logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    309 пута прочитано    Датум: 9.10.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

И овог петог октобра 2012. г. дуљем Републике Остатака Србије је обележаван незванични државни празник „Пети октобар“ када је 2000. г. у Србији наводно дошло до тзв. „демократских промена“ у политичком систему, тј. када је једнодеценијски „диктаторски“ режим тзв. „Балканског касапина“ Црногорца Слободана Милошевића (и његове лепше половице са цветом у коси) смењен „демократским“ системом прозападне провенијенције.

Владислав Б. Сотировић, 07.10.2012

***

Непосредно након ових промена у Београду и Србији западни „демократски“ медији, политичари као и тзв. „другосрбијански“ пропагатори „грађанског друштва“ су почели да дрве у све мас-медијске дромбуље како су се српско друштво и држава коначно ратосиљали политичког режима који их је водио у назад, а не у напред. Другосрбијански полуобразовани и четвртписмени полтрони и њихови западни патрони су тако себи дали за право да читавих 12 година (колико је и Милошевић био на власти) ad hoc одређују шта је то демократија, а шта није, како изгледа грађанско друштво и најбитније од свега у ком правцу се налази „напред“, а у ком „назад“ (рикверц), тј. напредак и назадак, а да скоро нико од њих нема никакву теоретску наобразбу о политичким системима, политичкој филозофији и политологији (о практичном искуству у некој иоле демократској држави и да не говоримо). Већина оваквих политолошких шлосера који се углавном крију иза неке финансијски добростојеће „Не“Владине Организације (НВО), дебело финансираних од стране баш влада и то иноземних држава није чак у стању ни да објасни етимологију термина „демократија“, а камоли да преприча дефиницију тог термина од било ког теоретичара-филозофа који се бави теоријом државе и политичким системима.[1]

Тако већ дванаест година приучени машин-бравари на задатку „чувара демократије“ ударају медијске пацке свима онима који нису на „правој линији“ демократског развитка, а сваки покушај рационалне и документоване критике политичке праксе и кормиларења државног брода од стране оних који су на власт дошли 5. октобра 2000. г. директно са улице преко пироманског иживљавања на зграду националног Парламента се од стране горштак-динариодних другосрбијанаца представља као директан покушај враћања точка повести у назад, односно као покушај рехабилитације и реустоличавања на власти тзв. „смрадикала“ и „септичара“ са којима би се срушиле све у зноју стечене тековине „демократске“ Петооктобарске (квази)револуције.

Да овом приликом оставимо по страни дубиознију расправу о томе да ли је ишта суштински и промењено у Србији након 5. октобра 2000. г. (Дачића, Шкундрића, Мркоњића… смо гледали на власти и за време Милошевића, а и сада након њега с том разликом да су неки за време Слобе били само председници партијског комсомол подмлатка да би након 2000. г. прво аванзовали до министра полиције, а затим и до премијера владе не одвајајући се уједно и од МУП-а) и да се само усредсредимо на питање карактера „демократске“ револуције тог фамозног 5. октобра, а поводом већ увелико заборављеног обраћања јавности 2009. г. од стране „руководиоца имовине Скупштине Србије” Жељка Мандића да се „позајмљени“ уметнички експонати из зграде државног Парламента коначно врате тамо одакле су и „позајмљени“. Иначе, овај антипљачкашки апел није оставио никакав утисак на нове „демократске“ власти у Београду тако да се након три дана на њега потпуно и заборавило (по народној „сваког госта три дана доста“). Како је тада господин Мандић навео, а Танјуг пренео, међу однетим уметничким сликама се налази и читавих 56 слика еминентних аутора као што су Мило Милуновић, Петар Лубарда, Петар Бабовић, Стојан Аралица… Према истом извору, поред уметничких слика из Дома Народне скупштине су тог 5. октобра 2000. г. однете или оштећене од стране револуционарних обожавалаца демократије и читаве скулптуре као и делови намештаја. Из зграде Скупштине је тако однета, па касније враћена, и најпознатија слика која се налазила у здању парламента – „Поглед на капелу Свете Петке у Шиду“ Саве Шумановића али је на жалост један део уметничког блага изгорео у „демократском“ пожару који су изазвали неки од петооктобарских пиромана.[2]

Да пођемо од чињенице да у принципу ниједна револуција (па тако ни Петооктобарска „бескрвна“) није демократска и у крајњој инстанци и не може да буде демократска собзиром да се у сваком случају када говоримо о било којој врсти револуције ради о насилном преузимању власти за разлику од (изборно-парламентарне) еволуције. Међутим, теоретски и концептуално се може оставити простор за „демократски“ карактер „револуционарног преврата“ уколико се пође од популарног схватања и аутентичног али крајње плитког поимања демократије као воље (и на њој засноване власти) већине народа, тј. боље речено грађана једног полиса (тзв. „терор већине“ над мањином што је у чисто квантитативном смислу више оправданије од „терора мањине“ или појединца над већином), односно политичке творевине који нема других (легалних и/или практичних) могућности да спроведе своју истинску вољу мирним и законским путем па стога прибегава револуционарним методама, тј. насиљем, укључујући и типове разноразних „јакобинских диктатура“.[3]

У петооктобарском (исто као и у неком другом револуционарном) случају се теоретски и повесно можемо позивати на политичку филозофију Џона од Солзберија (Енглеска, 1119 г.−1180. г.) који је у средњевековно-хришћанско-феудално-теократској Европи био први мислилац који је у свом делу „Policraticus“ (1159. г.) поставио моралне основе за државно-политички преврат, илити пуч, тј. државни удар.[4] У свом „Policraticus”-у Џон се бави природом државе и њеног идеалног владара који мора да буде монарх обзиром да је за њега монархија идеалан облик политичке владавине. Међутим, оно што Џона од Солзберија разликује у оригиналном смислу поимања од многих других „монархистичких“ средњевековних мислилаца је његово веома децидно разликовање између владара у правом функционалном смислу речи, тј. „праведног владара“, и „неправедног владара“, тј. тиранина. И за њега, као и за све остале средњевековне „монархисте“, власт је дарована с Небеса од стране Бога с основном својом функцијом да монарх као представник Господа на земљи управља својом паством у складу са (праведним) Божијим законима (неправедни Божији закони и не постоје обзиром да Бог неможе да издаје неправедне законе јер у том случају више не би био Бог. Уколико неправедних закона има они су издати од стране Сотоне, а не Господа). Међутим, у пракси се може догодити да се владар изабран од Бога и потчињен Господњим законима од истих отргне, тј. прекрши их, и у том случају дотична особа више није владар већ тиранин. Без обзира што су разлику између владара и тиранина установили још стари Грци, Џонова средњевековна оригиналност у историји политичке мисли средњовековне Европе се огледа у томе да је он отворено заговарао доктрину „тираноцида“. Наиме, по њему, тиранин, кршећи Божије право, ставља се изван његове заштите, те стога убиство тиранина (тј. његово свргавање са престола) није никакав грех већ напротив, тираноцид је врста грађанске дужности. Дакле, свргнути са власти, па макар то било и убиством, тиранина (тј. оличење Ђавола илити Луцифера) није никакав злочин под условом да се на његово место доведе владар, тј. особа која је представник општег интереса бар већине, ако не и свих, грађана државе, тј. полиса. Иначе, теоретска конструкција „државе“ Џона од Солзберија би се могла свести на схему људског организма која није предмет овог текста.[5]

 

Дакле, уколико се вратимо тринаест година уназад, тј. у годину 1999.-ту за време агресије НАТО алијансе на Србију и Црну Гору ради отимачине КосМета можемо закључити да се тадашњи вођа „демократске“ опозиције у Србији – Др. Зоран Ђинђић (родом из суседне Босне и Херцеговине – Босански Шамац) управо и позивао на филозофско-политолошку доктрину Енглеза Џона од Солзберија када је срчано и отворено у западним медијима тражио да НАТО обави посао до краја, тј. до свргавања са власти „тиранина“ у Пентагону познатог као „Балкански касапин“. Колико је још у том случају НАТО требао да побије српских и осталих србијанских цивила, да сруши школа, мостова, приватних и државних објеката, фабрика, читавих стамбених насеља (по узору на ваљевски „Крушик“ који је бомбардован тзв. „тепих бомбама“), да затрује земљу осиромашеним уранијумом…итд. вожд опозиције није прецизирао али је јасно ставио до знања да НАТО мора да иде до „краја“ тј. све дотле док се „тиранин“ не ликвидира без обзира колико ће преживелих грађана након „тираноцида“ уживати у благодетима посттирановске демократије обзиром да је народна воља најсветији демократски принцип и увек стоји изнад тренутних људских и материјалних жртава које се на крају крајева након тираноцида и паљења Скупштине увек могу надоместити увозом популације из Кине (стара југословенска комунистичка филозофија из 1944. и 1945. г.) и задуживањем код својих патрона (синдром Аргентине, Грчке… по принципу „Све ће то народ позлатити“). Тако је на крају испало да је ова борба за власт у суседној Србији 1999. г.−2000. г. била у ствари обрачун црногорског и херцегбосанског клана новопридошлих динариода који најмање од 1944. г.−1945. г. (ако не још и од 1918. г.) третирају Србију као своју феудалну колонију по којој могу да се разбацују бомбе као на вежбалишту ратног полигона.[6]

Након догоочекиваног насилног свргнућа са власти тиранина и његовог слања у европско прогонство (систем староатинског „остракизма“ на основу кога је и лидер највеће парламентарне опозиционе партије у Србији (Др. Војислав Шешељ, још један Херцегбосанац) такође остракован са домаће политичке сцене из политички прозирних разлога) приступило се гурању државног и националног брода у „правом“ смеру, а на основу демократског кормиларења западних високошколараца, тзв. „Динкићевих експерата“ и под надзорном диригентском палицом Брисела и Вашингтона (да случајно брод не налети на неку опасну [руску] хридину). И тако тај демократски брод довољно времена плови да се сада након читаве његове пловидбене деценије и две године дана у помоћ поново може (боље речено МОРА) поново позвати Еуро-Енглез Џон од Солзберија обзиром да је народна воља изиграна, а тиранија се на власт вратила (2008. г.) постизборним поткупљивањем народних посланика и њихових партијских врховника. Разлог за поновно призивање Џона од Солзберија је чињенично стање да је биланс дванаестогодишње постпетооктобарске демо(но)кратије далеко катастрофалнији од свог претходника са чијим епигонима и дијадосима је склопљен последњи постизборни Еуро-коалициони савез: земља је потпуно тајкунизована, колонизована, распродата странцима, банкротизована, презадужена, економски руинирана, безпослена, грца у корупцији (нпр. случај Оливера Дулића из Демократске странке Др. Зорана Ђинђића од 6. октобра 2012. г.), изпроституисана и на крају крајева територијално-физички осакаћена са перспективом уласка у нову Еуро-Југославију да се докрајчи и оно мало националног што је остало након смрти „нашег највећег сина свих наших народа и народности“ 1980. г. (његова прекодринска лешина још увек се налази у маузолејисаној заштити и то у сред Београда, а коју чувају ко зеницу ока њиховога управо његове прекодринске земе). Ако је опозиција пре 13 година, као политичка снага незадовољног демоса, јавно захтевала тираниново крвопролиће и по цену тоталног разарања земље, данас након више од деценије бивствовања на власти та иста бивша опозиција најмање заслужује да пре одласка на починак попије домаћу кафу са Драгутином Димитријевићем Аписом. И то без ратлука и киселе воде.

Владислав Б. Сотировић                    

Центар за укорењивање демократије – ДЕМОС

http://cud-demos.webs.com


НАПОМЕНЕ

[1] У циљу опште политолошке наобразбе, за југоносталгичаре препоручујемо школски уџбеник са факултета политичких наука: Радомир Лукић, Историја политичких и правних теорија. Прва књига: Од антике до почетка 18 века, Београд: Научна књига, 1964; Juraj Kolaković, Historija novovjekovnih političkih teorija. Prva knjiga od 15 stoljeća do 1848. g. и  Juraj Kolaković, Historija novovjekovnih političkih teorija. Druga knjiga od 1848. g. do danas, Čakovec: Zrinski, 1972−1976. За оне који су се колико-толико одлепили од Титославије препоручујемо: Milan Matić, Milan Podunavac, Politički sistem. Teorije i principi, Beograd: Institut za političke studije, 1994. Као базичну свеучилишну литературу о разлици између ауторитарне и демократске државе на „домаћем“ језику за оне који су нешто начули о Еуропи али је још увек нису и виђели у три димензије, а за то виђење би и рођену ђецу продали за еуроатлантицистичке интеграције топло препоручујемо: F. Neuman, Demokratska i autoritarna država, Zagreb: Naprijed, 1984. На крају, за оне праве и истинске Еуро-фанове којима тамо неке балканске џуџе не могу више да продају косметска муда за европске бубреге како на локал-дијалектима тако и на светским ленгвиџима скренули бисмо позорност на следећу незаобилазну литературу: George H. Sabine/revised by Thomas Landon Thorson, A History of Political Theory, Fort Worth, etc: Holt, Rinehart and Winston, 1995; Patrick Dunleavy, Brendan O’Leary, Theories of the State: The Politics of Liberal Democracy, New York: New Amsterdam Books, 1987.

[2] О нападу на и паду Дома Народне скупштине (Парламента) 5. октобра 2000. г. видети извештај у: Dragan Bujošević, Ivan Radovanović, 5. oktobar. Dvadeset četiri sata prevrata, Beograd: Medija centar, 2001, str. 131−151. Иначе, пробајте да запалите зграду француског, италијанског, немачког, америчког… Парламента па се онда можете уверити како реагује држава са својом оружаном силом у виду демократске полиције, жандармерије и армије.  Случај од 5. октобра 2000. г. је у историји Европе само други познати случај паљења националног Парламента: први европски Парламент који је запаљен био је немачки, а запалили су га Хитлерови нацисти 28. фебруара 1933. г.

[3] О западним филозофским традицијама односа права и револуције видети у: Berman H. J., Law and Revolution. The Formation of the Western Legal Tradition, Cambridge, Massachusetts and London, England: Harvard University Press, 1983.

[4] Трактат Policraticus је написан на латинском језику. Џон од Солзберија је овај трактат посветио чувеном надбискупу Томи Бекету који је убијен 1170. г. Џон је од 1176. г. па до смрти 1180. г. био бискуп у Шартру. Иако у време писања трактата Policraticus Аристотелова Политика још увек није била преведена на латински, што се десило тек око 1260. г., Џон од Солзберија је био одлично упознат са овим Аристотеловим делом. Џонов трактат се у сваком случају може сматрати као научно дело, а не као пука утопија или програм. За разлику од својих претходника који су три типа политичке власти – монархију, аристократију и демократију сматрали стриктно одвојеним и неспојивим, Џон је био мишљења да се ова три облика политичке власти могу спојити у један јединствени коегзистирајући систем који може да функционише. О овом трактату Џона од Солзберија видети више у: John Dickinson (translation and introduction), The Statemans Book of John of Salisbury, Being the Fourth, Fifth, and Sixth Books, Selections from the Seventh and Eighth Books of the Policraticus, New York, 1963.

[5] Berman H. J., Teisė ir revoliucija. Vakarų teisės tradicijos formavimas, Vilnius: Pradai, 1999, стр. 367−383. Према неким ауторима, Џон од Солзберија је чак зачетник западне политологије, тј. науке о политици.

[6] Ова пречанска гастарбајтерска маса се у Србији у последње 22 године одржава на власти и политичкој сцени Србије или преко политике србовања или еуропејства, а од четништва Равногорског покрета ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића су направили „четнички кичерај“ (Petar Grujić, Boromejski čvor. Ko je bio patriota u Srbiji 19411945?, Beograd: ATC, 2006, str. 139−140). До сада најобимнија (на читаве 1024 странице) Библија србовања прекодринских професионалних Србенда је: Др. Војислав Шешељ, Идеологија српског национализма, Београд: Српска радикална странка, 2003. Иначе, ово је компилација радова и мисли Бокеља Др. Лазе М. Костића.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo