А.Фејгељ и вл. бачки Буловић март 2008 године
Понижена, поражена, деморалисана, једним делом заглупљена јавност у Србији, сазнала је недавно да је формиран још један политички покрет у Србији, под именом „Трећа Србија“. У свеопштој галами разних информација, података, вести и полувести, просечном човеку ово делује као још једна безлична странка у мору где су „сви исти“.
Бивши саборац Двери из Новог Сада 17.11.2012
***
Реч је о групи одборника и ражалованих активиста и сабораца покрета Двери у Новом Саду. Пре и у току формирања нове власти у Новом Саду, дошло је до разилажења новосадског повереништва Двери са Старешинством у Београду.
Иако су у току предизборне кампање Бошко Обрадовић из Старешинства,и Мирослав Паровић и Александар Ђурђев из новосадског повереништва, наступали заједно, делили говорницу, загрљени стајали на бини док се интонирала веома питка и афирмативна химна „За Живот Србије“, они са већим искуством у „српским разочарењима“ видели су разлике које су се касније показале непремостивим.
Александар Ђурђев са црвеном краватом и директорском затегнутошћу, Паровић у јапи кошуљицама, фенси наочарима и „Ђелићевим“ наступом ево-ентузијазма, само некима деловали су, као да баш нису „Дверјанског духа“.
Старешинство Двери из београдског миљеа, није схватило важност локала и локалних избора.
Фокусирајући се на „високу политику“, и пре свега републички парламент, што показује чињеница да су скоро сви из Старешинства били само кандидати за репбличку скупштину, занемарили су општинске изборе, припрему, квалитет и биографије кандидата, а пре свега постизборне коалиције, о којима су најбоље знали управо активисти и саборци Двери у локалним повереништвима.
Када су избори завршени, а резултати и пре свега „ВеликиБрат“ показали да од уласка Двери у скупштину Србије нема ништа, лоптица је била у дворишту локалних повереника.
Тада је почео да се показује „јапијевски дух“ код појединих повереника, али и умишљеност и првоборачка самозадовољност код неких старешина, према појединим повереништвима. Када су преговори око власти у Новом Саду улазили у завршницу, и када је Пајтић нудио коалицију Дверјанима у градској скупштини, а о томе тамошња будућа „Трећа Србија“, већ почела маштати, други круг избора за председника, као и Дачићево преверавање и тражење премијерске функције, све се закомпликовало.
Почели су преговори, тајни, иза леђа, неформални, формални, и показивале су се прве пукотине између Новосађана и Старешинства у Београду.
Ко је главни, ко је допринео највише, ко је радио, чији је успех улазак у општинске скупштине, ко одлучује о коалицијама, ко зна боље локалну ситуацију? Све су то питања која су одједном постала битнија од свих идеала због којих је већина и кренула за и у Двери.
Они који су Двери пратили преко интернет портала, и ФБ активности, знали су за одлуку Старешинства Двери да се унутарцрквени расколи, питање екуменизма и новотарија, не могу и не смеју преносити у Покрет као тема и још један камен спотицања у тренутку када се бори за опстанак и за спас, шта се спасити може.
Знајући све то, просечном симпатизеру Двери, писмо Александра Ђурђева Старешинству деловало је шокантно.
У писму централи у Београду, Александар Ђурђев, између осталог каже:
„Међутим, имам утисак, да је Старешинству много већи проблем од Паровића и мене, наш владика Иринеј бачки, према ком мржњу највише распирује сива еминенција и духовни гуру Старешинства – Владимир Димитријевић. А наша је кривица изгледа то што се причешћујемо у храмовима Епархије Бачке! Наглашавам, ни по коју цену и никада, нико из повереништва Нови Сад неће говорити ништа лоше за преосвећеног Иринеја бачког, ма колико га Димитријевић мрзи и лажно оптужује. Шта више, остаћемо верни својој светосавској Српској Православној Цркви, нашој Епархији Бачкој и његовом преосвештенству Иринеју. Ми нисмо и нећемо никада бити отпадници од Српске Православне Цркве»
Старешинство је послало одговор Ђурђеву и Паровићу у којем каже:
«Теза о спору са Владиком Бачким је већа глупост, јер је наш став тоталног немешања у унутарцрквене расправе више него познат и због њега смо трпели велике притиске са обе стране и издржали на дистанци. Зашто Александар Ђурђев у писму изјављује лојалност свом епископу, иако та тема нема везе ни са чим и као да то некоме треба да покаже као доказ лојалности, крајње је чудно, као и само уношење овакве теме која је потпуно маргинализована у нашем Покрету.
Не знамо када је и ко тражио да се о епископу Бачком лоше говори и доводио у питање верност њему његових епархиота. Просто смо запањени уношењем ове тезе у цело писмо и питамо се која је мотивација за тако нешто, посебно што смо много урадили да Покрет спасемо од погубности унутарцрквених подела које су у једном тренутку претиле да читав српски народ дигну у ваздух.»
Новосадско повереништво Двери, а данашњи чланови „Треће Србије“, Паровић и Ђурђев су у претходном писму затражили и следеће:
„1. Повереништво у Новом Саду се обавезује да ће у потпуности прихватити поредак Покрета који је дефинисан у Смерницама за даљи рад.
2. Повереништво у Новом Саду се обавезује да ће спроводити политику која ће бити договарана на централним органима Покрета (Старешинству и Руководству).
и ….
• 4. Старешинство се обавезује да Новом Саду у структури покрета да неку врсту специфичног статуса (нешто слично као што има Београд). Потреба за оваквим статусом се огледа у томе што је Нови Сад град у коме се налазе институције АП Војводине и што је веома извесно да ће у будућности на територији северно од Саве и Дунава бити доста политичке кризе. Специфичан статус Новог Сада би се огледао у следећем:
• Новосадско повереништво би у Руководство именовало два члана и то Александра Ђурђева који би био задужан за Јужну Бачку и Митра Шобота који би у Руководству био задужен за сам град Нови Сад.
• Сва политика која се води на нивоу АП Војводина, а тиче се теме аутономије дефинише се у договору и концензусу са Повереништвом Нови Сад.
• Имајући у виду организационе и људске ресурсе, Повереништво Нови Сад ће имати улогу сервисера политичких процеса у Покрајини (канцеларије, медији, комуникација са заинтересованим странама и сл.).
• Повереништво Нови Сад ће као и до сада имати низ бочних активности (Центар за савремену едукацију, НВО Савремена Србија, ћириличне тастатуре, радна етика и сл.), а такође ће и подржавати низ иницијатива које спроводе друга удружења. За неке од активности овог типа биће позивана и друга Повереништва у Покрету, али увек уз договор са обласним координаторима или директно са Старешинством. Све ово има за циљ проширења политичке базе целокупног Покрета и отварање политичких тема на начин на које Покрет не може.
5. Старешинство се обавезује да неће Повереништву Нови Сад наметати никаква персонална или политичка решења, већ да ће се све радити у директном договору.
6. У случају расписивања превремених избора Старешинство се обавезује да Повереништву Нови Сад признаје минули рад кроз резултате и залагање на предходним изборима, а ово се у крајњем огледа у следећем:
• Повереништво Нови Сад самостално одређује локлану листу и дефинише локалне теме за кампању и генерално самостално дефинише локлану политику.
• Повереништво Нови Сад има 3 кандидата међу првих 10 на Покрајинској листи, од којих су 2 међу првих 6 на листи (Повереништво само одлучује који ће људи бити кандидовани за листу).
• Повереништво Нови Сад има 3 кандидата међу првих 30 на Републичкој листи и то, 2 међу првих 20 и још једног на позицији измађу 20 и 30 (Повереништво само одлучује који ће људи бити кандидовани за листу).“
И на овај предлог Паровића и Ђурђева из Новог Сада, Старешинство је одговорило:
«Прича о централизацији Покрета сматрамо да не стоји из више разлога. Нема Покрета на свету који није централизован и у коме се не зна ред и поредак, и то се поштује. Познато је да смо веома консултовали локал за све теме од локалног значаја, и да никада нисмо радили нити одлучивали без консултовања многих заслужних људи у Покрету и ван њега. Међутим, никада локална повереништва Двери неће моћи да раде шта и како хоће без неке врсте договора, јер то онда није Покрет него анархија и ко сматра да треба да ради шта и како хоће мимо водећих органа Покрета слободно то може, али ван Покрета.
Посебно док се нас двојица питамо у новом Руководству Покрета нећемо дозволити никакву нити београдизацију нити новосадизацију или било какво друго гурање и истицање било ког повереништва или дела Србије. Посебно ћемо строго забрањивати и кажњавати свако изазивање подела међу нама по традиционалном српском обрасцу на четнике и партизане, зилоте и црквене модернисте, партизановце и звездаше, Шумадинце и Динарце…
Ово је нешто што смо се давно заклели да колико је до нас овога неће бити и свако ко покуша да на тај начин дели Србе и Покрет имаће са нама велики проблем и неће моћи да настави рад у Покрету.»
Када Ђурђев каже да њих у Новом Саду «мрзе јер се причешћују код Владике Иринеја», и то после одбијања платформе из Новог Сада где Новосађани траже «специјални статус» и једну врсту «Покрајинских Двери», ствари постају на први поглед замршеније, али веома јасне.
На страну то што Старешинство нема осећај за локал и локална питања, што су незаинтересовани за биографије и рад активиста, и сабораца на локалу, што се урушава имиџ због неактивности, појединих недодирљивих у Дверима (случај повереништава Нишких градских општина,много говори) намеће се само један утисак: да је коловођа овог раскола управо човек који већ више од двадесет година, уз помоћ владајућих гарнитура, влада СПЦ-ом, глумећи, националисту са роком трајања, евроунијату без рока трајања, и деспота по маниру.
Владика Иринеј Буловић неформални патријарх Српски, јуче зилот, данас екумениста, сутра европејац, прекосутра русофил, па онда васељенски извршитељ али несмењив и неуништив, иако су му дела погубна за нашу Цркву која још може (и сме) да се зове СРПСКА.
Наравно да Иринеј бачки није једини разлог расцепа, али је сигурно један од битнијих.
Младалачка амбиција, не толико новац (полазимо од претпоставке да су хтели новац, да би се до сада као успешни млади људи, већ продали страначким машинеријама), али и новац као оруђе остваривања интереса због којих су ушли у политику (прављење себи споменика за живота, да би се представили као заштитници националних интереса) су исто разлози цепања једног Покрета, који је био нова нада и нови импулс народу у самртном ропцу.
Ако такви људи, слабоцрквени, »који се причешћују у Бачкој», а Цркву доживљавају као култрурно-уметничко дрштво (где се повремено оде на гледање игроказа), стану наспрам превејаног, искусног у тим приликама, и лукавог владике Иринеја, јасно је да ће владика Бачки постати онај чији се ауторитет »чувара националног интереса», не доводи у питање.
Наступајући са позиције несмењивог, и доживотног тумача националних интереса и «православних вредности», доживотног члана и портпарола Синода, декана Богословског факултета, и епископа над епископима, члана свих комисија за екуменски дијалог, носиоца папиног крижа и бискупског прстена, потпаљивача ханукалних свећа, шефа преко свог духовног чада Порфирија, Радио дифузне агенције (РРА), човека свих могућих властодржаца и осталих битних евроатлантских, социјалистичких политичара, најумнијег, најмудријег, најгенијалнијег од свих архијераја у историји СПЦ и саветодавца (читај наредбодавца) патријарха који се ништа не пита. Код младих људи, као толико пута до сада, улива страхопоштовање, и руководи их, на исти начин како је «благосиљао и руководио» разне покрете са српским префиксом, који су после таворили и неславно замрли.
«Трећесрбијанци» ће се у први мах осетити корисним, па ће присуство Владике на прослави Градске славе или прослави ослобођења Новог Сада после Првог светског рата, разумети као победу над Војвођанским сепаратистима, не схватајући да је Владика Иринеј све исто славио и са истим тим сепаратистима и «жутаћима» и да је то иста екипа која се у интерном евроунијатском сукобу за престиж на глобалистичком двору, само борила за позиције.
Међу амбициозним младим политичарима новосадске «Треће Србије» има и вероучитеља и људи блиских манастиру Ковиљ. Они су од самог почетка Новосадско повереништво схватили као њихову испоставу. Ковиљ као расадник најлибералнијих екуменских идеја, био је и место где је ДС славио страначке славе и где се сумња да су опрани милиони буџетског новца преко Центра за лечење наркоманије «Земља Живих». У поменутом Центру лечили су се «ноблес кандидати», мамина и татина деца која још нису постали хероински зависници са деценијским стажом. Такве (са којима би се и светитељ тешко могао изборити, а камоли поп рокер) су преусмеравали код несрећног о.Бранислава Перановића, па је накнадно саопштење вечитог портпарола СПЦ владике Иринеја (Буловића) пуно наслађивања и додворавања другосрбијанцима, али и површној јавности у Србији, било јадно и у богоборачком духу „Б92“, али и лицемерно, с обзиром да се сумња да су се исти и већи скандали дешавали и у поменутом Центру у Бачкој, где се све брзо заташкавалоло.
Двери су као покрет који је привукао највише национално свесних и одговорних бирача, најбоље што тренутно Србија може да изнедри у овом »свету који у злу лежи».
Он никако није савршен, нити би се о њему могло причати као о идеолошком или било каквом другом покрету, сем Покрету за опстанак.
«Трећа Србија», и поред тога што у тој екипи бивших новосадских Дверјана има људи који су и добри људи, и стручњаци, али и вишегодишњи борци против свих «изама» са којима су Срби тровани (попут др.Тубића дугогодишњег писца на сајту НСПМ, или Александра Протића, продуцента «Београдског Синдиката») само је бледа слика Двери.
На промоцији новог покрета на конференцији за штампу, појавили су се већ експонирани Александар Ђурђев, и Мирослав Паровић, као и млади полиглота Андреј Фајгељ, који је из породице познатих доктора одгајан у хуманистичком духу, врло брзо опијен «велеученошћу» Бачког Владике, што сведочи његово предавање одржано марта 2008, у Новом Саду, у оквиру Школе православне духовности Епархије бачке, циклус Црква и савремени свет. дискусији учествује владика бачки г. Иринеј.
Предавање одржано марта 2008, у Новом Саду, у оквиру Школе православне духовности Епархије бачке, циклус Црква и савремени свет. Предавач Андреј Фајгељ. У дискусији учествује владика бачки г. Иринеј.(извор јутјуб канал А.Фејгељ)
http://www.youtube.com/watch?v=jRTkAMdNVJQ&feature=youtu.be
Један од присутниј је и млади Суботичанин (који је са правом тражио од Старешинства да Повереништво у Суботици уђе у коалицију српских странака што би требало да је пракса у свим градовима где је српски народ испод 50% ) али који је као надобудан и нестрпљив брже боље постао један од протагониста Треће Србије, прешавши тако, за неколико година, пут од награђеног говорника о Зорану Ђинђићу, преко Дверјана до Трећесрбијанца.
Ако у овом колажу додате и реаговање екуменистичких и унијатских идеолога са јеретичког сајта Живе Речи Утехе, који су стручњаци за све, од догматике, економије, политике, итд. све више личећи на вишегодишње квази стручњаке и сајбер ораторе са форума и блога Б92, добија се потпуна слика конфузије.
Теолози са поменутог сајта су у најмању руку идолопоклоници владике Иринеја Бачког, и за њих су ауторитети само носиоци тзв. Обновљенашког покрета – прогрчки екуменистички клирици из Цариграда, који опет представља неку врсту Брисела међу помесним Православним Црквама. У коментарима нису штедели Двери као покрет (иако су Старешинству бивши уредници новина српске патријаршије «Православље», који су смењени у Иринејевој чистки), па су Двери оквалификовали као »милитантни, ксенофобични и превише етнофилетистички покрет».
Вероватно нису упознати са правим актерима формирања новог покрета Трећа Србија, па им се омакло, да из уста Александра Милојкова, познатог форумског радника и Буловићеве улизице, опишу нови покрет као «прелест, јер се деле као старокалендарци», што показује да и најверније Иринејеве слуге не могу да прате његова претрчавања из табора у двориште.
Линк са конференције за штампу „Треће Србије“
http://www.webtv.rs/play/47342/treca-srbija (http://fs5.webtv.rs/47/KONFERENCIJE 2012/111412 treca.srbija.FLV)
Бивши саборац Двери из Новог Сада.
***
Да би сте послали коментар морате бити улоговани