Вести

Деле епархију због сумњивих интереса попа који је ражалован?

Нисам баш потпуно сигуран, и не знам, да ли је писмо које сам добио прошлог месеца стизало и на друге српске адресе у Словенији. У главном, а то је истина, ја сам га добио. Интересантно је да сам писма сличних садржаја добијао и раније, тако да ми ово није прво такве врсте. Као сва претходна тако је и ово било упућено из Љубљане и опет без потписа пошиљаоца.

Радован Б.Милић, 04.10.2012

***

По навици обично на пошиљке без потписа не реагујем, а врло често их нити не разумем. Желео сам поводом садржаја писма остати потпуно нем, али ми не даде заповест Господња.“Када је вера у опасности нико нема право ћутати и правити се да се њега то не тиче, да то није његова ствар, или да га то не занима, јер ће камење завикати: Зар да ти останеш нем и незаинтересован!? ”

Па ево, због сазнања да је нама Србима у Словенији вера у опасности, реших да се огласим.

Ко још није чуо за многострадалног монаха старца Гаврила (1900 – 1999). Њему, старцу Гаврилу, није било потребно живети у Словенији како би знао описати данашње стање (не) морала и злих потурања Срба појединаца, осталим Србима у овој подалпској земљи. Старац је говорио:“Људи, највећи грешници примају веру, а имаш овде ове што им не вреди причати. Не вреди му причати ништа! Ништа му не вреди. Оковао га (ђаво) гвожђем, гвожђем окован, па не може. Забадава је плакање, забадава је све”.

Наиме, по писању дневних листова Блиц, Новости и Гласа Српске од 25. 09. 2012, прослављени словеначки кошаркаш српског порекла Радослав Нестеровић, предао је у Патријаршији Српске православне цркве у Београду иницијативу, да Љубљана добије своју Митрополију и свог владику. Ако је и од Раше доста је.

Као што већ написах, анонимно писмо које сам примио 27. 08. 2012. Као такво ме није занимало. Поготову ме није занимала нека ткзв. Цивилна иницијатива за коју никада пре нисам чуо, нити сам знао ко стоји иза ње, а која се у писму огласила као аутор бљувотина и жестоких српских подела у Словенији. Писмо је било написано на једанаест страна формата А – 4.

Данас, после извештавања наведених дневних листова знам, да иза непромишљених и најновијих захтева за српским поделама стоји прослављени кошаркаш Нестеровић, заједно са власником угоститељског објекта у Љубљани Јоргачевићем и извесним Стојаном Ваљевићем. Пре бих био сигуран, да иза њих тројице окованих ђаволским гвожђем стоји ђаволски ковач, онај први и дојучерашњи, а данас са разлогом скрајнути човек, који се изгледа са губитком позиције још увек не може помирити. Писмо које ми је изненада и неочекивано стигло носило је наслов: Митрополија загребачко љубљанска у рукама италијанске мафије, а у њему је децидно писало.“Ово што се догађа у митрополији загребачко – љубљанској је за један савремени крим роман на коме би позавидели и светски писци тог жанра. ”

Читајући даље, видим да се Митрполит Јован оптужује да је подложан властима, некада комунистичким, а данас усташким и да као такав није примеран за Трст, те су против њега у овом италијанском граду организоване демонстрације. Како се наводи у писму, извесна, а Тршћанима добро позната шверцерка Снежана Петровић родом из Пирота, окреће леђа демонстрантима са којима је до тада била и нуди Митрополиту Јовану руку помоћи, што овај великодушно прихвата. Убрзо је после тога Митрополит Јован на својој руци имао златну наруквицу, а и сат какав носе велики босови и какав се никада не може купити свештеничком платом. У писму даље следе застрашујући описи епархијско мафијских послова у којима се епархијским аутомобилима шверцује злато преко границе, јер ко би се то боже усудио и помислити а камоли претресати Митрополитов ауто на граници Србије. О Митрополитовом обрачуну са“непослушним” свештеницима посвећен је велики део писаније самозване цивилне иницијативе.

Писмо се завршава са: “Ово није трач ни блаћење Митрополита и цркве, већ вапај, а доказа је пуна загребачка и тршћанска црква.” Уследили су нажврљани и нечитки потписи десет особа без идентификационог броја.

Чудно је да је ова такозвана цивилна иницијатива, наводно забринутих верника, уследила одмах после смене старешине свих црквених општина у Словенији и медијски објављене приче око проневере 800. 000 еура од стране свештеног лица. Као писац ових редова, ја не бих смео прејудицирати да ли је проневере заиста било или не, али познавајући колико толико поједине личности и ситуацију, склон сам поверовати у причу о овој “ситној позајмици”. У одбрану и спашавање части и образа смењеног свештеног лица, највероватније на личну жељу смењеног, стао је прослављени кошаркаш и донатор изградње парохијског дома у Љубљани Радослав Нестеровић са поменутим угоститељом. Тада, одмах после избијања афере око проневере тамо неке ситнине, њих двојица су једногласно завапили у средствима информисања да је то све измишљотиина и подметачина. Највероватније да је ова“цивилна иницијатива” настала управо после обелодањивања не домаћинског пословања Црквене Општине Љубљана. Углавном, Патријарху српском господину Иринеју, упућено је писмо са захтевом, да је за српски народ у Словенији тренутно најбоље решење да добију своју епархију и свога владику. Све то наводно раде у циљу сачувања српске заједнице у Словенији, скривајући под именом цивилна иницијатива идентитет правог побудника опасних српских, а и црквених раздора и подела.

Питам се и јавно постављам питање тој самозваној цивилној иницијативи; Ко је до сада чувао ту исту српску заједницу у Словенији, ако она није чувала саму себе својом исконском свешћу о Светосављу? Бојим се да су они, који би хтели тек од ономад да је чувају и сачувају, закаснили у својој намери. Заједница, као заједница за коју наводно исказују бригу, ни данас није стварно предмет њиховог интересовања, осим што вештим људима представља средство манипулације нечије рехабилитације, или да не да драги Бог, устоличења новог Владике будућих словеначких православаца. У свему и сами иницијатори гледају и виде само свој лични нтерес. Није ли ова иницијатива идеална прилика за уцвељене, да једним ударцем покушају спрати љагу, и одраде посао око одвајања осам црквених општина српске православне цркве из Словеније у нову љубљанску Митрополију која би врло брзо као новоосновани субјект била принуђена да промени име? Да ли се заиста о томе ради? Није ли нам већ познато да су сличне методе користили поједини свештеници, а и цивили оковани ђаволским гвожђима у Српској православној цркви Македоније.? Шта је после тога добила Српска заједница у Македонији, а шта Српска православна црква? Ништа! Заједница је изгубила све, а Македонија је добила Македонску православну цркву? Како данас живе Срби у Македонији и колико им данас помажу творци и носиоци оваквих погубних подела, и трговци српским именом? Како је, ако није на исти начин уз помоћ истих идеја неких других цивилних иницијатора у служби Ватикана настала Црногорска православна црква? Не беше ли и она некада Српска православна црква? Где се изгуби префиџ Српски? Како данас живе православци у Црној Гори? Да ли им данас помажу црквени расколници – брижни Срби, или их чак и они шиканирају и прогањају? Да ли ће сутра настати још једна, можда Босанско Херцеговачка православна црква? У чијем имену и за чији рачун ови људи одрађују те прљаве послове? За чије потребе? Склон сам веровати да се испод српске иницијативе у Словенији скривају много крупнији и опаснији циљеви, а све под маском бриге за заједницу. Да ли би се уједно, уколико би им покушај успео, спрала и љага са неког лоповског имена, питање је? Народ као народ може неке ствари и заборавити, али против Господа Христоса и Српске православне светосавске цркве се не лаже, и у њено име се народ не дезинформише, јер ни Христос, а ни црква не заборављају Јуде.

У невешто сроченом писму упућеном Патријарху, Синоду Српске православне цркве и Патријаршијском одбору, у демократском маниру, када мањина врши терор над већином, самозвана цивилна иницијатива из Словеније пише: “Нова времена захтјевају и нове облике организовања како вјерског тако и културног живота нас Срба у Словенији.” Није ли у том случају моја сумња у искреност наступа и захтева самозване цивилне иницијативе потпуна. Ко је уопште та“цивилна иницијатива” која уз помоћ дискутабилних и упитљивих 700. Потписника тражи и захтева у име преосталих 40. 000 Срба православаца из Словеније успостављање новог облика организовања верског живота. Са којим правом то раде и у чије име би да промене облик веровања? Има ли утицаја на такву одлуку близина седишта Римокатоличке цркве?

Не радили се у тој иницијативи о погубној лицемерности окованих појединаца који не могу прогледати својим очима нити сагледати да су у намери прочитани. Како то да у писму “Митрополија Загребачко – Љубљанска у рукама италијанске мафије” сваљују дрвље и камење на Митрополита Јована, крстећи га најпогрднијим епитетима, а у писму иницијативе за отцепљење дела Митрополије пише: “Никако не кривимо Загребачку Митрополију, која је засигурно направила све, што је било у оквиру њених могућности, али за потребе националног и вјерског преживљавања на овим просторима требамо много више”.

На основу којих квалификација и по којим заслугама је управо“цивилна иницијатива” та која ће уводити нове облике верског живота? Како уоште могу знати да је то што они желе и предлажу најбоље за преосталих 40. 000 Срба У Словенији? Да ли је довољно да се иницијативни одбор са седам стотина упитних потписника именује као спонтано окупљање незадовољника после ономадашње бруке око нестанка пара, која уз пут речено није први пут, тврдећи да је то одраз стварног стања у Љубљани, и тиха жеља која тиња већ 20. Година.

Писмом упозорења и молбом да се нико нема право играти са Српском православном црквом, а нарочито не из личних побуда и апетита, и да још мање има право захтевати поделу њених Митропоилија, дужан сам потсетити самозвани иницијативни одбор“цивилне иницијативе” на још једно писмо које сам добио 13. О7. 2012 године, такође непотписано, али са кратком и руком исписаном поруком.“Био си у праву. ” Као што рекох на почетку писања, неке поруке једноставно нисам у стању разумети, нити знам о чему се у њима ради. Уз поруку је била и фотокопија текста из електронског часописа финанце под насловом;“Је шефа словенских православцев однесла спорна градња? Па још једном питам јавно све потписнике цивилне иницијативе, вас 700, ако вас је заиста толико, зар заиста више нисмо припадници Српске православне цркве у Словенији, или тек требамо престати бити? Да ли у овоме наслову из именованог часописа лежи разрешење енигме коју самозвана цивилна иницијатива жели испод жита прогурати српским православцима и Светосавцима у Словенији?

С’обзиром да све говори у прилог тога, да се као носиоц пројекта поделе Загребачко Љубљанске Митрополије на два дела, (Хрватски и Словеначки) крије свештеник или свештенство из неке од црквених општина Српске православне цркве из Словеније, под именом“цивилне иницијативе”, поставио бих вам још неколико питања:

Да ли су у протеклих 20. година, колико у појединцима тиња скривена жеља за поделом Загребачко Љубљанске Митрополије на два дела, постојали легитимни црквени одбори у црквеним општинама у Словенији или је све било само фарса? Колика је била свештеничка плата свештенику у последњих 20. Година и колики је износ предвиђен за свештеничку плату по црквеном уставу. Ко је 11. 01. 2010 године уписан у регистар пословних субјеката у Словенији као оснивач фирме Марија Вера и ко је после тога добио право да њом руководи?

Пре него што одговорите на ова питања, а и друга, препоручио бих“цивилној иницијативи”, да још једном добро размисли о опасним намерама којима ђаво руководи, а за које сам сигуран да ће нанети огромну штету не само Српској православној цркви, већ и парохијанима црквених општина у Словенији, за које се тако“брижно” сикира. Преиспитајте још једном вашу одлуку о беспредметном захтеву за поделу Митрополије, који ће узроковати губљење не само верског идентитета Срба у Словенији, већ и губљење српског имена, а последично и језика о коме наводно такође бринете. Преиспитајте се, исплати ли се бити солидаран са онима који 20. Година тихо, кријући од других, сањају да један дан макар по цену подела српских Митрополија, поделе и ослабе сопствену цркву, не би ли се они устоличили у Владичанском трону. Препознајете ли време у коме се то ради?

Зашто баш сада? Није ли то ваша превисока жртва ђаволу и цена коју поштен и мудар човек никада и нипошто себи не би смео дозволит? Распослана писма одбора цивилне иницијативе којим се залажете за поделу Митрополије, а која круже Словенијом, морали би под хитно стопирати и прогласити их за неважеће, и о томе упознати вернике. Истог момента морате повући иницијативу коју сте предали Патријаршији и Синоду. Такође би морали преиспитати сами себе, да нису можда ваша часна имена злоупотребљена, и да ли не служите тренутно само као марионете у извршењу пакленог плана, паклених слаткоречивих твораца? Да ли ћете после тога бити згужвани и одбачени од налогодаваца, и не само од њих, већ и од Господина Христоса. Запитајте се спава ли ђаво, и зашто је баш вас изабрао?

Потсећам вас да је ваша света дужност и обавеза да Његовом високопреосвешенству Господину Јовану будете апсолутно одани и да га о свему најкоректније обавештавате, а не да против њега радите писајући и ширећи разна писма, при том сањајући о позицијама које нису ни вама, а ни онима који иза вас стоје намењене. Станите уз истину и правду, преиспитајте одлуку, саслушајте сваки преостали глас од 40. 000 српских гласова у Словенији, не поступајте пренагљено, јер ћете нас ако већ то желите, једино тако заштити. Ако сами себе не поправите, не научите и не покајете се, уз обећање да то што сте чинили не чините више, ништа вам не вреди. Ја написах и спасих душу од Аврамовог камења, а ви гледајте шта вам је чинити, јер вам је наум опасан, а последице ће бити страшне. Кажем вам!

Ако овако наставите изгубиће се српски језик и припадност српском народу, а питање је шта ће бити са Србима у Словенији за 50. Година

Радован Б. Милић,
Оснивач и председник
Словеначко српског културно хуманитарног друштва СРЕТЕЊЕ,
Словенске Коњице, Словенија, 28. 09. 20од: