Вести

Газиместан 2012

Због таблице морали смо да изађемо и да пређемо прелаз „Мердаре“ пешака док би нас на крају пункта чекао други комби са „КЅ“ таблицама, покупили су нам исправе и полако једног по једног одводили у контејнер и

Филип Атанасовић; Чегарски корпус 64 Ниш. 30. јуни 2012

***

прогледали шта имамо по торбама и ако то не раде увек видео сам да је ђаво однео шалу и да ће бити гадно ако нађу нешто што не треба тако да сам лепо све избацио у канту поред њих док су гледали по туђим торбама (ТОТАЛНО НЕПРОФЕСИОНАЛНО) и тако док сам се запитао да ли уопште пролазе неку обуку за пандура с чињеницом да их нема више од 50кг и стомаком вола стигао је ред на мене, претреси торбу нису нашли ништа и рекли да изађемо и да можемо да идемо само да нам врате документа (ФОРА) док смо чекали он је звао појачање јер се нису надали да ће толики број људи да иде кроз Мердаре јер већина иде на КМ, долази појачање „КРЅ“ у почетку је све изгледало „нормално“ док нису хтели опет да нас претресу.

Почињу с претресом а и са одузимање шајкача, кокарди, застава, мајци, барјаке, по неку дуксерицу и нудили смо им питу али нису хтели или смели почела је расправа и гурање али је све то смиривао неки мали шипац што је знао чак и да чита и то ни мање ни више него Ћирилицу! И запита како би било да ми дођемо са нашим заставама код вас?

Да ли би нас лепо дочекали? „Мислим се у себи баш би вас лепо дочекали“ и одговорим а како би то извели да дођете? Одговори па у Београду, један лик одговори па ови у Београду какви су сиугрно би ти и дозволили (наступио је колективни смех) И видевши да не остављамо ствари они су пружили као „решење“ да нам дају потврду за ствари које су одузете па када се вратимо да нам „врате“ сви су отишли до краја прелаза док смо само ја и друг остали, прозвали су га узео је документа сасвим нормално и изашао после десетак секунди, ушао сам и ја да узнем документа и да изађем сасвим „нормално” као и остали, ушао а иза мене су ушли још неки стајаћи на врата један ме запита: „Шта ће вама то, зашто вама то служи“ показивајући на Шајкачу и Кокарду (мислим се у себи да ли је овај глуп или стварно не зна) и онако у смеху му одговорим па за главу (да ставиш) ту видим да су им очи пуне беса и помислим сада ће бити занимљиво, почеће да се нервирају, има да их откинем од заебавања, крене он даље показивајући на Кокарду и запита а шта ће вам ово?

То су ти национална обележија (ту им је пукао филм колико сам видео) и запита ме бесно још једном што не носиш то у Србији, а не овде? Мирним гласом сам му одговори па и ово је Србија тако да ћу да носим само што сам завршио реченицу осетио сам да ме неко ударио од позади окрећем се стоји ми неки од 50кг могу ребра да му бројим преко мајце, дере ми се ово није Србија ајде реци то, гледам га и мислим да ли стварно мисли да ћу да му кажем то? Нећу да кажем, и?

Удари ме још једном мислим се што сам бацио пендрек (васпитач) испред, могао би да послужи сада, док су сви у глас викали кажи да ово није Србија устаје један од монитора прилази ми и удари ми аперкат у стомак (ако оно можемо да назовемо аперкатом) док се овај први намештао да ме удари још једном гледао сам како овај затвара врата на контејнер да не би ови остали чули буку и не би се направило нешто што није смело док РОСА не дође, сагнуо сам се и промашио ме је целог тако да се окренуо цео круг од заноса руке, креће вика да скинем мајцу, а овај други ми пружа папир да подпишем за ствари узимам папир и огромним ЋИРИЛИЧНИМ писмом исписујем своје име и презиме док му овај каже узимај ранац и трчи до Србију и да се дереш „Ово није Србија“ (питам га сасвим мирно и спреман за зајебанцију)

– „А што би ја то урадио?

–  „Зато што ја тако кажем!“

Рекох важи, мислећи када изађем стаћу на средину пута узећу пар каменчуга разбићу им састране возила, верујући да не може да ме пуцају јер иза мене стоје возила која прелазе пункт а што је још боље иза мене стоје „наши“ пандури које би сигурно погодио па ако им се исплати нека пуцају док сам излазио адреналин је растао и гледао како ћу да изведем план и акцију сачињену од 5минута (такве су ми мисли увек падале на памет јер сам увек кроз живот гледао како ћу злим људима нешто да зајебем, уништим и направим што већу штету)

излазим и гледам на горе, осетио сам руку код лактова каже ми онај мали шипац што је колико-толико био „човек“ од ових остали да кренем доле слободно (хтео је да каже не слушај ову будалу) крећем доле и још једном гледам то лице да га запамтим добро, питавши ме сви шта је било?

Рекох ништа добио сам мало батине и то је то! Сви ме гледају неверицом рекавши сви у глас ма не заебавај (мислим се у себи да ли изгледам на некога ко се заебава) видели су да ми је једна страна црвена, испричам им шта је било и кренемо у Грачаницу јер је возач напињао да пријавимо код командира „полиције“ он је Србин, долазимо доле пролазећи кроз болне призоре улазимо у „полицију“ чекајући да нас прими једно двадесетак минута јер је имао неки састанак, излази напоље погледа ме, и рече немам ја сада времена за то и за ваше ствари, рекох ајмо мислићи у себи шта можеш да очекујеш од Србина који је ставио на главу и раме шиптарска обележија “KOSOVA“ питали су га још пар питања и изашли.

Прошло је 5минута, прилази ми један лик у оделу и пита ме да ли су тебе тукли, ништа се не брини твоје је само да останеш миран, други ће то средити како треба и након пар минута сазнајемо да су Гробари дошли после нас 30 минута и да су направили лом (оно што је требало) и да има рањених с обе стране и да се још пуца, свима је криво што нисмо још остали.

У Грачаници су се понашали пандури добро а и добро је било осим што су јеретици служили литургију, испред пар стотина човека, туга… вероватно су били добри јер им није била РОСА.

-Кренуши разочарани јер су били само пар аутобуса за Газиместан, док прошле године није видео крај колоне, долазимо горе а РОСА зауставља сва возила и избацује вани, ритајући старије жене и старце избацујући из возила све, цепање мајце женама и све што им је пало на памет, скинули су нас и наставили смо а мене је само једна мисао морила (Зашто и за кога си дао Лазаре главу)? Ретко ко је прошао а да је имао нека обележија, шипци су нас окружили и „контролисали“ унутра као да смо били недај Боже у неки логор, скоро половина људи је било голо до пола без мајце сви су се с чудом гледали и нису могли да верују шта им се десило. Најгоре је што није била ни постављена застава ЦАРА ЛАЗАРА као што је сваке године то био случај.

Али добро је како је могло бити, ово је било само школа и за следећи пут се зна како треба да се иде доле, пролазимо кроз Приштину и онако гледајући по Фејсу да видим шта могу да сазнам јер је то био скоро једини извор јер је у Србији медијски мрак сазнајем да пре 10минута бачен молотољив коктел где смо ми прошли и да су том приликом повређена деца од 8 до 16 година. Уз Божију помоћ успели смо да дођемо до КМ да би на ТВ видео како Николић, Тадић, Дачић кењају о Влади ко ће шта да буде. У очима им се видела туга, не зато што су Срби доле били нападнути по ко зна који пут, хвала Богу нико није погинуо (бар нисмо чули) него зато што им је жао да не изгубе фотељу.

Филип Атанасовић
Чегарски корпус 64 Ниш.

(Напомена редакције: овај текст- писмо, објављујемо у оригиналу и нецензурисано, и у том циљу нисмо радили никакву редактуру на овом тексту)

извор: Фејсбук репортер

***
***
***

ГАЗИМЕСТАН 2012

[imagebrowser id=18]