Vesti

Ratko Dmitrović

U periodu od 1994. Do 2000. Godine napisao sam desetine tekstova protiv Slobodana Miloševića. Među njima nekoliko vrlo brutalnih. Postoji arhiva, ako neko ne veruje. Ućutao sam o Miloševiću kada su ga dosovci u proleće 2001. Godine slančili i odvezli u beogradski Centralni zatvor.

08. 08. 2012. 12: 00h | Piše: Ratko DMITROVIĆ

***

Vojislava Šešelja napadao sam kad god se za to ukazala prilika, a on je sam po sebi velika prilika te vrste, i to je trajalo do Vojinog odlaska u Hag, februara 2003. Godine. Nikada posle o vođi radikala nisam objavio jednu ružnu reč. Ne zato što on ne zaslužuje kritiku, već stoga što je ispod ljudskog dostojanstva, valjda i novinarskog, udarati čoveka na kolenima. Milošević je nakon poraza na izborima, preko zatvora i suđenja u Hagu, pa sve do smrti, bio na kolenima, kao i Šešelj danas u haškom kazamatu.

Ovo spominjem samo zato što hoću da se ogradim od mogućih primedbi i dejstva sopstvenih principa s obzirom na redove koji slede, s obzirom na Borisa Tadića. Njega najžešće kritikujem evo punih osam godina i red je da se ta rabota okonča. Uz „prigodan“ tekst, a to je ovaj koji čitate.

Da, krećem od ubeđenja da je Boris Tadić na kolenima, politička karijera doskorašnjeg predsednika Srbije je okončana. Preostala je samo formalnost, a biće surova, Tadićeve smene sa mesta predsednika Demokratske stranke. Taj film gledaćemo već ove jeseni.

Iscurelo je vreme političkog delovanja čoveka koji je u visoku politiku ušao kroz sulundar, gotovo neprimetno, tavorio na njenim marginama sabijen senkom Zorana Đinđića a na čelo Demokratske stranke i (na žalost) države Srbije, došao spletom gotovo neverovatnih okolnosti. Krug je zatvoren i evo svedoci smo bolnog rastanka Borisa Tadića od najviše državne funkcije, pozicije prvog demokrate, i svega onoga, a nije malo, što spomenuto nosi sa sobom. Istina, najavljeno je da će Demokratska stranka Tadiću iznajmiti vilu, mesečni zakup 4. 000 evra, ali to i da se dogodi biće opozvano čim Boris ne bude predsednik DS – a.

Tadić nije srpski izdajnik, mada ga tako krste njegovi politički protivnici. Tadić je politička štetočina, osoba koja nakon osam godina provedenih na čelu Srbije toj državi, a ni Srbima, ne ostavlja ništa dobro. On nije bio ni srpski predsednik, trudio se da ne bude, u Srbiji je uvek delovao samo kao predsednik Demokratske stranke, a kao šefa države Srbije doživljavali su ga jedino u inostranstvu.

Tadić je narcisoidni egocentrik koji je politiku koristio za sopstvenu promociju i hranjenje ega nesagledivih dimenzija. On se svesno okružio savetnicima koji su mu hranili ego, stručnjacima za prodaju magle, doktorima za marketing. Ta grupa preuzela je njegovu političku ulogu i karijeru i sopstvene živote modifikovala, ulepšavala, materijalno uzdizala, proporcionalno visini medijskog talasa o „lepom predsedniku Srbije“.

Visoku politiku, susrete sa najuticajnijim političkim figurama Evrope i sveta Boris Tadić nije prihvatao kao prilike da pomogne Srbiji već da promoviše sebe. Da je drugačije, Srbiji bi danas bilo drugačije.

Od politike Borisa Tadića, predsednika Srbije, korist su imali svi osim građana Srbije. Za Tadićem danas najviše kuka vlast u Zagrebu; dao im je sve što su tražili a on od njih nije tražio ništa.

Ostalo je da sačekamo izbore u DS – u. Tadić već mesecima, u očajanju, čini sve kako bi u taj proces ušao kao jedini kandidat za predsednika. Bude li drugačije, a treba da bude jer su od Tadića za šefa te partije kudikamo sposobniji Đilas, Ješić, Pajtić… Bivši predsednik Srbije, u dva mandata, izgubiće se u spisku običnih članova DS – a. Ako i tu ostane. Što se Srbije tiče najbolje bi bilo da je ostao profesor psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji.

izvor VESTI