logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Религија, Србија, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Добросав Вујовић    912 пута прочитано    Датум: 2.07.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Одликован мрзитељ Срба - Милан Бандић, градоначелник Загреба ( 06.2012)

Када Бог хоће некога да казни, онда му да новац, а узме памет . Недавно је патријарх СПЦ-е, Иринеј у Загребу изјавио да је највећи проблем, са којим се наша Црква у Хрватској суочава – проблем реституције, да би у наставку је нагласио да је тај проблем изражен и у самој Србији.

пише Добросав Вујовић, 01. јули 2102

***

Испада да је највећи проблем са којим се данас суочавамо, ми као србски народ, духовна чеда своје Мајке Цркве, проблем материјалне природе?

Ова изјава патријарха србског Иринеја је веома лицемерна и не одговара истини. Треба рећи да је највећи проблем, са којим се данас србски народ у Хрватској суочава, а који је присутан од вајкада, проблем покатоличења и похрваћења србског народа. Коме ће остати све те светиње, ако Срби буду сведени на статистичку грешку? Зна се да је само протеклих година у Загребу похрваћено око 30.000 србске деце. Зар то није патријарх морао да нагласи као највећи проблем – проблем прозилетизма.

У данашњој Хрватској, ви не можете бити Србин ни православац, а истовремено очекивати да будете пуноправни члан хрватског друштва. Искључивост је потпуна и ништа се не мења у протеклим деценијама, само се реторички ублажавају ствари.

Колики је степен толеранцију у хрватском друштву, нека послужи пример покатоличених жумберских Срба, некадашњих ускока, који већ вековима живе у Жумберској жупи. Они су подигли манастир Марча, најзападини наш манастир, кои се налазио на неких 40 км североисточно од Загреба. Тај су манастир римски мисионари у седамнаестом веку запалили, заједно са шест монаха, јер нису хтели да прихвате унију са римском црквом. Народу су затим наметнули своје, унијатске свештенике, али ни до дана данашњег нису успели у њима да потпуно угасе србско име. Пре 20 година, тих поунијаћених Срба-жумберчана, који припадају унијатској Епархији крижевачкој, било је 40.000. У време рата у бившој СФРЈ, прво су морали да прихвате нови календар, а затим су њих 30.000 променили и веру и постали не само римокатолици, већ и Хрвати. Преосталих 10.000 који су остали унијати, који се још крсте са три прста, а сва догматика и учење им је чисто католичко, католици погрдно називају – трофазни. Толики је степен суживота у данашњој Хрватској.

Кад постоји проблем, исправно је да се суочимо  са њим, очи у очи. Ако окрећемо главу и не желимо да видимо истину, то не значи да је проблем не постоји. Патријарх сигурно добро зна који су горући проблеми данас у СПЦ-и , не само у Хрватској, већ и на свим просторима где живи наш народ. Свакао да то нису проблеми материјалне већ првенствено духовне и моралне природе. Срби су увек у својој историји имали нешто што се данас урушава галопирајућом брзином  – чистоту живота. И због тога их је Господ сачувао до данашњих дана, иако се налазе на најтруснијем подручју у свету, на месту где се сусрећу различите вере, културе и народи.   Данас број развода премашује број бракова, удатих и неожењених је све више, егоизам и страх од живота се увукао у народ. Данас су млади људи веома образовани и информисани. Њих не можете лако преварити. Они пре свега уче очима. Гледају припаднике духовне елите и на тај начин стварају утисак о вери коју они исповедају, јер ће само права вера и добра дела, условити наше спасење.  Има ли данас СПЦ-а снаге да, као у небројено пута у нашој историји, преузме на себе улогу стожера и духовног ауторитета нашег народа? Да би смо одговорили на ово питање морамо првио знати да Цркву чини народ. А какав народ таква и Црква, такви свештеници, монаси и епископи. Не долазе црквени великодостојници са неба, већ из нашег окружења, наше комшије, пријатељи, познманици. У Цркву сви долазимо као у бању Витезу, да се излечимо и постанемо достојни људи, наследници Царства Божијег. Црква је дакле институција небеска, она има свој првенствено духовни карактер. И та духвна нит је угаони камен темељац на коме почива Црква. Ако тога нема, или се то занемари онда Црква постаје земаљска,  изгуби свој безвремени,непролазни карактер и почиње да стара само о материјалним вредностима. Е то је највећи проблем, по мом скромном схватању, данас у СПЦ-и. Бојим се да ћемо доћи у ситуацију да као римокатолици имамо велелепне храмове са позлаћеним звоницима, а нигде народа да каже на служби – Амин. Данас римокатолици продају храмове по читавој Европи, праве се луксузни станови од њих, робне куће, дискотеке … Постоји ли таква реална опасност и за наашу Цркву?

Недавно сам био домаћин неколико ходочасниха, православних Руса, који су желели да се поклоне светињама србског народа. Обишли смо прво Београд (манастир Ваведење, храм Светог Саве), затим манастире на Фрушкој Гори (Велику Ремету, Хопово, Крушедол …), манастире у Овчар Бањи, Жичу, Студеницу, Сопоћане, Црну Реку … На жалост, на Косово и Метохију, из познатих разлога нисмо ишли.  Наше ходочашће је трајало 10 дана, на миру смо путовали, редовно одлазили на сва богослужења. Прво што су наша браћа Руси уочили је број манастира и црква на тако малом географском простору. То сведочи да су наши преци били веома побожни људи, који су се прво бринули да постану сапричасници Царства Божијег, и који су живели и делали у Славу Божију, градили храмове прво у својим душама, а онда и видљиве храмове. И стварно када се иде на ходочашће у молитвеном духу, побожно и са страхом Божијим, човек има осећај да ходи по Светој Земљи Србији. О лепоти природе, и богатству којом нас је Господ обдарио у плодном земљиштву, води, клими … не треба ни трошити речи. Али истовремено извирало је питање, како је могуће да оволике манастире одржава тако мали број монаха. Обично их је у манастиру два,  три монаха, највише пет,  изузев Жиче. О чему се они прво старају, о молитвеном поретку или воде бригу о изградњи конака, храмова и пратећих објеката, одржавању манастира? У тим су некада манастирима боравиле десетине, у некима и стотине монаха. Јасно је да 2-3  монаха не могу да одржавају Сопоћане, Црну Реку, Студеницу … Боравио сам у Студеници пре 10 година, са породицом 4-5 дана, и сећам се добро како је тада Студеница изледала, какав је био молитвени поредак, две певнице, 15 монаха, велелепне службе. Данас је то само сенка тадашње Студенице, њих 4-5 са изнемоглим оцем Савом и тај контраст између богате спољшњости и осиромашеног духвног поретка је оно што највише боли. Истоврено чују се вапаји из неких манастира, где остарела братсва и сестринства више нису у стању да одржавају ни основни поредак у манастиру, услед болести и старости. А наш патријарх чим је засео на престо Светог Саве, прво што је урадио, и по чему ће остати упамћен у историји СПЦ-е, јесте да приогна на политичкој и верској освови законитог епископа Рашко-призренског Артемија са својим монасима, који су иначе чинили скоро половину укупног монаштва наше Цркве, из своје Богом му поверене епархије. И сада се ти монаси сналазе по белом свету, од кућа праве манастире, а наше велике светиње постаје пусте и без монаха?

Господ затвори човеку очи, када дуго живи у неокајаном греху, очи духовне и телесне,  и он није у стању да правилно сагледа стварност око себе. Тако и наши данашњи црквени великодостиојници, нису то више визионари и ствараоци,као њихови славни предходници, већ паразити који живе на рачун прошлости и троше оно што нису својим трудом зарадили. Али не сви, наравно да има и таквих који виде куда све то води, и који су посветили свој живот Господу. Истина ону су данас у мањини.  Изненадио сам се, тамо где се нисам ни надао, када сам чуо из уста неких игумана манастира, речи охрабрења и речи утехе. Виде они да је нечастиви дошао по своје, виде да је велики део епископа кренуо да му се поклони, али виде и да постоји излаз. Један од њих је дословно рекао: „ Да не беше Артемија, пропаде Црква“. На жалост наше Цркве, они епископи, који су спремни да исповеде веру  својим нечистим животом и гресима,  толико су се искомпромитовали, да су сами себе обесмислили као заштитници истините вере. И свети Максим Исповедник и свети Марко Ефески ,су остали усамљени па су спасили, Биожијом помоћи, правослаље од надирућих јереси. Надамо се и молимо се,  да нас Господ неће оставити сада без истинитих пастира и без духовног руковођења.

Наша браћа и сестре, правослани Руси, на крају пута су рекли да је Србија као бајка. Онај које пропутовао свет зна да је Србија други Израиљ, најбоље местио за живот човека. Овде је све што је потребно за живот, чиста вода, плодна земља, чист ваздух и истинита вера. А какви смо ми Срби данас? Како се бринемо о својој души, о своме спасењу? Узјахали и окупирали нам Цркву људи који су залутали не само у духови свет, већ и у истински живот. И ми ћутимо и гледамо. Делегација Синода, на челу са патријархом Иринејем се састаје са католичким прелатима у Загребу, а изнад њих Стипинчева слика. И са тим благословом долазе назад у своје епархије и очекују да их неко поштује и уважава. Браћо пишите им писма, на адресе епископа дотичне епархије  и отворено исповедите своју веру.  Браћо херцеговци, потомци Светог Саве и наших јуначких предака, потомци устаника невесињских, пишите своме епископу Глигорију, и ви браћо моја из Бачке и Срема, својим епископима. Пишите им и питајте их како они верују?  Да ли они верују у Једну Свету Саборну Апостолску Цркву или верују у теорију грана и плућних крила? Да ли су за светосавље или екуменизам?  Ако не исповеде веру онако како је исповедао наш Свети Сава у својој Беседи о правој вери , или како ју је исповедио преподобни Јустин Ћелиски, у свом писму написаном 1971 године на адресу Сабора и Синода СПЦ-е, онда такви епископи и нису епископи већ узурпатори трона епархиског, и са таквима треба прекинути општење.  Треба писати и својим парохиским свештеницима и упозорити их да прекину са безакоњем. У противном не примати их у своје домове. Тако ће се једино, уз Божију помоћ, дозвати памети.

Узмицање на бојном пољу, тражење оправдања да је читав свет против нас и самосажаљење не воде никуда. Устаните, и усправите се браћо Срби, борите се.

 

Добросав Вујовић

01. јули 2012

+++

+++

+++

 

СРБИ СИЛОМ КАТОЛИЦИ

http://www.novinar.de/2011/04/05/srbi-silom-katolici.html

 




2 коментара у вези “Реституција или истинити духовни преображај?”
  1. Све је лепо речено, али како уклонити ове недостојне, који су узурпирали трон Светога Саве, и чине неописиву штету Светосављу?

    Епископ Артемије је остао на путу Светосавља, и сада смо спремни да омасовимо ту стазу, како би сачували себе од “својих” и од утуцаја који су “наши” прихватили да разоре наше вековно духовно биће. “Они” не знају, али кајање које им неминовно долази биће касно!

  2. Да је знао за реституцију, Јуда Искариотски бу поступио као и
    Иринеј Гавриловић у Загребу, и не би тражио од Синедриона тричавих 3о сребрника за издају Назарећанина ИСУСА ХРИСТА.
    Иринеј Гавриловић је толико био заокупљен РЕСТИТУЦИЈОМ и обасутим
    похвалама од стране Иве Јосиповића за ширење идеје ЕКУМЕНИЗМА, да
    је просто “заборавио” да посети Јасеновац.

    Драган Славнић


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo