погубили?

Бобан: Србија је била можда најбогатија средњевековна држава до чега су је Немањићи довели. Рудна богатства су била толико експлоатисана да су овде долазили рудари из Шпаније, Немачке, Француске да би радили у рудницима. То спомињем зато што је Ново Брдо, у средњем веку, било веће од самог Лондона који је тада имао 12.000 становника а Ново Брдо око 45 хиљада. Данас ни цела Србија не може да приђе Лондону. Међутим, превелико материјално богатство довело је до одвајања од духовног. Човек који има више него што му треба лако и брзо заборави на Бога и на живот вечни. Казна за то је било страдање на Косову што су Срби тада, хвала Богу, схватили како треба, да су пре тога претерали, покајали су се и супротставили се Турској сили. Свесни смо тога, трпели смо последице 500 година и провели време “затуцано” преносећи Косовски завет усмено, са колена на колена са нестрпљењем чекајући дан ослобођења који је дошао пре 100 година. Данас смо, после свега 100 година, због брзине живота, зборавили и погазили све то. Јесте да нам је Запад подметнуо комунизам али то значи да смо били духовно слаби када нисмо успели да препознамо колико је то зло кад је то успело да прође. Данас је потпуно другачије. Ми немамо ту духовну наду, кад паднемо под туђинску власт а нисмо се духовно освестили и опоравили, то ће бити наш потпуни крај. За разлику од Турака који нам нису узимали душу, ови су матријалним купили и нашу душу. Наша слабост је наша слаба вера и ово се не би догодило да смо имали довољно вере. Појединци су били слаби па су због њих и други били слаби “кад може комшија да узме шиптарску плату могу и ја, кад може чича у пензији могу и ја” и тим слабим изговорима дошли смо довде. Зато и пропадамо данас оволико, после ето непуних 100 година и тонемо овако брзо али још нисмо дотакли дно али великом брзином идемо низбрдо.

НовинарДе: Хоћемо ли доле да се разбијемо или ћемо да одскочимо?

Бобан: Већина ће да се разбије… а неки ћемо да одскочимо (смех).

НовинарДе: Да ли је ту било онога “кад неће нико да пружи отпор могу ја”?

Бобан:Тога није било. Мала група људи је покушала да пружи отпор и остала усамљена у томе. Кад они буду нестали сви ће речи да су били будале. А тим такозваним Србима ће бити драго јер неће бити никога да им прозива савест. Његош је писао о томе у “Горском вијенцу” рекавши да Срби никада нису имали проблем да ударе на Турчина али су увек имали проблем да ударе на брата који је скоро примио муслиманску веру. Иако су знали да је потурица гори од Турчина ипак – ударити на свог брата, треба имати снаге. Највише проблема смо имали са својима. Од оних који су продали веру за вечеру, а буквално су Срби у приморју добијали џак брашна и нешто уља од католичке цркве да пређу у њихову “веру” па преко Јањичара до поарбанашених Срба на Косову и Метохији. Ни сам Тачи не крије да је Србин пореклом.

НовинарДе: Истина је да је читав свет умешан у ову причу која се дешава у једној тачки на Земљи, колико год она мала била. Не само овај свет који видимо и познајемо већ и сви народи,сви наши преци па и потомци су укључени. Где си ти, са својом породицом, у целој тој причи?

Бобан: Ми смо ту попут граничара, као и руски Козаци и Украјинци, који стремећи ка Богу покушавамо да зауставимо хорде непријатеља. С обзиром да смо ми, као људи, слаби и малобројни, нешто нам и не успева. (смех).

НовинарДе: Колико је заиста битан број људи? Ти си, са својом породицом, тек једна ћелија у читавој овој ситуацији којој се не види ни крај ни почетак али те то ни у једном тренутку није поколебало да се препустиш главном току који наглавачке срља низбрдицом. Ако број људи није битан зашто онда ти живиш тако како живиш?

Бобан: Зашто живети лоше и бити свестан пропадања ако се не мора, да. Одговор је, опет, у духовној страни. Свесни смо да постоји живот вечни и то не даје места страху или паници па да би смо јурили за неким овоземаљским стварима. А број људи људи није битан, битно је колика је вера у свакоме од нас појединачно. Знамо да су светитељи, својом молитвом, појединачно успевали да управљају временом или целом земљом.

НовинарДе: Одлазак одавде не би био одлучујући за твоје спасење, могао си да одеш а ниси отишао. Зашто?

Бобан: Ми се Бога сетимо само када смо у некој невољи. Када живимо у благостању, када нема неких болести и притисака ми на Бога заборавимо а то је онда погубно за душу. Тачно је да се човек спасава на сваком месту на коме се налази али од места зависи колико ће се често тај човек сетити Бога.

НовинарДе: Да ли си имао помисли и потребе да одеш одавде? Ако јеси, како се супротстављаш, јер као глава породице ти си одговоран и за све њих?

Бобан: Искушења јесу разна. Лично никада нисам имао проблем за себе и своје али с друге стране потпуно сам свестан да је ово нездрава средина за одрастање деце. Колико год да смо Ибарском магистралом повезани са остатком Србије, данашњим темпом живота ми овде проведемо једанаест и по месеци годишње у ове три улице. Буквално се налазимо у гету што је срамота рећи кад знамо за енклаве јужно одавде. У преводу сами смо себе затворили јер смо свесни да је земаљско царство пролазно. Тачно је да деца трпе по свим основама али се искрено надам да то може донети само добро а не лоше. Ширина је оно што човека одваја од Бога, пре свега а онда и од породице и свега осталог. Господ је рекао да је пут спасења узак пут а тај пут је пун трња, мука и искушења а све то је само знак да смо на правом путу.

НовинарДе: Да ли је тебе задржала нада у лично спасење, истина или је то неки твој залог за будућност?

Бобан: Све троје. Сав овај отпор би требао да пробуди оне који виде а не виде, који чују а не чују, оне који су заокупљени само сопственом егзистенцијом. Смешно је и жалосно рећи да на митинзима који су од опште важности за безбедност и живот Срба са севера Косова дође по хиљаду до две хиљаде људи. Углавном су то људи који не примају новац од шиптарских институција. Нема оних који су већина, нема здравства, нема просвете. Они мисле да ако је могло овако 13 година моћи ће још тридесет а не схватају да се успостављањем царина наредног месеца све ово што је било до сада пада у воду и чека нас нешто потпуно друго. Чека нас “држава” која једино жели да нас прогута а тај тренутак је веома близу због политике коју води српска власт.

НовинарДе: Шта је, по теби, задржало Србе на Косову и Метохији? Да ли то исто, да ли урођени пркос и отпор према сили, све то заједно или нешто сасвим друго?

Бобан: Не иде да спомињем дупле плате (смех). Срби су још од римских списа познати као народ чврст и тврд који се није дао сломити макар изгубио сопствени живот. Био је широкогруд народ али никада није дозвољавао да други влада њиме, увек је пружао отпор и штитио своју слободу. Срби су један од ретких народа који никада није имао освајачке ратове тако да иако смо свесни да смо остали у мањини још смо свеснији да је то наша држава. Држава је слаба. Западни, светски, моћници су ти који отимају Косово и Метохију и све су то и наплатили на самом Косову и Метохији. Повезали су се са људима из наше власти и преко њих врше притисак на нас који смо овде остали да што “безболније” прихватимо институције квазидржаве Косово или да се иселимо одавде без икакве обавезе према нама.

НовинарДе: Да ли се може очекивати значајнија реакција српског народа?

Бобан: Признање Косова се више не помиње, сад сви причају само о прелазима. Наша власт је пристала да то буду царине, да ту седе албанска власт и албанска полиција. Од нас ће тражити њихове таблице преко којих ће “увалити” личне карте и њихово “држављанство”. Да ли ће бити отпора – биће. Питање је само колико ће бити велики. вероватно ће се све завршити на неколико протестних скупова у неколико градова уже Србије и остати на томе. Народ је уморан, исцрпљен, избомбардован путем медија како се све то ради за његово добро тако да ће се тешко скупити потребна маса која би дошла са стране централне Србије и да их затвори.

НовинарДе: С обзиром да је твој живот и борба коју водиш један камен у зидању куће која се зове Србија, чиме се водиш а што би можда могло да некога окрепи у борби?

Бобан: Иво Андрић каже да су све Дрине криве, да се ни једна крива Дрина не може исправити али да се никада не треба престати са исправљањем кривих Дрина.

Мало је оваквих Срба данас. Занимљиво је да Бобан Ковачевић у Приштину долази из Ваљева 90-тих година како би студирао књижевност. Ту је и завршио студије, основао своју породицу и наставио борбу. Неко време је био запослен као Катихет (вероучитељ) да би би избачен са тог посла због сведочења Христове истине односно одлазака на Литугије које је служио владика Артемије и верно монаштво. Одбијање да општи са безаконицима који су узурпирали Епархију рашко-прозренски коштало га је губитка посла и наговестило прогон од свих институција државе Србије, до данас. То не помиње и истиче као некакав битан тренутак. Достојанствено наставља даље. Упркос рату, прогону и страдању он никада није напуштао Косово и Метохију.

Можда би га натерало једино морање да се упише у листу “држављана” квази државе што би убило сваки смисао и досадашње и борбе надаље. То је правац у коме овај православац, Србин, супружник и отац никада неће закорачити.

 

Текст и фото:
Иван Максимовић,
Косовска Митровица

 

***

 

Бобан Ковачевић, супруг и отац четворо деце, дипломирани Теолог, Катихет и професор српског језика и књижевности

Picture 1 of 6

Активан у учећу и организовању скупова, протеста и свкој врсти отора. (Фото И.Максимовић)

 

 




2 коментара у вези “Косово нуди избор, пут бирамо сами”
  1. Богу хвала на Бобану и његовој породици, овај човек је цело Косово и Метохија. Има ли још оваквих ПРАВОСЛАВАЦА и СРБА игде, питање је сад.

  2. Malo je SRBa danas poput Bobana Kovacevica, ali oni daju nadu napacenom SRBskom Rodu, da jos uvijke nije sve izgubljeno, da jos uvijek nije SRBstvo izumrlo, da jos uvijek ima SRBa spremnih da se zrtvuju sa vjerom u Boga “za Krst casni i Slobodu zlatnu”!

    Neka Bobanu Kovacevicu i drugim SRBima poput njega sam Gospod zato bude u pomci, radi molitvi Svetog Save, Cara Lazara i ostalih SRBskih Svetitelja iz Vaskolikog Roda SRBskog! Amin.

    Boze, pomiluj i spasi, i trenutak nade u nama ne ugasi. SRBi su narod Tvoj, narod Svetog Save a ne rimskog Pape!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo