Мржња на нашим малим малим екранима
Иако ценим ентузијазам и жељу да остварите контакт са вољеном земљом, мој лични став је да не треба да претерујете у оценама и критикама оних, по вашем мишљењу, недовољно патриотски оријентисаних људи који су, ипак, за разлику од вас, остали у овој земљи.
Једна Српкиња у својој земљи, електронском поштом 15.09.2102
***
Рекла бих да они имају веће право да критикују и њу и оно што се њој дешава од вас. Друго, пошто сам пажљиво пропратила оно што сте ви на снимку РТВ – а (односно Радио Новог Сада) окарактерисали као верску нетрпељивост и говор мржње новинара, био је критички став истог (што и јесте улога професионалца у тој области) , а верујем да међу слушаоцима јавног сервиса има још оних који размишљају слично, односно молебане за кишу сматрају паганским обичајем, што му је, узгред буди речено, и извор, те није нешто што је православље открило. Тако бисмо могли да окарактеришемо и све медијске коментаре о политичарима, рецимо, које цео народ, па и медији користе.:)
Треће, упркос коришћењу ћирилице, могли БИСТЕ да обратите пажњу н а правопис на сајту, па да, између осталог, немате конструкције типа „Личне податке (које уносите) неће бити објављени“. Ослобођена било какве примисли о говору мржње, а камоли таквог осећања у животу, уз жељу да се више бавите позитивним примерима у новинарству, шаљем вам поздрав из драге нам земље. Колегиница
Једна Српкиња у својој земљи
***
***
***
РЕДАКЦИЈА новинар.де
Одговор нашој драгој колегиници на њен коментар-текст који се односи на овај публиковани текст ГОВОР ВЕРСКЕ НЕТРПЕЉИВОСТИ НОВИНАРА РТВ“ биће публикован ових дана.
редакција
Postovanoj SRBkinji u zemlji SRBiji, iz daleke tudjine mogu samo da porucim da nije u pravu. Hiljade SRBa zivi danas raseljeno sirom svijeta zbog kukavicluka i izdajstva SRBa u zemlji.
Kada sam tokom 1993 gdine „nasim“ generalima u Bosni, u lice rekao da SRBi trebaju ako zele da rat zavrse SRBskom pobjedom a ne porazom, da rat treba tada pod hitno u toku te nesretne godine zavrsiti nasom vojnickom pobjedom.
A mogli smo. Imali smo sa cime, ali od njih sam dobio odgovor da netreba toliko puno da brinem za SRBe u zemlji. Znaju oni sta rade, jer i kroz poraz se stize do pobjede, a ja ionako ne zivim u zemlji Bogotaca svojih.
Bili su u pravu. Iz Jugoslavije prije rata, kada se u njoj lijepo zivjelo jer njezine gradjane niko nije mogao toliko malo da plati koliko su oni malo radili, ja sam morao da bjezim zbog toga kao djavo od krsta, a oni zbog „mudrosti“ svoje kao „ratni zlocinci“ sjede sada u Hagu, prodani u bescenje od onih za koje su se borili, dok ja u tudjini jos uvijek uzalud cekam da se SRBi vrate svojim korenima: Bogu i SRBstvu: Pravoslavlju i Svetosavlju, bez kojeg nema i nemoze biti SRBstva i SRBije.
Zato moleban za kisu, ne smatraju SRBi paganskim obicajem, nego SRBijanski pagani. Oni nece da vjeruju u SRBstvo i Boga, ali zato vjeruju u jugoslavenstvo, i da je SRBima rimokatolicka „crkva“ sestrinska crkva.
Dzabe se Hrvati trude u svakome ratu da SRBima dokazu svojim zlocinima nad SRBima, da onisu SRBima braca. „Srbi“ Hrvate i pored Jasenovca, Jadovna, Gline, Gradiske, Beograda, Prebilovca i mnogih drugih mucilista i stratista SRBskog naroda iz vremena Drugog svjetskog rata, jos uvijek vole i za njima pate, spremajuci tako djecu svoju da ona ne budu vise u nekom novom ratu na Balkanu, od rimokatolickih krizara klata po Kordunu, Baniji i Lici, Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i pitomoj Slavoniji, gde SRBa vise nema, nego sada u samoj SRBiji.
Sta znate, vidi se po tome kako radite, a kako radite tako i zivite. Nije dzabe Njegos reko: „Oj kukavno SRBstvo ugaseno“. Cega se pametan stidi sa time se ludi ponosi!