logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    524 пута прочитано    Датум: 21.11.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Мала је ово земља… – порука из Косовске Митровице

Нема дилеме, свет се толико обезобразио да ради са нама, без прекида, шта хоће, доказујући и тиме, колико нас сматрају ништавним и глупим. Одиста, колико ће још времена требати, па да схватимо, бар они који владају вољом гласача, да се све одвија по утврђеном сценарију, и да Хаг нема везе са оним што нам се ради, већ само и искључиво Брисел, Берлин и Вашингтон! Хаг је тек извршни орган њихове воље и њихових потреба.

Проф. др. Слободан Турлаков, 19.11.2012

***

И тако, ослободише оне који се овековечише у протеривању и убијању Срба у Хрватској.. И уместо да схватимо тај „гест“ као још један у низу досадашњих, као злочиначки акт према нама, сад настају жалопојке, вајкања, отварају се нове књиге жалби, држе се предавања Међународној заједници о правди и правима… (наравно, за домаћу публику!), а све то и још много другога што има да уследи, за паметне људе и жене, није никакво изненађење. Ако нас је 19 земаља, на правди Бога, бомбардовало, а да нико није био одговоран за убиства толиких невиних и недужних људи, жена и деце (чак на ноши!), уз рушење онога што су они годинама градили и створили, још онда, марта 1999, цела ствар са Србијом и Србима је решена, она и они има да нестану, остало је још само – време.

Портпарол НАТО пакта, Џејмс Џен, лепо је и истинито рекао, управо марта 1999, „Србе треба спокојно бомбардовати, они ће брзо све заборавити!“

После толико удара, и толико промена влада и главодржитеља, по укусу Запада, требало је дочекати председника Николића, да би нам открио да је „сада све – јасно! Хаг је донео политичку, а не правну одлуку“.

Аман, господине Председниче, то „сада“ тече од првог дана и непрестано се својим правим значењем и хтењем, понавља. Хаг је само извршни орган воље господара.

Сетите се шта су Вам Клинтонка и Ештенова причале пре неколико дана, током своје високе посете, и како сте се недорасло замајавали њиховим причама! А оне су већ тада знале, шта има да уследи, баш као што су знале, да ће српска реакција бити у оквирима европских интеграција! Хаг је тек дежурни кривац, у оном што је невин! Зар би, иначе, смео да првобитну пресусду од 24 године, преиначи у ослобађајућу! Он нити има ту моћ, нити се усуђује да је испољи, чак и кад би је имао! Уосталом, као и сви ви, који сте на челу ове Србије, што немате нити снаге, нити смелости, а биће ни воље, да се супротставите правим наредбодавцима, јер сте њиховом подршком до те власти и дошли, с надом да ћете на њој остати!

Колико је пута претходни просрпски председник понављао – Европа нема алтернативу, ни броја се не зна. Али, био је ред кад је он пао, да са њим падне и све оно што је он чинио против српског народа. Па тако, и она самооптужујућа Резолуција за наводне српске злочине над другима, уз подмукло објашњење да Србија њом даје само пример државама из окружења, којим ће и они да крену! И греши председник Николић кад каже да је овом ослобађајућом пресудом, свако добио право да прогања и убија Србе, без икакве одговорности! Јер то право дала је сама Скуштина српског народа у Београду, реченом самоубилачком Резолуцијом! И није то никакав парадокс што су прогањани и убијани проглашени кривим и злочинцима. То је закон понашања Запада према Србима, не само последњих година! То мора да има на уму свако ко хоће да буде на челу српског народа. Да вођен тим сазнањем усагласи у свему и своје понашање.

И оно што је председник Николић требало прво да учини, кад је постао председник, то је – да затражи, од нове Скупштине, да огласи неважећом речену Резолуцију, и не само њу, већ и толика друга самоубилачка акта, која је под Тадићевим притиском, влада раније коалиције, провукла кроз ондашњу Скупштину!

Тек од тог часа, „стекли би се услови“ за толико обећаване – промене, које су од животне важности како у унутрашњој, тако и у спољној политици Србије.

На жалост, ствари су наставиле да се крећу устаљеним током.

Треба бити искрен, другачије није ни могло, кад су садашњу владу омогућиле странке из претходне коалиције, од којих се не зна која је опаснија по српски опстанак: СПС, по својој прошлости, и Г–17 (УРС), по својој садашњости.

Ми смо већ неколико пута истакли да је Дачићу, као шефу СПС–а, главна брига да своју странку одржи на власти. У толиким његовим опречним изјавама, памти се и она, кад је рекао: СПС-у није циљ власт, већ да спроведе свој програм! Нормално би било да је тај програм у духу социјалистичких опредељења, дакле – социјалне правде, једнаке за све; али је ненормално да шеф те странке буде и министар унутрашњих дела, који би по својој дужности морао да обузда, па чак и да угуши, сваки социјални немир, изазван кршењем тог врхунског принципа једне социјалистичке странке!

То једно друго искључује, у корену.

Министар унутрашњих дела који је у исто време и шеф социјалистичке странке, замислив је и остварљив само у социјалистичким земљама!

То би Дачић морао да зна, мада је приликом формирања ове владе, изјавио да би најрадије остао у том ресору, јер је успоставио близак и коректан однос са људима са којима је радио, које не би било фер да остави.

Међутим, то му није сметало, да ових дана изјави: „у полицији су потребне промене, јер не постоји јасан систем надзора и контроле“. Ко му је сметао да то оствари, зар је мало 4 године! Можда Тадић, за кога је рекао, пре неки дан, како он, Тадић, и његов ДС нису дозволили да се распише конкурс за новог директора полиције, иако је Вељовићу, на том месту, истекао мандат још 15. јуна 2011!

Ако, оставимо те полицијске заврзламе по страни, и окренемо се ситуацији створеној одлуком Хашког трибунала, тад чујемо Дачића како ће та одлука успорити – регионално помирење.

Помирење, као такво, предпоставља да једна страна у сукобу, треба да опрости другој страни.

На Хрватској страни су, између осталог, Јасеновац, Јадовно, Глина, Вуковар (пре уласка ЈНА), Книнска крајина, Сисак, Пакрац и Славонија… Са српске стране нема никаквих, ни сличних, „потеза“ према Хрватској и Хрватима! И сад, о каквом помирењу је реч, кад цела Хрватска кличе и победосно слави ослобођење својих генерала, од којих се није, као ни од других, одрицала док су били у Хагу, што овдашњим владама, у којима је и Дачић учествовао, није падало на памет, ни до дана данашњег! Срамно!

А опет, једном је изјавио да је СПС учествовао у Босни бранећи српски народ од непријатеља, што ми поздрављамо као чињеницу, јер је мало ко, сем Вука Драшковића и Шешеља, ту свету обавезу прихватио и по њој се руководио.

С друге стране, СПС чине и кадрови бившег СКС, који се дао преименовати у СПС, који здушно подржавају Дачића у одржавању партије на власти, који води о томе веома пажљиву бригу.

У низу својих опречних и непокривених изјава, била је и та да ће СПС прихватити одговорност за своје кадрове који су, расподелом власти међу коалиционим партнерима, дошли на положаје. То не само да се није догодило, већ је једног крајње неуспелог министра просвете, науке и технолошког развоја, Жарка Обрадовића, задржао на тој функцији и у новој влади, иако овај, као дипломац и докторанд Фак. пол. наука, нема никаквих ближих и искуствених додира са повереним му ресором. И шта друго, у просвети влада хаос, корупција, нестручност, уводе се кардељевски поступалати, као плаћање наставника, у основним и средњим школама, „по учинку“! Једна глупост колико неодржива, толико и помажућа реченом хаосу.

А да не говоримо о томе, како су у Србији школарине неупоредиво веће него и у развијеним земљама! (Је л то произлази из програма СПС–а, у ком сигурно пише да ће школовање бити бесплатно, што је једно од битних програмских опредељења свих социјалистичких странака!)

И на крају, кад је реч о СПС, мада више о Дачићу, његова заокупљеност Црногорцима из дана у дан се потврђује, којима се, ко зна зашто, поверавају и највише државне функције. Па, тако и Жарку Обрадовићу, који је и Дачићев заменик у СПС–у. Обрадовић поштује вољу свога шефа, те дирекцију Завода за за унапређење школства, поверава опет једном Црногорцу, Шћепану Ушћумлићу, бившем секретару Универзитетског комитета СКС, који ће задржати претходног директора, као саветника, још неколико месеци, да га уведе у посао, о ком није имао појма! Уосталом, и ново-стара Стратегија образовања до 2020, донесена је уз помоћ црногорских кадрова и четири бивша министра, којом се предвиђа, да ћемо до 2020. од 14% високо образованих, имати – 38%! Какво непокривено и неодговорно лицитирање!

Просто, фантазија!

Ми не разумемо ни Дачићеву изјаву дату у Ужицу, у време предизборне кампање, да је СПС настављач Титове партије, као и његов предлог да се врати на партизански трг, Титов споменик!, да би неколико дана потом, рекао да је он – Србин, па „ма шта ко мислио“! Наравно и дабоме, и то, једно друго, искључује, јер је Тито највећи зликовац српског народа, како ратни, тако и мирнодопски! И већ би био ред, да се једном та чињеница законски утврди.

О Динкићу не треба трошити речи. Све је јасно, сем ко стоји иза њега, чије налоге у погледу дробљења Србије и њеног разбаштињења извршава. То мора да је нека америчка мултинационална компанија, која влада и Америком. чим је он, за све време, од 5. октобра, и вољом народа и његовим Калашњиковим, у власти. Сад је чак условио своју подршку влади, добијањем свих финансијских и привредних ресора, који су срубљени ујправо његовим руковођењем, још у претходном периоду. Измакла му је једино Народна банка, али је њој подметнуо Савет, преко ког може да контролише и Гувернерку, која припада напредњацима.

Уз све то, успео је, и да своју и Лабусову сарадницу, др Зорану Михајловвић, угура у владу, као министра за енергетику, али и у најуже руководство СНС, као подпредседницу. Нама је то од првог тренутка било сумњиво, поготву што смо већ истицали да је СНС постао сабирни центар за све оне који нису успели да се домогну уносних места у својим бившим странкама. Додуше, Михајловићка је била подпредседник београдског одбора Г-17, али се одједном нашла у СНС. Нормално је претпоставити да је она својом позицијом у Г-17, била незадовољна, па га је због тог и напустила.

Али, гле, она се нашла у истој влади са Динкићем, што би значило да су остали у пријатељству, ваљда и због тога, што је она, као Лабусов шеф кабинета, знала за све махинације Лабуса и Динкића! А оне нису биле никако мале и по Србију профитабилне! Напротив!

Уопште, има тог и таквог „другарства“, тог узајамног чувања у малверзацијама, доста у свим досадашњим, па и овој влади.

То и јесте разлог, што Вучић „чека“ да се ситуација у ДС рашчисти, како би изашао сасвојом картом на среду. Али, кад се зна за његово блиско дружење са Микијем Ракићем, шефом Тадићевог кабинета, који је често био и његов заменик, кад је овај ловио Нобелову награду за мир, по свету, онда све то баш није много јасно.

Тек, Елена Гускова, признати руски балканолог, пре неки дан, на сајту „Фонд стратешке културе“, открила је тајну, како је „Зорана Михајловић, која је до сада више пута иступала против изградње Јужног тока кроз Србију, заменила документа завршне варијанте уговора, без знања председника Николића, покушавајући да из текста избрише Југорасгаз, који је био један од учесника у пројекту“! Да би на крају запитала: „Да ли српски политичари свесно саботирају сарадњу Србије са Русијом, или се ради о дилетантизму оних који руководе? Истина, СНС је млада странка и нема још довољни кадровски потенцијал“…

Кад се зна да је и Динкић против Јужног тока, онда претпоставка о даљем пријатељству са Зораном у влади, постаје врло вероватна.

Међутим, овај несвакидашњи инцидент, који је одложио потписивање уговора Николић – Путин, завршио се тако, што је једино „Блиц“ објавио како је председник Николић љут на Михајловићку! Нема сумње, за овакву диверзију се лети из владе, (или бар са подпредседничког места у Странци!), чак и кад њен покушај, у завршници није имао успеха, пошто је ипак нашкодила преседниковом кредибилитету као преговарачу, и то ни мање ни више, већ са Путином!

Но, Гускова помиње, и инцидент са Вучићем. Наиме, истог дана када је председник Николић изјавио у Москви да је Русија најважанији стратешки партнер Србије и да он жели да буде мост између Русије и ЕУ, Вучић је Берлину изјавио да је Немачка најважанији стратешки партнер Србије!

Не ширећи даље ову скандалозну хронику, закључимо да то несагласје, више личи на Вучића, но на председника Николића, али овом другом је, нема сумње, више нашкодило, а први је показао реалном, оправдану сумњу у његов надобудни дилетантизам, што је, вероватно, тако и у Русији схваћено. Ма колико су се, иначе, нашли увређеним.

У погледу недовољног „капацитета странке“, треба рећи да код одговорних људи, државни интерес требало би да буде испред страначког, па би на важне функције требало постављати људе од знања, искуства и доказаног патриотизма, без обзира да ли су чланови странке. Међутим, то једино исправно и нужно понашање, странкама не иде у главу, те тако и голобради, тек дипломирани студенти, са знањем енглеског, постају саветници, чак дају изјаве по новинама, за које они никако нису овлашћени.

Ми не мислимо да председник државе треба све да зна, али би зато они који су саветници морали да имају шира знања. На жалост, то није случај, јер се потребна квалификација задовољава чланском картом странке.

И тако се председник Николић угрувао не само у Македонији, него и у Грчкој и у Мађарској. Наиме, у Грчкој је говорио о традиционалном пријатељству Срба и Грка, што није тачно, а никако у Првом светском рату. Грцима леже на души оних 30.000 млађаних регрута, којима нису дозволили да уђу у њихову земљу, већ су их натерали у Албанију, где је већина помрла од зиме и глади, а Плава гробница је, такорећи, примила њихов остатак. На Крф смо дошли, тек пошто су га Французи окупирали почетком 1916. Кад смо половином априла и почетком маја исте године, требало да идемо на полуострво Халкидик на Солунски фронт, нисмо могли преко Грчке, већ заобилазним морским путем, око Пелопонеза, излажући се опасности од немачких сумарена! То што смо у току Првог светског рата остали сами пред непријатељем, заслуга је и Грка, јер нису извршили уговор склопљен 1913, по коме су они имали са 150.000 својих војника да, у заједници са нама, учествују у одбрани од Бугара.

Још већа несрећа збила се у Мађарској, где се српски председник прихватио наследства Титове југословенске одмазде над хортијевским Мађарима, који су вршили злочине над Србима, као и у Првом светском рату, у Срему и Бачкој.

Председник Николић је изјавио тамошњој ТВ да ће од договореног помирења „имати користи и српска мањина у Мађарској и мађарска мањина у Србији, јер ће од пријатељства две државе зависити и степен економског развоја и остваривања мањинских права тих заједница“.

Српска мањина у Мађарској, према мађарској у Србији, не може се уопште поредити, чак ни помињати. Док се мађарска, код нас, умножава, дотле српска већ одавно нестаје, смишљеном мађаризацијом. Читаве насеобина Срба су нестале, не само у Сент Андреји.

Даље председник Николић је рекао: „дошао сам са намером да се Србија и Мађарска повежу као суседне и пријатељске земље и да отклоне све несугласице, посебно оне из далеке прошлости, које не би смеле да буду сметња за нашу бољу сарадњу”.

Нема несугласица, већ само и једино непријатељство Мађарске према Србији, поготову у Првом светском рату. Током Другог светског рата, када су Срби били у саставу Југославије, опет је Мађарска успевала да пронађе Србе да их потамани. Не само у познатом погрому у Новом Саду 1941/42.

„Одлука председника Србије и Мађарске да се заједнички поклоне жртвама злочина почињених током Другог светског рата јесте и сигуран знак мањинама да могу да наставе школовање на свом језику и да негују културу и веру“.

Ово је просто несувисло речено. Нема од стране Срба никаквог злочина према Мађарима током Другог светског рата! Само мађарског према Србима.

Једина светла тачка у односима Мађарске према Југославији (крај толиких других супротних, поготову што је главна база усташа, била једно време у Мађарској!) јесте „Уговор о вечном пријатељству Краљевине Југославије и Краљевине Мађарске“, склопљен 1940 године, који је Мађарска, као члан Тројног пакта, погазила и прикључила се немачким трупама, 6. априла 1941. Два дана пре почетка рата, 4. априла, председник мађарске владе, гроф Пал Телеки, кад је сазнао да Мађарска мора, према Тројном пакту, да се прикључи Немачкој, у нападу на Југославију, он се – убио, и тиме спасао своју грофовску и мађарску част.

Оно што је председник Николић могао и требало да учини, било је да положи венац, у име Срба, на гроб тог часног човека, што наравно Мађари не би прихватили.

Уосталом, зар председник Николић није чуо за недавни говор председника мађарске владе, Виктора Орбана, у ком је он позвао све Мађаре изван граница Мађарске, да се „интегришу у свемађарску заједицу“…тражећи ревизију Тријанонског уговора из 1920,. по коме је Мађарска сведена у своје етничке оквире,

„Моћнима је суђено да се уједињују и разлажу слабе!“

Ми не сумњамо да је, при том, Орбан мислио на Србију!

На жалост, с разлогом!

И стога је потпуно депласирано „очекивање преседника Николића да ће Мађарска бити у групи земаља, које предводи Шведска, и које ће лобирати за улазак Србје у ЕУ и да ће бити користан саветодавац како да Србија избегне грешке у процесу евроинтеграција“.

Ова последња реченица је просто скандалозна, не само са становишта говора Виктора Орбана, већ и као шамар сопственој интелектиалној и стручној моћи! Али она је и доказ потпуне неспремности председника Николића за ову посету Мађарској, за коју неспремност сноси одговорност како Министарство иностраних дела, тако и титуларни председников саветник за спољне послове.

Да је ово нормална земља ова брука дошла би и до Скупштине, а свакако и до низа нужних оставки!

Коначно, не сме се оставити некажњеном, оволико компромитовање председника државе! Али, на жалост, све то није чак званично ни констатовано.

У низу покушаја, па и учињених заокрета, председник Николић је ових дана искоиристио Дан САНУ, да на свечаном скупу Академије, затражи сарадњу ове високе установе, на решавању проблема КиМ -а.

Добра и државотворна намера није, међутим, наишла на спремност која се очекивала и тражила, чак му је истог часа, на „лицу места“, одговорио председник Хајдин, да се САНУ, под његовим руководством, неће мешати у „дневну политику“!

Био је то један некуртоазни потез једне државне установе кроз став њеног председника, који се толико заборавио да је изгубио из вида да држава, у лицу свог председника, има право да тражи сваку врсту сарадње од државних установа, које зато и постоје и опстоје, поготову што проблем КиМ-а не залази никако у тзв. дневну политику, већ задире у темеље ове државе.

САНУ се, међутим, под управом господина Хајдина, понаша као држава у држави, без сваке мере, па чак и основне пристојности. Јер, док је председник Николић, скоро четири месеца чекао да наиђе прикладна прилика, да би се јавно огласио у својој намери, дотле је председник САНУ, по неким својим предпоствкама о његовим неприкосновеним и аутоноимним правима као њеног председника, сместа дао један несувисли одговор – држави, вероватно самом себи честитајући на смелости, па и нечувеној неукусности и дрскости!

Треба се сетити да је један претходни председник, пок. Александар Деспић, на годишњој Скуштини САНУ, јуна, далеке, 1966. покренуо, потпуно изненадно, питање решавања косметовског проблема, отварајући га на начин који приличи и одговара једној таквој високој научној и државној установи, као што је САНУ. Дошло је до свакојаких реакција, сем државних, која се у лицу свог тадашњег челника, бавила другим „дневним редом“, који му је дневна ситуација наметала, али су зато, не само његови, медији реаговали у стилу – откуд сад то да се Академија појављује на терену који није никако њен.

Проф. Деспић, напротив, сматрао је да је „терен“ САНУ свугде где је реч о виталним питањима Срба и Србије; што је крајње исправно становиште, чак неотуђиво право једног таквог скупа високих умова, какав је САНУ. Тек за мене, који сам као и свакад, био, по својој српској савети, будни осматралац свега што се са мојом земљом дешава, то сам се писмено обратио проф. Деспићу, молећи, уз силна извињавања, за објашњење његових побуда.

Наравно, као човек од науке, али и културе, врло брзо ми је одписао… „Свој говор заснивао сам на уверењу да је дужност људи у политици (у власти, партијама) да брину о опортуности својих иступања са становишта актуелног тренутка, док је дужност људи у интелектуалној сфери (науци) да износе пред свој народ чињенице, ма како непријатне биле, и назначе опције које оне диригују. (О свем том, и моје писмо и одговор проф Деспића, детаљније у мојој књизи Призив, стр.144-146, Београд, 1997.)

Нема сумње, у горњим речима је садржана сва разлика између једног правог председника САНУ, одговорног пред својим народом, и из понашања садашњег председника САНУ, оног који никако није одговоран ни пред народом, ни пред државом… као да припада неком другом и другима.

А ко су ти „други“, ма колико да се то наслућује, време ће неминовно открити.

Тек, држава има реч!

 

Слободан Турлаков

 

 

 

 

 




2 коментара у вези “Диверзија, завера, саботажа… ко то зна?”
  1. Свака част лепо написано, има још тога што треба рећи о издајницима Србије поготово проклетој баба мићунки!
    Једини спас за Србију и Србље је да се сложе, умноже, и уједињени у националном циљу поврате своје земље!
    Србље треба да напусти све преговоре о папско-сатанској унији да се окрену Истоку и да глупи не забораве да на западу живи ни милијарда људи а на Истоку четири милијарде.
    На крају она стара ”Више вреди војска магараца коју предводи лав него војска лавова коју предводи магарац”

  2. U SRBiji zemlji izdajnika tako ce da bude sve dok se narod na ustanak ne digne, i sa svojih pleca kroz krv i oganj ne zbaci svoje mrske izrode i zlotvore.

    Kada je Crni Djordje na ustanak protiv Turaka SRBe podizao, on je izdao naredbu obespravljenom SRBskom Narodu: “Svaki svoga ubijte subasu”. Ja Vam braco SRBi novu naredbu sada izdajem, kada vreme za ustanak dodje, SVAKI SVOGA UBIJTE IZRODA!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo