logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: Никола Н.Живковић    397 пута прочитано    Датум: 6.09.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Никола Н.Живковић

Српски народ налази се данас, у септембру 2012., пред великим изазовом. Недавно одржани предсенички избори, – у мају ове године, – донели су нашој земљи трачак наде. Најзад је демократским путем, вољом бирача, срушен омрзнути, ненародни режим Бориса Тадића.

Предлог – Српски национални програм; Никола Н. Живковић, 02.09.2012

***

Словом, бирачи су пре свега гласали против владајуће политичке странке. Но, владавина „жутих“,- како се популарно у народу зове до недавно владајућа ДС и њених коалиционих партнера, – довели су државу буквално до самог руба пропасти.

Треба зауставити економску пропаст Србије. У ту сврху ваља преиспитати све уговоре о приватизацији,- који су спроведена од октобра 2000. године до данас, – а којима се отуђила државна и друштвена имовина. Под видом приватизације и либерализације тржишта, ДОС је продао странцима, те домаћиним тајкунима, имовину, – углавном далеко испод реалне вреднсоти, – а које су стварале генерације српских домаћина.

Српком народу, поред економског, једанко је тако потребан је и духовни опоравак. Вишедеценијска владавина комунизма, а сада и Демократске странке, чија идеологија може да се означи као «титоистичко југословенство», нигде није оставила такву пустош као на пољу културе. Позориште, издаваштво, школство, Народна библиотека, филм, галерије, концерти и медији били су искључиво у служби демонизације сопственог народа. Србима се наметао осећај кривице, а у школама и медијима „жути“ и њихове сродне „невладине“ организације почеле су да спроводе процес „денацификације српског народа“. Вашингтон и Брисел, уз помоћ својих послушних и добро плаћених људи у Србији, желели су да подвуку знак једнакости између Хитлерове нацистичке Немачке 1945. године и Србије године 2000. Ваља казати, да је «титоизам» само наставак штросмајеровог, аустријског југословенства са конца 19. века. И Штросмајер и Јосип Броз су под појмом «југословенства» мислили на хегемонију Хрватске над Србијом. Словом, да би дошло до економског, политичког и културног опоравка нације ваља као прво повратити самопоштовање и достојанству српском народу.

Једини начин да се супроставимо оптужбама да смо ми нисмо «геноцидни народ» јесте, да свету представимо непобитне чињенице. Словом, први задатак нове, народне власти, да се Срби пробуде из малодужности и апатије јесте, да се подиугне спомен-комплек, који ће да подсећа на зверства која су над Србима чињена за последњих сто година. Као пример може да нам послужи Јад Вашем у Јерусалиму. Централни део има наравно да заузме злочин, кога је хрватска држава НДХ починила над Србима од 1941 до 1945. Ваља да се престане са праксом, како су то урадиле «усташе». Или, како је хрватски комуниста Владимир Бакарић тумачио историју и тврдио, да са злочинима немају никакве везе Хрвати, већ да су их чинила «свега три камиона усташа». Не, то су урадили Хрвати. Истина, многи од њих су носили усташке униформе. Но, неки су носи и мантије римокатоличких свештеника, а неки и униформе регуларне хрватске војске – «домобрани». Но, свима је њима заједниочко је било то: да су били Хрвати, а да су жртве убијали само зато јер су били Срби.

Такође значајан простор у том меморијалном парку треба да заузму и злочини Јосипа Броза Тита и његових оданих партизанских-пролетерских јединица. Тиме ће се на најубедљивији начин показати нашем народу и свету, каква је била права природа Титовог југословенства. Словом, само од октобра 1944, када је Броз ушао у Београд, па до конца 1945., – дакле, рат је био завршен, – полицијске снаге које су стајале под његовом командом извршиле су геноцид над српским народом. Процењује се да су «титовци» у том временском раздобљу убили око сто хиљада Срба. Неки опет тврде да број српских цивилних жртава прелази и бројку од 150 000. Убијани су најспособније српске главе, од домаћина до универзитеских професора, а жртве су биле и жене и деца.

До данас у Београду и Србији, колико ми је познато, не постоји ниједна, па и најскромнија табла, која би подсећала на Титове злочине против Срба. Када демонтирамо титоизам, компромитоваћемо једном за увек и «титоисте» у Србији, који су до јуче са Борисом Тадићем држали власт у Србији. Поред Јосипа Броза, ваља постхумно судити титовим џелатима, који су одговрно за убијања људи у време, када је Друго светски рат био одавно окончан. Овде мислимо и на Голи оток, за које су најодговорнији Јосип Броз, Едвард Кардељ, Иван Крајачић и остали другови из Хрватске и Словеније. Овакав споменик био би најбоље начин да најзад дође до истинског помирења два антифашистичка српска покрета: четнички и партизански. Први је био скоро стопроцентно српски, а други, партизански, био је до јесени 1943 око 70% српски. Дакле, треба разликовати Србе, који су у партизански покрет приступили из уверења, а истовремено нису учествовали у злочинима по завршетку Другог светског рата. Словом, ваља на таквим местима подигнути споменик и написати да су «жртве Срби, а убице су чланови тоталитарне, комунистичкке, титоистичке страховладе између октобра 1944 и октобра 1946.»

Такође видно место у том спомен комплексу ваља да имају поред хрватских, такође муслимански, бугарски, шиптарски и мађарски злочини, које су у Првом и Другом светском рату чинили над српским цивилним становништвом у Бачкој, Срему, Мачви, на Космету и Топличком крају. У сваком случају, тада би, на пример, мађарски шовинистички покрет «64 жупаније» био тиши, а Бугари би добро размислили, пре него што би се у пролеће 1999 упустили у авантуру са Немцима и да произведу «план поткова». Просто би им тиме скренули пажњу, да за своја злодела, – у Топличком крају током Првог светског рата, али и у Другом светском рату, – нису никада одговарали, а нити су платили адекватну ратну одштету.

Једном речју, да такав меморијални комплекс страдања српског народа постоји данас, убеђен сам, да би Запад био мало тиши, када говори о Сребрреници, Сарајеву или Вуковару. А антисрпски филмови, типа «Кад сване дан», Горана Паскаљевића и Филипа Давида приказали би се јавности оно што стварно и јесу: неубедљива пропаганда и бедна работа људи, који праве такве филмове, јер им доносе лаку зараду и славу од њихових наручиоца у САД-у, Паризу, Берлину или Лондону.

Са тим у вези, међу најважнијим стварима, Срби треба да коначно добе Српски национални историјски музеј. То је једини народ у Европи који нема ову националну институцију.

Обновити и ојачати три традиционалне институције српског народа: СПЦ, армију и САНУ.

Почињем са Српском православом црквом.

Реч је о националној инситуцији која постоји осам векова. Са таквом старом нациоанлном институцијом има мало народа у Европи и свету који могу да се похвале. Није чудо, да је она одувек била на удару проверених неприајтеља нашег народа. Српски народ је вековима живео подељен у неколико држава, а Црква је била та, која је одржавала и неговала свест о заједничким националним, верским и културним вредности српског народа. Титоистичка власт унела је вештачки раскол, а данас смо сведоци да се то поново покушава уз помоћ «спровођења реформи». Но, како је ова тема толико обимна, њој ћу посветити пажњу у једном посебном, подробнијем текст.

Од октобра 2000 до 2012 «досовска» влада извршила је тако темељне реформе, да Србија данас, у јесен 2012 нема своју војску. Са повратком достојанства наше армије треба почети са повратком њеног старог имена. Дакле, уместо, како су је прозвали «досовски» реформатори (Првослав Давинић, Борис Тадић и Драган Шутановац) – «Војска Србије», треба да се поново зове «Српска војска». Ваља поново увести обавезно служење армије. То је у духу нашег народа. Млади људи овде уче не само како се рукује са оружјем, већ служење војног рока представља и «истинску школу живота». Овде се по први пут срећу сви слојеви српског друштва, без обзира на образовање и социјално порекло.

Повратити достојанство САНУ.

Уњу треба да улазе најспособнији научници и уметници, а не највештији промотери сопствене каријере, који поседују добре полиитчке везе. Ако се покажу тачне оптужбе које је на рачун председника САНУ изнело неколико академика, има да се спроведе истрага против академика Хајдина, јер је очевидно радио на штету САНУ-а. Такође да се утврди одговорност Хајдина и његовог сина, за Мост на Ади, ако се оптужбе бројних архитеката покажу као тачне.

Провести темљену реформу образовања.

Повратити углед школства, од основне школе до гимназија и универзитета. Овакви, какви сада постоје, приватне универзитете ваља укинути. Људи дипломирају на тим универзитетима, а да нису буквално полагали ниједан испит. А ако се ипак неко дрзне и таквог «студента» позове на испит, он се нађе увређен: «Шта хоћете од мене? Па ја сам платио пет хиљаде евра не да ме сада гњавите са неким испитима, већ да добијем диплому!»

Истинско богатство земље налази се у сфери науке и образовања. Само државе са добрим научним кадром имају будућност. Школски програм мора велики део простора да посвети српској историји, математици, српском језику, хемији, српској литератури, музици и спорту. У наш национални програм ваља да унесемо што је могуће више државно-правних елемената из наше јединствене, богате српско-византијске прошлости, са којом у Европи могу да се похвале веома мали број нација.

Проблем Војводине.

Она је настала године 1848. и звала се «Српска Војводина». Беч је тиме Србе наградио, јер су одбранили власт Хабсбурговаца у борби са побуњеним Мађарима. У разговору са Бриселом ваља наглашавати да се Србија залаже за «европско решење» тог проблема. Тома Николић, Дачић, Вучић и остали чланови владе ваља да укажу ЕУ-Тројки, како би могло да у Европи постоји најмање пет или шест Војводина и у другим европским државама. Мора да поставимо права питања, рецимо: Зашто Војводина не постоји у Хрватској? Далмација и Славонија историјски имају далеко јачу и дужу традицију аутономије од Српске Војводине. Хрват Јосип Броз створио је после Другог светског рата Војводину, али је одбио предлог да се Војводина створи у Хрватској, рецимо, од Баније, Кордуна, Лике и Далмације. Хрвати су за своје неописиве, масовне злочине чак били награђени крајевима, који никада нису били део Хрватске, рецимо, Барања и Истра. А са друге стране, Срби, и поред геноцида који је над њима извбршен 1941-1945, били су после 1945 од стране Броза још и кажњени тиме, што је створена Титова, анстисрпска Војводина и Космет. Такође једнако тако, ако не и већи разлог постоји, да Румунија има своју Војводину у Ердељу (Трансилванији). Мађара у Румунији има близу два милиона. А такође постоји далеко више аргумената да Војводину добе и Словаци. Мађари у Словачкој чине око 11 одсто становништва, док их у Србији има мање од 4 одсто.

Господо у Бриселу: Зашто постоји Војводина само у Србији? Дакле, дугорочни, стратешки циљ српске државе мора да постоји у укидању Војводине. Ако се то не уради, онће ће једнога дана Војводина уз помоћ Запада да укине Србију.

Провести референдум о ЕУ и НАТО, а претходно, преко Јавног сервиса РТС и штампе, обевестити гледаоце објективно и темељно, што Србија добија , што губи, тиме што постаје члан у ове две организације, а којима доминирају интереси владе Сједињених Држава, а у мањој мери и Велике Британије.

Провести реформу и у медијима.

Направити листу међу «невладиним организацијама», «независним медијима» и појединцима који су се истакли у ширељу мржње према српском народу. Ако суд утрди да се последњих деценија говорили језиком мржње и да су се огрешили о европске и светске стандарде, којима се забрањује расистичких идеја, онда их се наравно треба судски гонити и одузети им националну фреквенцију.

Увести закон, по коме од назива улица и реклама, па до назива над дућанима и ресторанима, обавезно да стоји све по европским стандардима, дакле, српски, на ћирилици. Ако неко фирме раде са иностранством, натписи треба да буду, како је уобичајно у свету, прво на «домаћем», дакле, српском, а затим на енглеском. Конкретно, главне улице у Београду ваља да имају називе на српски, на ћирилици: «улица Балканска», а затим «street Balkanska». Наша фирма продаје црно вино на јапанско тржиште, онда има да стоји «Српско црно вино» и «Serbian red wine“. Тако то раде све европске државе.

Од спикера на телевизији, радију и редакцијама листова увести лекторе, који ће пазити да се чува и негује српски језик. Такве инситуције постоје у многим европским земљама, а за Немачку, Француску и Хрватску знам сигурно да постоје. Очевидно је, да неко смишљено и систематски спороводи осиромашење и уништавање српског језика. Непрестано се провлаче речи као «билатералан», «едукација», «верификација», «асоцијација», «транспарентан», «дојам», када постоје сасвим добре старе словенске, српске речи «обостран», «образовање», «проверавање», «удружење», «јасан», «утисак». Оваквих примера има неколико стотина. Одмах да кажем, да ја нисам језички чистунац и, разуме се, да се не противим употреби страних речи. То не ради ни Немци, Руси, Шпанци а ни други бројнији народи од нас. Ја се само противим пракси наше телевизије, која иде у другу крајност, где се сасвим запоставља српски језик.

Сви преводи страних књига нтакође мора да си по угледу на Европу: на ћирилици и на стандардном српском, дакле, на екавском. Немци, Хрвати, или Италијани, рецимо, имају дијалекте, које једва могу да се споразумвеајају. Ломбардијски, напуљски, кажу познаваоци, далеко се више разликујо него српски и бугарски. Да би се могли споразумевати, Италијани имају „тоскански“ као стандардни и књижевни језик. Слично вреди и за немачке дијалекте, те „хохдојч“, који је стандардни језик не само Немачке, већ такође Аустрије и немачке Швајцарске. Неки су погрешно схватили Слободу, па у Београду, на пример, објављују превод са немачког на ијекавски, источнохерцеговачки. То наравно има везе са понашањем црначких племена из Африке, али не и са европским понаашњем. Ја сам сам рођењем ијекавац и много волим да кажем „лијепо“. Када човек ствара литерарна дела, онда је то наравно допуштено. Ја много волим Михаиловићев „Петријин венац“, писан моравским дијалектом. Но, када се објављују службени државни списи, преводи, или најаве спикера са РТС, онда морамо да се понашамо као и остале државе из Европске уније. Пиши, говори и преводи једним, унифицираним, стандардним језиком. Тачка.

Српски језик, на жалост, почео је да се дели на више географских целина. Тако су се негде средином 19. века Хрвати одрекли свог „херватског“, кајкавског језика (и чакавског) и за свој стандардни и књижени језик прогласили су српски, „вуков“, ијекавски, какакв се говори у Источној Херцеговини. После Другог светског рата босански муслимани, језички и етнички у огромној већини Срби, одбацили су назив „српски“, те су свој језик прозвали „бошњачки.“ Нешто слично догодило се и са макаденским, а, ево, сведоци смо ових дана, да се то покушава урадити и са „црногорским“ језиком. . Под утицајем не научних, не лингвистичких аргумената, већ политичких , Срби су тако и језички потиснути са великих делова Балкана, који су историјске гледано, одувек се убрајале у српске земље.

Да би се створио српски национални проглрам, који би имао најширу народну подршкеу, верујем, да би ваљало створити такву организацију, како су то у 19. веку били црквнео-народни сабори. У њему би требали да учествују најбољи представници наше нације, којима на срцу лежи добро наше земље: из САНУ-а, армије и редова СПЦ, те признати стручњаци из разниг области науке, уметности и државног права. Ја бих га назвао „Српски савез“. «Српски клуб» је настао у тешком, преломном времену, пред почетак Другог светског рата. «Српски савез» требао би данас да има сличан задатак, јер изазови који данас стоје пред српским народом нису нимало мањи од оних из године 1940.

Какав би разултат био таквог оснивачког конгреса, ја, разуме се, не могу да предвидим. Но, с обзиром на негативно искуство са левичарским идеологијама током последњих сто година, верујем, да би превладале нациоанлне, конзерватине снаге. Када кажем «конзервативне», онда мислим буквално, што та реч и значи: да се «конзервирају», односно, сачујвају најбоље вредности из прошлости, а истовремено прихвате она техничка достигнућа, која служе на добробит човеку и друштву. Најуспешније и најбогатије државе Европе и света не само да имају конзервативне странке, већ су у многим државама оне и на власти, као што су то Велика Британија или Немачка. Без постојање идеологије, не може да постоји ни озбиљна нација. У Србији је од 1918. године владала идеологија «југословенства», а од 1945 «титоизам». Обе идеологије су се компромитовале. Основа српског идентитета чини породица, родољубље и служење «Отечеству», како се то говорило у доба Вожда Ђорђа Петровића.

Треба да кажемо јасно и гласно шта желимо. Хоћемо да створимо демократско друштво, где ће јавни медији изражавати вољу већине. Треба стати на крај са досадашњом праксом, да медији, као у протеклих десетак година, шире идеје, коју су сасвим недеморатске, а да се приказују као «друга» или «боља Србија». Они су уз помоћ Запада узурширали власт, и поселедњу деценију имају монопол над медијима. Словом, они су не само српсфобични, већ и недемократски, јер игноришу вољу већине.

Морамо да наступамо борбено и бескомпромисно, када су у питању витални интереси наше нације. Зар је то нормално, да десет година у Србији некажњено делује тевелизија, која шири идеје о Србима, које су пропагирали Хитлер и Павелић. А такође имамо и усташку странку у Србији, које је и даље присутна у српском парламенту. Таква ситуација не постоји нити у једној земљи Европе и света. Толерантснот према тим људима, значи толерисати насиље и српбофобију. Словом, задатак нам је да власт и јавне медије врати у руке српском човеку.

Наша идеологија не сме никако бити, како су то неки хтели да протуре, „Србија и на Истоку и на Западу“. То би била нека модификована титоистичка политика несврстаних земља. Не, ваља јасно и гласно казати: Србија припада Истоку, кругу византијске културе и наш опстанак је могућ само ако се што чвршће политички, привредно и културно вежемо за Русију. Последњих сто година нас учи, да нам је са Запада долазили уништавања, ратови и бомбардовања. Ватикан, Лондон, Вашингтон, Париз и Берлин, очевидно прихватиће само такву Србију, која ће бити мања, него што је била у доба Милоша Обреновића. Тек тада ће престати да говоре о „Великој Србији“.

На највише државне положаје, те кључна места у привреди и државним институцијама мора да држе најквалитетнији људи, чија идеологија јесте служење Отечеству и своме народу. Примери из прошлости су показали, да такву улогу не могу да одиграју либерали, космополити и каријеристи. Увести најстроже казне за трговце дрогом, за «наркодилере», за педофиле и за оне који шире србофобију.

Основна здравствена нега треба да буде бесплатна, а минимална пензија мора да има свака особа, која наврши прописну старосну доб. Да би се осигурала средства за пензију, ваља се храбро ухватити у коштас са «белом кугом», јер она је најтешње повезана са пензијским осигурањем. Ово можемо да аргументујемо са свега неколико речи. Становништво нам је све старије, а деце све мање. Ко ће дакле да заради пензије, ако немамо младе људе? Срби изумиру. Словом, ако не решимо тај проблем, онда сви остали племенити задаци постају бесмислени. Без деце Србија нема будућности. Решавање демографског проблема мора да постане прворазредни циљ нове српске владе. Јавни медијски сервис треба да се у пуној мери укључи у решавање тог проблема. Уместо да се медији баве љубавним јадима и аферама тајкуна, телевизија и штампа ваља да извештава о срећним српским породицама, које имају, или да извештава о двадесетогодишњем српском математичару, који је победио своје вршњаке на међународном такмичењу у Лонодну. Опстанак српске нације не може да буде брига појединца или неке невладине организације, већ демографски проблем мора постати најважније државно питање.

Један од ретких грана привреде, која би већ сутра могла да постане мотор целокупне економије, представља пољопривреда. Држава мора да издваја далеко већа средства за село, јер ми овде можемо да конкуришемо на европском тржишту тиме што би постали синоним за производњу здраве хране. Не сме се да догоди, да зависимо од „воље неба“, већ је потребно приступити озбиљном плану за наводњавање. Овде лежи велики пропуст прошле „жуте власти“.

Београд је пренатрпан, а истовремено многи делови земље, нарочито југ Србије, потпуно су опустели. Тај преблем се, наравно, не решава камбоџанским, поппотовским путем. Морамо урадити све да се Врање, Лесковац, Сурдулица, Србобран, Бела Црква или Куршумлија учине атрактивним за младе људе, односно, да се изграде станови и отворе нова радна места.

Ми не треба да мајмунски слепо копирамо реформе образовања, познате као «болоњска». Играмо ли по правилима Запада, односно, глобалиста, унапред се зна да смо ту игру изгубили. Тако треба да се односимо и у осталим делатностима, било да је реч о пољопривреди, одбрани земље или спорту. Убеђен сам, да потреба за националним програмом постоји. Никако не сме да се догоди, да се сакупе српски умови, а да све пропадне, због новца, или, како то Руси кратко и духовито кажу: „Умы были, денег не было.»

Немамо право на песимизам, малодушност и пасивност. Нема капитулације. Србија се не предаје. Дух кнеза Лазара, војводе Стевана Синђелића и мајора Драгутина Гавриловића није умро. То су својом херојском борбом посведочили српски војници и официри у пролеће 1999 године.

 

Никола Н. Живковић; 02.09.2012

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo