Вести

Србија данас?

Улазимо у период обележавања 100 годишњице бројних догађаја током седмогодишњег рата „за ослобођење и уједњиње“ 1912-1918, који су обележени победама наше славне српске војске, као и онима који су обележили наше узмаке пред надмоћнијим непријатељем, с надом и уверењем да ћемо се победоносно вратити, одакле смо морали узмаћи.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 07.10.2012

***

Како дуго већ узмичемо пред истим и проширеним непријатељима, питање је да ли ћемо моћи достојно обележити, да не кажем – прославити, све те 100 годишњице, јер данашњим властодршцима наше народне судбине. не излази из главе потреба да сваки такав догађај, треба бити подређен потреби главног циља – уласка у ЕУ, и да према томе не треба давати маха слављу, већ мирно, достојанствено, поштујући сваки страни идентитет, пређемо преко тих славља, онако како нам се налаже.

Одиста, доскорашњи просрпски председник Тадић, у време обележавања 70. годишњице стрељања недужних крагујевачких ђака. од стране Немаца 1941, убацио је у свој (непотребни) говор тим поводом и ону отужну реченицу, тј, да и при таквом обележавању, „не треба да заборавимо да су наши сународници вршили злочине у Босни и Хрватској“. Тиме је он доказивао „нашу“ спремност за добросуседским односима, са свим оним који су се „исказали“ на најгори могући начин према нашим сународницима, убијајући их и прогањајући их са њихових вековних огњишта!

Вреди ли питати се, имали тај човек здраве памети и нужног осећања, да му је судбина доделила да представља и заступа – српске интересе, и да при томе не промовише себе и свој имиџ међу западним силама!

И тај човек и данас држи Демократску странку на узди, тражећи њено поверење, како би је и даље водио онако како је њему и његовој промоцији потребно. И сем Нишлије, Зорана Живковића, нико да му отворено каже, шта је радио и урадио у ДС–у, колико је ову Србију оробио са својом тајкунском камарилом! Сви се нешто „фемишу“, сви нешто ишчекују, а он из дана у дан избацује неке своје „флоскуле“, које нису вредне ни помена, а камоли да се о њима води рачуна.

Треба отворено речи, да ни са Ђиласом, Србији неће цветати руже, уколико ДС буде имао неку одлучујућу реч!

Све је то из исте кујне, са истим циљевима, али за себе!, још увек и још колико под комунистичким синдромом, који је добио вид конкретне пљачке или бар повлашћеног живота, на који су навикли још од малих ногу, у својим породицама, а коју су навику претворили у – право!

И шта друго, и даље влада тај наследни – континуитет, види се замајавање општим стварима, никако да се пређе на конкретно и темељно чишћење, тј. стварање српске државе по целом пресеку деловања. Живимо у интерегнуму обећања, држава се бави сахранама Карађорђевића, што је њихова приватна и фамилијарна ствар, поготову што они одавно више нису – српска династија, а и кад су сишли са трона, сишли су на нивоу Југославије. Нико тада није помињао Србију, она није ни постојала, па нема разлога да се сад Србија прави позваном и да обележава оно што се не може у име ње и њених интереса, обележити. Одиста, Карађорђевићи ни једним својим чином нису ни у чему задужили Србију! Напротив!

Да се разумемо, нико Карађорђевићима не може оспорити право на њихову задужбину, да у њој буду упокојени, и то тако треба да остане, во вјеки вјеков.

Пре неки дан чланица Српског културног клуба из Новог Сада, извесна Весна Веизовић, објавила је на њиховом сајту, текст у ком је до крајности тачно, омеђила српску судбину за време Краљевине Југославије краља Александра, истичући да док су сви други водили рачуна о својој националности и својим националним интересима, само су Срби били – Југословени, да би болно закључила да смо и данас – „Мала Југославија“, у којој су и даље запостављен српски национални интереси. Чак дотле и толико да морамо да се боримо и за – нашу српску школу! Али ко и где?

Бити Србин није у моди, није шик, треба му обрисати све контуре које га обликују, да постане безлична и послушна маса! Прете нам чак да и шљиву, од које смо живели столећима, униште , тј. да је „угенетишу“, као биће – слађа!

И док непријатељ ради, на свим пољима, одавде ни абера, просто се само констатује, шта ће да нам раде. Чак ни то.

Уосталом, није ни чудо, кад се и даље бирају партијски кадрови у свим областима, појављује се неки непознати голобради људи у виду саветника, или шефова, па и министара.. Једни су замењени другима, а видело се како смо прошли са тим „једнима“. Нико да помисли да је нужно да они који долазе имају неко радно, стручно, искуство и резулате који их истичу.

Ко је то промовисао Тадића, а ко је њега овластио да направи паралелну владу са Микијем Ракићем на челу, која је владала свим ресорима, па чак и Унутрашњим пословима? Тадић нам је довео и званичне турске државнике који су се чак мешали у унутрашње спорове у Санџаку, па дакле и у држави Србији.

Наравно, са државничке тачке гледишта, он је неук, није исто бити разредни старешина и бити шеф државе. Њему је било главно да себе набаци Западу, што је чак и неинтелигентно, јер Запад увек има своју алтернативу, без обзира шта српско бирачко тело мисли. Колико је он у својој неукости, чинио зла држави, тешко је рећи, јер је и нова влада обећала да ће следити обавезе које је претходна прихватила. Па, у чему су онда – промене?

Ипак, од толиких силних саветника, требало је да буде и неки који су мање неуки, па да опомену Тадића, да не чини „турске кораке“, да не доноси турску султанску баклаву, на сред Теразија.

Јер… треба знати, да пошто су се завршили балкански ратови, и Турска протерана са балканских простора, Халид беј, председник нове турске скупштине, 6. маја 1914, обратио се посланицима, оваквом беседом: „Са висине ове говорнице, ја дајем мом народу један савет – нека не заборави! Преклињем га да не забора Солун, колевку наше слободне земље, зелен град Битољ, Косово, Скадар, Јањину, целу нашу лепу Румелију. Ја захтевам од наших учитеља, од наших књижевника, од наших песника, од наших интелектуалаца, да непрестано у својим предавањима, чланцима, песмама, целокупним својим моралним утицајем, предочавају будућим покољењима, да ван наших граница, има наше браће, коју треба спасити, да има делова наше територије које треба ослободити!“

Може ли се више рећи, и сме ли се заборавити да је Турска, за све време, по овим саветима и захтевима радила, па и данас ради, поготову кад наиђе на овакве „дилеје“, у виду председника неке државе.

Може ли са оваквим саветима и захтевима да изађе пред посланике данашњи млађани председник српске Скупштине, без обзира што она није у пуном и правом смислу речи Скупштина, од народа изабраних представника? Српски национални интереси не само да су запостављени, већ су и недефинисани, а требало би их кроз све видове културне и просветне активности, уносити у свест будућих покољења.

Ето, за неки дан ће се навршити 100 година од Кумановске битке, којом је Турска, де факто, протерана са Балканског полуострва! Нешто се мислим, да је Тадић остао просрпски председник, не би ли он и том приликом подсетио Србе, да су у том рату више водили рачуна о својим вековним националним интересима, него о будућим добросуседским односима, које је он, после 100 година, морао да успоставља и промовише!

Кад је, пак, реч о резултатима Кумановске битке, којом победом смо ми прокламовали – Освету Косова, временом и стицајем околности, коју су створиле западне силе, схватили смо, да ми не само да нисмо осветили Косово, већ смо и само Куманово морали да препустимо другима. Уосталом, као и целу Македонију, која је сва натопљена нашом млађаном крвљу, како 1912, тако и 1916 (Кајмакчалан) и 1918, гонећи непријатеља преко њене територије, и њој тако и тим жртвама, доносили ослобођење, што се никако не признаје. Напротив! Јер, то и такво признање не значи потврду обнове појма тзв. „Јужне Србије“. Никако! Шта више, камо среће да нисмо улазили у балканске ратове, да смо чували предкумановску Србију, као једну реалност. Колико би смо младих живота спасли, који су пали да би промовисали једну славу, која је била не само кратког века, већ и убитачна.

Баш тако, убитачна. Сто година је прошло од балканских ратова, а ми никако да се извучемо из његових „резултата“! Запад жели да ово подручје остане друсно, како би они имали право и могућност да се вечито мешају, као примирителне судије, свеједно што су они главни инспиратори и помагачи те „друсности“, баш као некад Аустрија. И она је подстицала и протежирала немирну, па чак и злочиначку активност Албанаца, који још увек не презају од свакојаких злочина, који се свесно прикривају од стране западних лидера.

Ако се једном, било кад, докажу злочини и трговина органима недужних Срба, питање је да ли ће они, који данас преговарају и са онима који су директно у те злочине умешани, сачувати свој образ. Сумњам.

Зато је и питање да ли треба славити Кумановску битку, или само опојити њене жртве, које су са песмом на устима ишле раздрагано у херојску смрт. Питање је хоћемо ли успети да ту трагичну величину достојно и са дужним пијетеом доживимо и обележимо, овако национално спутани и везани, кад се на сваку реч пази, да не испадне – великосрпска ода!

Како је наш положај сав у магли, и како сваког часа искачу нове претње, које се гомилају, а ретко ко да је свестан шта све из тога може произаћи. Композитор, диригент и професор, пок. Предраг Милошевић, кад наиђе тако неко смутљиво време, говорио би: „Знате, Јевреји имају један леп обичај, чим се нешто тако нешто магличасто замути, они би се гласно питали – а како ће то да се одрази на нас?“

Слободан Турлаков