logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    252 пута прочитано    Датум: 6.08.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Србкиња Милица Миладиновић-Кесеровић, Песникиња и Добротвор

У четвртак увече, другог августа ове године, у далекој Калифорнији, преминула је у 84-ој години Србкиња Милица Миладиновић-Кесеровић, Песникиња и Добротвор, рођена у Велесу другог децембра 1928. Године.

пише Часлав М.Дамјановић, 05.08.2012

***

Тешки су смрт, бол и опроштај у избеглиштву… тешки су због много чега, али углавном зато што Милицин живот карактерише стварну Истину избеглиштва:

“Поштена Савест Поштења Отаџбине”!

Милица је, попут оних ретких намерника била огроман интелект који безкомпромисно заснива Истину Историје и који тим заснивањем кује Истину Будућности Србства. Иако је пецкавом сатиром жестоко карикирала наш данашњи пад Милица ни једног тренутка није посрнула нити у Веровању у Добро нити у Веровању да су Истина, Поштење и Чистота Вере једино чиме ће и Добро и Србство преживети… и зато је том клесању Истине Милица са радошћу жртвовала свој живот њеним узвишеним Песништвом Србства…

“…па испражњен од света уздићи се к Богу на молитву”, свети владика Николај нас пита “шта значи пењање на гору?” Милицин живот је одговор: Пењање на гору значи “уздизање умом и срцем и душом на висину Божју, у близину Божју, у друштво Божје”, јер доиста “онај, кога притеже свет к себи са безбројним интересима – не може се у исто време пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем.” Тако је и Милица, као да је Божија кћер, како то свети владика Николај изрече о Божијем Сину, побеђивала “завере и сплетке злих духова против рода човечјег” – и разгонила их као што “јак ветар разгони рђав задах.”(1)

Никад нећу заборавити Милицине “Немањиће”, које сматрам једном од најбољих речи написаних на србском језику. Када сам након што сам остао без даха напојен мудрошћу те књиге упитао драгог пријатеља и историчара Равне Горе Милоша Аћина-Косту да ли је Милица то цитирала или је стварно она написала, а н ми каже да је свака реч те мудрости – Милицина реч. Тај наш разговор о Милици до дубоко у ноћ изградио је у мени не само дубоку веру у Песништво Србства, и не само дубоко поштовање у интелект Србкиње, и не само оптимизам Добра… већ, изнад свега, изградио је у мени Чистоту наше србске Вере Православне и Веру у неумитну победу Добра и Љубави… међутим, јесу тешки смрт, бол и опроштај у избеглиштву јер се разређују старине части и поштења, и иако Милицино Песништво Србства звучи као порука чика Јове змаја о унуку на крилу дедином, ипак… чак и у избеглиштву, а да и не говорим о отаџбини… занемарујемо себе занемаривањем себе самих све мање схватајући да тиме занемарујемо свој идентит, своје постојање, и што је најтрагичније… занемарујемо Истину и Будућност самих себе.

А баш на трагици тог занемаривања, иако први утисак када почнете да читате Милицине песме – јесте да су испуњене жестоким политичким набојем – међутим, читалац се неосетно удубљује у нешто што је такорећи изван речи, нађе се ненадно у сасвим другачијој сфери, чак у некаквој орбити неке димензије у којој је заборављено све спољно, све политичко, све пецкаво, све иронично, све критичарско, све протестно, све пргаво… па и не приметивши ма какву промену курса, читалац се нађе зашао у неслућене дубине, које га оплемењују, напајају му душу, залазе у скривене, заборављене, чак незнане нам потаје које непримећене животаре у нама… као молитва: у неке тајне потаје одједанпут пробуђене: читалац се неосетно нађе у нечем чедном, у некаквој ненаданој дубини наше рационалности и интелекта… и иако напојен племенитишћу – жедан Милициног трагања.

Та пробуђена жеђ тих заборављених, занемарених потаја у нама… претрпаваних током протицања животног времена понајвише непотребним; те дивне мисаоне потаје задављене баналношћу свакодневице; временом стрпане у буџаке заборављеног… одједанпут су пробуђене мудром чедношћу Милицине речи… одједанпут смо озарени племенитошћу… и зато се усуђујем да кажем да је то уствари стваралачка магија стварног песништва:

Свесно, сазнато рационалним искуством – исказано потсвесно, чак… сублиминално наслућено метафизичком интуицијом.

Све то, згуснуто у миље интимне сфере, Милица Песникиња ураста у најинтимнију читаочеву интиму, срашћује и поистовећује то у мисаоној и осећајној читаочевој орбити… будећи интимно – а то оплемењење уствари и јесте оно због чега песништво и постоји – оно оплемењење које карактерише стварну поезију!

То оплемењење узвишује Милицино Песништво од помодарске испразности, од монденске пролазности, од шунда… који насрћу, ухлебљујући се паразитски у привременост, паразитски банализирајући стваралаштво као такво, па чак, паразитски банализирајући и суштину стварности постојања у животу као таквом. Напротив, Милицина пецкава политичност, и шокираност пороцима – само су спољни омот искуства! Тако, например, у сатири Нови свет, Милица спомиње појам и термин: Србизам – који је кост у грлу неупућенима и плаћеним злонамерницима. Наводим шта ми је у једном од писама Милица рекла о томе:

“Србизам… Србизам
који злонамернима боде очи,
реч, коју једва зна да срочи,
није што идеја: нацизам
који је послао у гасне коморе
хиљаде људи да их поморе.
То је идеја мржње, расизма, зла
која је затровала многа тла.

Србизам… то је србољубље
Синоним за… родољубље.”’

И по свом обичају, испуњена огромном начитаношћу, не по данашњем обичају да се кинђури цитирањем, већ памћењем изречене мудрости, цитирала је енглеског песника Бајрона, да “онај ко не воли своју отаџбину – не може ништа да воли”.

И заиста, испод омота је другачији набој – набој Милициног филозофског удубљивања, набој заснован на принципима, набој идеала израслих из интимне мудрости – стварна погонска снага Милицине моћне мудрости – израсла из њеног здравог духа, њеног поштења, и из њене непресушне и искрене чежње за врлином.

И заиста, ако песништво сматрамо једним целовитим, сушанственим ентитетом – вредношћу – а стварно песништво се мора сматрати таквим – онда Милицине песме јесу уистину Песништво! И баш на тој међи, као и у сваком стварном песништву, Милица нас води од формалног ка битном; захтева да се не замајавамо разматрањем теоретских замлаћивања; да се не замајавамо чак ни самим песништвом као својеврсним књижевним видом; да се не замајавамо разлозима, омотима и методама – него да се удубимо у то духовно из којег је произашла Милицина мисаона орбита, у тај Милицин духовни свет, којим нас је она искрено и несебично подарила, и обогатила, и чак наоружала… па можда чак и разоружала од лажне вредности… то Милицино духовно јесте позив и завет да… не таворимо!

Да, да не таворимо – већ да себе оплемењујемо оплемењивањем Добра.
Тај Милицин духовни свет и завет произашали су из два суштанства:

Једно је – савест – друго је – храброст.

Оба Милицина суштанства су србска – оба заснована на Поштењу!
Зато је Милица заиста Србска Песникиња!

Не зато што пише на српском – не зато што нариче над судбином Срба – не зато што захтева правду за Србе – не зато што узвишено оптужује, као некаква античка Суђаја Правде, пробуђена у примитивизму наших доба… јер иако све то јесте тако… али иако је Милица Србска Песникиња и због свега тога – али изнад свега тога:

  • Милица је србска песникиња јер јој је савест србска.
  • Милица је србска песникиња јер јој храброст србска.
  • Милица је србска песникиња јер јој је трезвеност србска.

Зато Милица није песникиња некакве старе србске културе, већ је Србска Песникиња која продубљује ону живу духовност, која насупрот свим насртајима историје, мржње, наше лењости, и нашег опримитвљеног таворења – живи и развија се у Постојању Срба! И баш због тога, такво Милицино Србско Песништво поставља пред све нас један другачији изазов:

Шта је заиста рад на националној њиви?!?

Толико пута смо чули ту фразу, највероватније већином речену искрено, али ипак, тек нас духовност Милициног Песништва суочава са морањем да добро размислимо, да добро рачшистимо са приоритетима политиканства, помодарства, интелектуалне ускогрудости, са срозавањем идејном и финансијском подмићивању, да заиста добро схватимо шта јесте бит рада на националној њиви.Тек када је Милицино Песништво тако схваћено, тек тада се заиста схвати колико су политика и ужасавање од порока само спољни омот Милициног захтева да свако од нас пробуди у себи србску савест, србско поштење, србску трезвеност, србску храброст.

А тај захтев, и тај завет – јесте Милицино Песништво Србства.

Док су с једне стране Спаљени корени, Ратни записи, Ране, Ожиљци, Опомене… туге, нарицања; док су с једне стране Писмо, Молитва, Бекство… бол и разочарење… сви заједно античких епских размера – с друге стране је… Ћутање. То ћутање је наше ћутање. То је оно наше немушто ћутање које Милица оптужује као бесмислицу: Нови Свет, Пут! Нема помоћи ни од куда: Растко Немањић – Свети Сава, Кад срце заболи… не, не, и не, помоћ је у души Србина – ако је развијена, ако је заиста србска… иначе, ако смо срамотно ћутање – Срби нисмо! Зато Милица преузима улогу свемоћне Суђаје:

Сви невини су криви…
Човече, изабери свој пут…
Милица Суђаја – оптужује за издају:

У Моралном приземљу, Милица каже ”Бацили сте нас у окужени гето а вриштали да је то позлаћена правда,” послуживши се тешком осудом коју је изрекао Милован Данојлић, кога Милица местимично цитира, сматрајући га својим узором… и заиста, Милица Суђаја, с правом оптужује за издају:

Водим Србе на Пазар – Да их продам за Динар!
Не само ко нас продаје – него пита нас зашто смо на распродаји?
И не само да нас пита – Суђаја оптужује:

То смо ми сами себе упрложили на пазар па се још и шепуримо издајством… и у свем том Милица Суђаја је свесна да је трагична:

И баш ту, у свесности трагедије… јесте величина песништва.

Зато је толико трагична њена оптужба у песми Божури и Трње:

”Чуј како воде Ситницом жуборе,
чуј како гласови оптужбом говоре,
чуј како косови тужно певају,
и како топови Косовом севају.
Чуј како жене тамо наричу
старозаветну косовску причу.”

Треба бити храбар да се дигне глас усред опште упарложености:

Да ли смо способни да наричемо старозаветну косовску причу… или нисмо способни нити да је сричемо?

Да ли и помишљамо да треба да наша савест мора да одговори на трагичне оптужбе Милице Суђаје:

“Молим те, читаоче, прочитај моје слово које једним поводом забележих ово”:

”Докле ће Срби да носе на своја плећа
Јосип-Броз-Титову црвену ”кућу цвећа”’
да их давна прошлост на њега потсећа?”

Да, збрисана земља!
Да, Душа збрисана!
Да, Душа зарасла у коров товилишта!

Зато нас Милица несебично потсећа извлачећи из успомена најдрагоценије… У спомен палом ”Чичи”.

Насупрот легионима оних Срба који се бескрајно вајкају о изгубљеној земљи, насупрот легионима оних Срба који се бескрајно угодно, бескрајно ускогрудо, и бескрајно недотупавно претварају да раде на националној њиви – Милица, један од малобројних изданака стварне Српске Културе – Немањићке православне културе, коју је онако божанствено обрадила у својим недостижним Немањићима – она нам свим својим песмама казује стварност, лепоту, поштење и потребу баш те Српске Културе:

Није то земљиште које је изгубљено – расточен је Србски Национални Дух. Изгубљена је трезвеност заснована на Поштеној Србској Савести. Изгубљена је храброст да се суочи са стварношћу. Изгубљена је храброст да се бори и жртвује за ту стварност…

*

Иако верујем да је немогуће нити схватити нити исказати дубину и домет Милициног опуса, ипак, чини се да је изнад свега највећа снага и вредност Милициног Песништва оживљење стваралачког оптимизма Србског Националног Духа… јер иако Милица нариче, оптужује, куди… али она напаја оданошћу бити Растковој – напаја оданошћу суштини Поштене Савести.

Зато код ње нема поклецања.
Зато код ње нема мржње, нема освете.

Иако јесте негде споменула да није спремна да окрене и други образ, знам, спремна је Милица на српско праштање – али је против глупачког подворавања и додворавања. Зато она заветује на часну и поштену, савесну и интелигентну, одговорну и одлучну борбу за стварне суштинске вредности Србског Националног Духа.

Знајући Милицу, верујем да негде у дубинама њене комплексне Песничке Душе, можда чак и несвесна тога, да је писала баш због оног најпоштенијег србског у њој – зато што је веровала да је могуће да се пробудимо.

И као и увек… хвала, Милице и спокој ти души часној. “Радуј се”, Милице, “разумна голубице Христова, Јер си победила злобнога врага!” Не означава ли милост “победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот” твој – “зар није божанска победа над смрћу?” Као и твоја Реч, исто као “историја Цркве до данас – и до краја света” – није ли твоја реч “још пространија књига Његових победа”?(2)

 

Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com

___________

(1) “Јеванђеље о јачем од природе”, Владика Николај, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу, Недеља Девета по Духовдану, 08/04/12, 23:47)

(2) Исто

 

 




2 коментара у вези “Умрла Песникиња Србства…”
  1. Hvala,neka je Milici svetlo Nebesko carstvo.

  2. Milica nije umrla. Ona ce vecno da zivi u dusama rodoljubivih SRBa i SRBkinja, dokle god bude bilo i poslednjeg SRBina. Svojim pjesmama sa kojima je kroz satiru opjevala SRBstvo i SRBiju, ne ovu danasnju: ponizenu i razorenu, nego onu istinitu SRBiju Svetog Save koja duhovno obuhvata Sve SRBske zemlje koje se spominju u Svetosavskoj himni, Milica je sebi jos za zivota podigla najljepsi spomenik koji ce vjecno da sija i posle njezine smrti sve dok bude bilo SRBa i SRBije!

    Neka je zato Milici SRBkinji, od nas zivih SRBa vecna hvala, a od Boga nebeska nagrada za sve dobro koje ona ucini u zivotu svom za nase voljeno i Bogu drago SRBstvo. Bog da joj dusu prosti, slava joj i hvala i vecni spomen medju nama. Amin. Boze daj!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo