Вести

Ратко Дмитровић

У периоду од 1994. До 2000. Године написао сам десетине текстова против Слободана Милошевића. Међу њима неколико врло бруталних. Постоји архива, ако неко не верује. Ућутао сам о Милошевићу када су га досовци у пролеће 2001. Године сланчили и одвезли у београдски Централни затвор.

08. 08. 2012. 12: 00х | Пише: Ратко ДМИТРОВИЋ

***

Војислава Шешеља нападао сам кад год се за то указала прилика, а он је сам по себи велика прилика те врсте, и то је трајало до Војиног одласка у Хаг, фебруара 2003. Године. Никада после о вођи радикала нисам објавио једну ружну реч. Не зато што он не заслужује критику, већ стога што је испод људског достојанства, ваљда и новинарског, ударати човека на коленима. Милошевић је након пораза на изборима, преко затвора и суђења у Хагу, па све до смрти, био на коленима, као и Шешељ данас у хашком казамату.

Ово спомињем само зато што хоћу да се оградим од могућих примедби и дејства сопствених принципа с обзиром на редове који следе, с обзиром на Бориса Тадића. Њега најжешће критикујем ево пуних осам година и ред је да се та работа оконча. Уз „пригодан“ текст, а то је овај који читате.

Да, крећем од убеђења да је Борис Тадић на коленима, политичка каријера доскорашњег председника Србије је окончана. Преостала је само формалност, а биће сурова, Тадићеве смене са места председника Демократске странке. Тај филм гледаћемо већ ове јесени.

Исцурело је време политичког деловања човека који је у високу политику ушао кроз сулундар, готово неприметно, таворио на њеним маргинама сабијен сенком Зорана Ђинђића а на чело Демократске странке и (на жалост) државе Србије, дошао сплетом готово невероватних околности. Круг је затворен и ево сведоци смо болног растанка Бориса Тадића од највише државне функције, позиције првог демократе, и свега онога, а није мало, што споменуто носи са собом. Истина, најављено је да ће Демократска странка Тадићу изнајмити вилу, месечни закуп 4. 000 евра, али то и да се догоди биће опозвано чим Борис не буде председник ДС – а.

Тадић није српски издајник, мада га тако крсте његови политички противници. Тадић је политичка штеточина, особа која након осам година проведених на челу Србије тој држави, а ни Србима, не оставља ништа добро. Он није био ни српски председник, трудио се да не буде, у Србији је увек деловао само као председник Демократске странке, а као шефа државе Србије доживљавали су га једино у иностранству.

Тадић је нарцисоидни егоцентрик који је политику користио за сопствену промоцију и храњење ега несагледивих димензија. Он се свесно окружио саветницима који су му хранили его, стручњацима за продају магле, докторима за маркетинг. Та група преузела је његову политичку улогу и каријеру и сопствене животе модификовала, улепшавала, материјално уздизала, пропорционално висини медијског таласа о „лепом председнику Србије“.

Високу политику, сусрете са најутицајнијим политичким фигурама Европе и света Борис Тадић није прихватао као прилике да помогне Србији већ да промовише себе. Да је другачије, Србији би данас било другачије.

Од политике Бориса Тадића, председника Србије, корист су имали сви осим грађана Србије. За Тадићем данас највише кука власт у Загребу; дао им је све што су тражили а он од њих није тражио ништа.

Остало је да сачекамо изборе у ДС – у. Тадић већ месецима, у очајању, чини све како би у тај процес ушао као једини кандидат за председника. Буде ли другачије, а треба да буде јер су од Тадића за шефа те партије кудикамо способнији Ђилас, Јешић, Пајтић… Бивши председник Србије, у два мандата, изгубиће се у списку обичних чланова ДС – а. Ако и ту остане. Што се Србије тиче најбоље би било да је остао професор психологије у Првој београдској гимназији.

извор ВЕСТИ