Вести

Милица Мандић – ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН 2012

Наше право да знамо све је заправо наше право да не знамо ништа. Срамни српски медији и исти такви спортски руководиоци су причали о свему другоме изузев о теквондоу и Милици Мандић.

пише Драган Видаковић, 13.август 2012.

***

Зато и није никакво изненађење што су затечени грађани Србије, пословично одлично обавештени о свему и свачему, запањено у једном дану почели невешто да сричу језиколомну реч теквондо и на кратком курсу науче да Србин не мора обавезно да буде безвољaн, апатичан, депримиран у страху од свега и свакога, обавезан да побегне у мишју рупу пред разноразним светским и величинама и мањинама, да буде снисходљив, несигуран, већ су потпуно изненађени могли да схвате да постоје и неки другачији грађани Србије-оплемењени духовном и телесном вежбом теквондо, који немају ни респекта ни страха, који су чврсти, сигурни, непоколебљиви и одлучни, али после борбе племенити и истински милосрдни према пораженим противницима.

И сад се неминовно поставља питање је ли филозофија теквондоа оно што Србима недостаје: она непоколебљивост, одлучност, неустрашивост и жеља за победом са једне и витештво и племенитост са друге стране. Да ли би, другим речима, наша судбина била другачија да су они што су водили државу у наше име вежбали теквондо, уместо што су увежбавали технике улизивања, интрига, подметања, лагања, снисходљивости или охолости-зависно од околности, да су били чланови неког клуба теквондо филозофије уместо што су попуњавали места за столовима елитних одреда „јагњећих“ бригада, клубова обожаваоца вискија, сакупљача баснослових богатстава, антологијских такмичара у корупцији, непотизму, отимању и сламању.

Осим тога што је пронађена још једна област у којој ће сељаци-новопечени теквондо стручњаци, док пију ‘ладно пиво на гајбама испред сеоске задруге налазити и те какве мане борби Милице Мандић, отвара се још једно важно питање за Стратеге уништења српског духа и дефинитивно сламање српског отпора-што се најпластичније огледа у свођењу готово свих дисциплина у којима смо били у светском врху на едукативне курсеве и туристичке излете спортиста земаља које се тек уче спорту: Како то да се Срби увек измигоље и отму контроли.

И потпуно разоружани и демилитаризовани још испуцају неку медаљу, што се може лако решити дозволом да од сада само могу да се такмиче у гађању праћком најмањег домета, али шта урадити са том пошасти која се зове теквондо, са духовном и телесном вежбом која даје ону недостајућу со нашем карактеру и менталитету: кад безвољни, апатични губитник, застрашени такмичар коме се ноге тресу од сваког лажног или правог ауторитета постане већ сутра нешто налик менталној и физичкој слици ове другачије Српкиње која је своја три високо уздигнуата прста-без страха шта ће јој рећи мумије из МОК-а, и изливом невиђене физичке и менталне енергије доказује да Србија није пропала, већ увек и изнова тражи решења и пружа доказе да фактичко стање и реалност никако не постоје, бар не онако како нам то свакодневно саветују албански плаћеници из Европе и света.

Успех Милице Мандић ће неминовно покренути талас интересовања за овај до јуче у Србији готово непознати спорт, што се може показати као невероватна шанса да се по каратктеру створи мноштво младих налик нашој олимпијској шампионки, који се неће стидети ни себе ни свога народа, који ће бити чврсти, упорни, неустрашиви, доследни, који ће волети и бранити своје и поштовати туђе. Који ће бити велики и у победи и у поразу. Који неће бити ни прва ни друга ни трећа, већ нека другачија Србија, Србија у којој ће мноштву младих узор бити олимпијска шампионка која нам је снажно поручила да не морамо вечито живети у смраду сопственог страха, да се можемо и морамо усправити, да за то не морамо да тражимо ничију дозволу, да бранити своје није порок већ врлина, да срчаношћу, храброшћу, одлучношћу и племенитошћу можемо учинити много много више него улизивањем, слуганством и продајом.

Верујем да ће Стратези разумети опасност симбиозе Срба и теквондоа и да ће све учинити да то спрече, али не верујем да наша држава може да разуме да без квалитетног школског, омладинског и универзитетског спорта, са овако бедном наставом фискултуре, са младима који не могу лако да претрче ни сто метара али који читаву ноћ могу да пију по кафићима не да нема никакве економије или неког бољитка већ нема ни наде.

Обнова мора почети новом филозофијом различитом од ове хронично губитничке, а пример Милице Мандић је показна вежба која кристално јасно доказује да је тако шта могуће чак и у овако духовно, морално, социјално, здравствено, образовно, економски и на сваки други начин руинираној земљи.

Драган Видаковић