Недогледни простор. Хоризонт постаје скоро додирљив. Мориш и Тамиш, панонски лепотани, од памтивека красе бескрајну равнициу пресецајући и плавећи њена плодна поља. Тужне врбе и багреми, поносите тополе и небопарајући јаблани дремуцкају у каснојесењем сну.
Јован Јерков; Нови Сад
***
Земља масна, плодна и црна; бежи кроз прсте кад је мокру стиснеш. Највеће узвишење ?1? … е, баш мораш све да знаш: бундева – лудаја, па шта онда(к)?
… и то је Банат!
Kaмара сламе, пажљиво саденута после вршидбе, на њиви, у време снегова, личи, онако са белом шубаром, на Вршачку планину. Ако се у разору плодне банатске равнице, у време касног јесењег дубоког орања, случајно са плуга, дрљаче или бране изгуби цртало или неко друго парче метала, о Ивањдану наредне године, ту израсту гроздови прапораца раскошног звука. Њима Дешчани, Сирижани, Батањци и Сентиванци ките горопадне мркове и жераве, упрегнуте у саонице пуне раздраганих девојака и момака у време вијања Божића, или их стављају на врат бесним вранцима, скрећући тако девојкама пажњу на нову кошуљу уштиркану белином осунчаног облака, на тамни пр(у)слук са дугмадима опточеним сребром, а богами и златом; можда на ‘страганску шубару, бричес чакшире и нове чизме са намерно зарозаним сарама. Кажу да су многи очеви, за ту прилику, продали пола котарке кукуруза да би ћерима купили срму, бришим и најлепше материјале за хаљине, у чувеним сегединским, печујским, пештанским или бечким дућанима.
… и то је Банат.
Вијање Божића
Мора да се зна и утуви да је Банат последња српска земља која је пала под турску власт (1552). Двестотинедесет година пре Карађорђа (1594) Банат је изненадио Европу устанком и протеривањем, тада, најмоћније империје, носећи барјаке са ликом Светог Саве. Тек продор и долазак 30.000 Татара, елитне турске војске, имало је кобне последице за српско становништво. Сурова је била османлијска одмазда: живи су завидели мртвима. Тај исти народ кажњен је још једном, исте године, спаљивањем моштију Светог Саве на Врачару.
Белешке људи из ових крајева врло речито казују о стању у Банату и Бачкој оне 1594. године:…Оле, тогда потраније и беда церквом, и свештеником од Исмаителниј србскеј земли…и убиства бесчисленија и запуштенија многим светими обитељем… и церкве многие опустоше, и светие икони покраше, и светија места оскрнавише и ископаше, и тогу в љутое зимее свлачише нагие на земли бијаху, или же нагие свезани на опаши конски везаху ови е же сечени. И не би места идјеже не лежаше, брди, долине, врти, поли, все бјаху исплнена тогда мртви телес. Бје тогда горко ридание и плач и друг от друга, брат от брата, син от оца, мати от сина. Горе нам и уви, глаголаху болше бје нам да један гроб всех приемлет неже си отводиме биваем у туждују землу… и бист запуштенија земли тој конечно…
….и то је Банат!
А чељад радна, вредна, честита, мирна, питома и духовита. Седео крај Мориша, скривен у шаши, Синтиванац да одмори душу после напорног дана и стрпљиво чекао да загризе. Скоро је задремао. У једном тренутку пецаљка је задрхтала у руци. Повукао је снажно, а на удици рибица мала, малецка; пресијава се на скоро залазећем сунцу. Златна? Није, јесте! Проговорила је и изненадила тек израсле палацке, врхове метлица трске, али и полууснулог пецароша.
Молим те немој ме појести испунићу ти три жеље! Проговорила је.
Пецарош и није баш нешто очекивао рибу, а кад се заломила златна, нека буде како она жели.
Моја прва жеља би била да од ове долме иза мене направиш брдо лепиња и корпу врућих чварака. Изусти доброћудни пецарош… и настаде гомила тражене посластице.
Волео бих, осмелио се, код друге жеље, да овим Моришем, уместо ове мутне воде, потече вино. И деси се тако!
Рибица га подсети да има још једну неиспуњену жељу! Буновни риболовац није се много двоумио:
Ма, дај још литру и соду, па куд пукло!
… и то је Банат!
Рогљеви, прела, славе, сватови, бубалице, ускршње поливање девојака, вијање Божића, плетење ужа, косидба, вршидба, моба, берба грожђа, љубав, рађање, задње причешће… били су одувек повод за мудру беседу, здрацицу, духовит диван, веселу и тужну песму, неодољиву игру која плени око. Тако се некада, у условима које је живот носио и доносио, развила, остала и опстала култура једног народа. А он, народ, вредан је толико колико је сачувана и вредна његова култура.
Одувек је у Банату кога пресецају питоми Мориш и нешто јужније Тамиш (од Бачке га дели… е, да није те Тисе…) посебно поштован комшија који хлеб, Божић или Ускрс назива другим именом, али на славама и сватовима није се питало чија је него су сви певали Овим шором јагодо, играли Чардаш, Велико банатско коло, Де дои, Танцуј, танцуј…
… и то је Банат!
… [Trackback]
[…] Find More to that Topic: novinar.de/2012/09/17/a-dugmad-na-prsluku.html […]
… [Trackback]
[…] Find More Information here to that Topic: novinar.de/2012/09/17/a-dugmad-na-prsluku.html […]