Вести

Ја сам принцеза!

У интервјуу „Новостима“ Милорад Додик каже да је „Босна једна велика грешка Запада“. На опаску новинара да Запад то никада неће признати Додик одговара: „Запад то неће да призна и зато улаже огромне напоре да је на силу одржи.

Драган Видаковић, 03.09.2012

***

Ангажоване су разне битанге и вуцибатине, попут Јелка Кацина. Он је позивао на рат, а сад нам држи придике. Ја никада нисам био човек рата, он је био тај. Ја сам мирно живео и слушао њега како се дере и позива на рат! ”

Пре неку годину Кацин је посетио Београд. Домаћине и госте је поздравио са мирдита у Народној скупштини Републике Србије.

Српске лидере је назвао“кукавицама јер немају храбрости да кажу да ће на Балкану настати држава Косово”

Позвао је Србе (лидере) “да сруше зидове у својим главама јер онима који се држе прошлости празне су главе” (”Вечерње новости” 25. 11. 2009.) , при томе се сам чврсто држећи прошлости, јер другачије и не може да сатанизује Србију док је не упореди са послератном Немачком, која је “рашчистила са својом прошлошћу”, оживљавајући тако стару авет погубних Радер&Фин – ових измишљотина, лажних паралела: Срба и немачких нациста, Милошевића и Хитлера, Косова и Аушвица, Хага и Нирнберга.

Не бих улазио у све Додикове квалификације, али је чињеница да је напад на међународно признату државу СФРЈ започела Словенија, да су тамо пале прве жртве и да је Кацин био министар информисања – гласноговорник и водећи промотер словеначке сецесије или рата за независност како га они виде. Али, рата у сваком случају. Рата из којих су проистекли сви остали ратови.

Сваки општински суд би за обичну тучу морао да пође од почетка, а самим тим и свако објективно правосуђе је нужно морало да пође од исходишта ако је намеравало да истражи и казни све злочине који су се десили у ратовима изазваних разбијањем СФРЈ, дакле од словеначког сецесионистичког блицкрига наредбодавца Милана Кучана, у коме је убијено 37 голобрадих, ненаоружаних војника, у том тренутку припадника легалне војске легалне државе СФРЈ.

Међутим, хронологија и узрочно последични след догађаја се уопште нису тицали међународне правде, а тврди се да се управо таквим суђењима испуњава налог СБ УН за истрагом и кажњавањем свих злочине који су настали у поменутим ратовима.

Ми, наравно, не можемо да утичемо на право и правду засноване на принципима силе и манипулације, не можемо много да утичемо на то коме суде и како суде, шта нам узимају и шта ће даље узимати, али можемо да затражимо да, због, у најмању руку, неистражених околности око Кациновог анганжмана у данима рата, Европски парламент именује за свог известиоца за Србију неку неутралну личност – личност која није у класичном сукобу интереса, јер без обзира на спорне околности, већ самим својим наступом Кацин огромну већину грађана Србије није уверио у своју објективност и добре намере.

Осим ако се не сматра да на овим просторима живе нека бића типа“получовек близу полузвери”, Европи би, док нас потпуно не сломи, ваљда преко био потребан неко, ко бар формално може да се легитимише као гласник добрих и поштених намера, што Кацин у очима српског народа није.

Кацин је дошао поново, надмен као и увек, попут кононијалног управитеља међу урођеницима, није овога пута, бар јавно, говорио албански, и осим „српског посла“ није имао већих гафова.

Није помињао српске кукавице, и први пут му је ваљда речено да је Европа сан сваког српског политичара, али не по сваку цену.

Зато се дао на путешествије по Војводини и истрагу о приватизацијама, заборављајуће да су оне који су распродали Србију управо ЕУ и Америка довели на власт.

И нејасно је зашто помиње само 24 приватитације, а не помиње скандал противуставног превођења друштвене својине у државну, чиме је отворена брана незаустављиве пљачке општенародне имовине, и наравно не помиње Смедеревску железару, Нови Поповац, Беочин…

Не помиње цену коју је режим пре 2000. постигао за Беочинску цементару а пошто су је после 2000. продали.

Но Кацин је коначно рекао једну праву ствар: У Србији имамо ситуацију да се нова власт према Косову односи знатно рационалније, а не емотивно и историјски.

Тако је! На сто мора да се стави економска штета коју Србија трпи отимањем Косова. Небеску Србију, Косовски бој и душу Србије коначно треба сместити у срце и душу, јер једини језик који Запад разуме је језик новца, профита и интереса, док му све друго личи на лудило и будалаштину.

Ако је тачно, а јесте, да су нас бомбардовали и измислили нову државу само да би Олбрајтова, Кларк, Џексон, разне турске, канадске, грчке, аустријске… компаније могле веома повољно да црпе исплативе ресурсе, ако Немци и Американци могу отворено да се свађају око поделе плена, и ми коначно морамо да одустанемо од историјско емотивних прича-које њима добро дођу да отимају без икакве границе- и изађемо на преговоре са јасно утврђеном материјалном штетом која је настала отимањем Косова јер ћемо на тај начин почети са њима да говоримо истим језиком и почеће да нас схватају много озбиљније.

Да је несрећни Милошевић за саветника имао директора приштинског Института за развојна истраживања, Риинвест, Љумира Абдиџикуа, који врло паметно каже: „Често није цена најважнија при трансферу власништва. Некада можете изгубити на цени, али добити много имиџом инвеститора и његовом дугорочном стабилношћу“, друге би нам птице, много лепшу песму певале.

Он међутим није разумео време. Морао је да отвори Србију за инвеститоре, трансформише друштвени капитал, заштити радничка права, нахрани але белосветске и тиме спречи бомбардовање и отимање Косова.

Западни мешетари су одлично схватили да друштвени капитал који је он чувао врло конзервативно, једино могу добити бомбардовањем, сатанизацијом и цепањем Србије, што се и остварили најездом демократских скакаваца који су опустошили Србију до непрепознатљивости.

И то је катастрофална Милошевићева грешка, а не оне глупости о демократском решењу албанског питања. Радило се само о решењу да једна шира светска клика има што бољи живот.

И да се вратимо на Кацина и његове обавести о томе какви смо-никакви, и какви би требали да будемо да кроз ко зна које време постанемо чланови ЕУ, ако она наравно тада буде постојала, као и свет уосталом који ће у безумној трци штампања и стицања долара сасвим сигурно отићи у пропаст.

Шта дакле добро наша држава може очекивати од Кацинових извештаја? Ништа наравно. Они нажалост имају само једну једину функцију а она је сувише далеко од икаквог добра за овај народ.

Опет се међутим од дрвета не види шума јер се заборавља да овде није у питању Кацин него континуитет неразумљиве и неразумне политике Словеније према Србији и неспособности било каквог нашег смисленог одговора.

Имамо ли снаге да бар некад и некоме- ко није Западна сила, иако говори у њено име, пре него што се збиља трансформишемо у Троглодите, кажемо доста? Бре!

Драган Видаковић