logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Србија, Друштво, Европа    Аутор: новинарство    271 пута прочитано    Датум: 28.06.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Видовдан

Духовна вертикала.

Видовдан и Косово су синоними. Они су у историји српској вододелница и мерило, било да се помену заједно или појединачно.

среда, 27 јун 2012 18:21;  ЕРП у егзилу

+++

Они деле судбину Срба као и нашу историју на догађаје „пре Косова“ и на догађаје „после Косова“. Овде реч „КОСОВО“ није географија већ идеологија и идеал. Идеал постављен пред српски народ у целини и пред сваког Србина понаособ на Видовдан још оне давне 1389. године. Тада је Видовдан постао наша „духовна вертикала“, онтолошки најзначајнији датум у српској историји, догађај у коме је кулминирала сва наша историја од доласка на ову балканску ВЕТРОМЕТИНУ, с једне стране, и камен темљац на коме се градила сва наша историја од Косовске Битке па све до данас, с друге стране.

Видовдан је постао сочиво које сабира у себи све што је светло, свето и честито било у нашем народу пре Косова, и које из себе шири и расипа светлоносне, светоносне и честито-творне зраке на сав наш народ и на сву нашу историју после Косова.

Видовдан је зенит над нашим главама, али и темељ под нашим ногама.
Видовдан је заиста Видов дан, када се јасно види и сагледава кроз векове „ко је вера, а ко је невера“. То је вечито СРПСКО ОГЛЕДАЛО. Не дакле само оног првог Видовдана, него српског Свагдана кроз сву нашу историју.

Видовдан је само друго име за целокупни ток наше историје, те је стога дан који непрекидно траје, дан без смираја сунца. Као што је и Косово појам за сваки бој што га бијемо на личном и опште-народном пољу, као и симбол сваког страдања српскога народа на правди Бога. Када сунце зађе том историјском ВИДОВДАНУ, заћи ће сунце и целом српском роду. И више нам се неће родити, јер неће бити Србина да би му се сунце наново родило.

Управо зато што је Видовдан опредељење за „Царство Небеско“ не само Кнеза Лазара, него читавог српског народа до Косова и после Косова.

Видовдан означава српску вечност у трајању. Без Видовдана нема нам „вида“ ни историјског ни духовног.

Свети Кнез Лазар је на Видовдан довео до врхунца светосавски идеал српског човека, испунио светосавско српско Јеванђеље, које сажето гласи: „Све за Христа, Христа ни зашта“. То је опредељење за „Царство Небеско“, за вечне духовне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну наду, вечни живот. Тим вредностима је свети Кнез испуњавао свој земаљски живот, за те вредности га је и положио. То су вредности за које вреди живети, али за које вреди и умрети када то затреба.

Оне су важније и трајније од обичног, пролазног земаљског живота.
То је свето-лазаревски завет и аманет сваком Србину. У њему се рађамо, у њему трајемо, и у њему умиремо.

Ко друкчије мисли и умује, он је Србин само по биологији, не и по духу.
Србија и данас постоји и опстаје захваљујући оним Србима (ма колико малобројни били) који су Лазаревско опредељење учинили душом своје душе, срцем свога срца, зеницом свога ока.

Како онда, тако и данас Видовдан је водо-делница не само српске историје, него и самих Срба. И онда и сада Срби су се делили због Христа и Царства Небеског. Побеђивали су увек они који су били уз Христа и са Христом, макар оку „непристрасног“ историчара изгледало и друкчије. Кнез Лазар и данас живи, јер његово опредељење живи и траје у душама милиона Срба који га верно следе попут косовских витезова. Нажалост, како оног првог Видовдана тако и данас, нису малобројни ни они Срби којима је више омилело „царство земаљско“. За такве ништа у нашој историји и у нашем народу (па ни сам тај народ) није толико свето да се не би могло продати, уновчити и издати. Као и за Вука Бранковића.

На Видовдан пре 618 година сви Срби су били на Косову Пољу, али нису сви били исте мисли и опредељења. Тако кроз целу нашу историју, тако и данас. Сви мисле о Косову, говоре о Косову, решавају проблем Косова, али Косово виде и доживљавају различито. Од Косова и око Косова људи се деле на два табора: једни Косово виде као пораз, други – као победу. Једни као догађај због кога смо пали у мрачно пет-вековно турско ропство, други – као догађај захваљујући коме смо то ропство издржали и преживели. Једни као „гробницу“ у којој су „сва наша надања закопана“, други – као извор свих узвишених стремљења и прегнућа у нашем народу.

Најзад, једни Косово виде као место на коме је читав један народ извршио масовно самоубиство, други – као жртвеник на коме је читав један народ колективно и свесно принео себе на жртву „царства ради небескога“, и тиме постао један крстоносни и мученички народ.

Откуд тако опречни и дијаметрално различити ставови о Косову у нашем народу?

На то питање постоји само један прави одговор: они су наслеђени од оног првог Видовдана. Тако је било и онда: једни су били уз Вука Бранковића, други – уз честитог Кнеза Лазара.

Све је зависило, како онда тако и данас, од садржине и опредељења сваке душе. Је ли душа испуњена земљом и тежњом за „земаљским царством“, она Косово доживљава као пораз; је ли пак испуњена вечним вредностима и усмерена ка „царству небеском“ – она га доживљава као победу.

За прве је Косово „нечувена трагедија“, јер, како вели свети Владика Николај, они говоре: „Косово је зауставило точак наше историје, уназадило нас је. Да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ“. На супрот томе, по светом Владици, „Баш нас је Косово учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота, али у исто време, и наше народно васкрсење, духовно и морално“.

Ко је у праву и где је истина?

Непогрешиви одговор дат је једном за увек још оног првог Видовдана.
Јер, „ако је ко на Косову претрпео пораз“, вели опет свети Владика Николај, „претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не Кнез Лазар. Ко жртвује свој живот у једној борби за истину и правду Божију, жртвовао је највеће што је имао и могао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову Пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божију, то је она и победила“. То је мера и мерило за све оне наведене различите визије и ставове о Косову.

Вековима, па и данас, у српском народу једни се сврставају под издајнички барјак Вука Бранковића, други – под Крсташ барјак Бошка Југовића и Кнеза Лазара.

Једни Косово посматрају само телесним очима и мере материјалним вредностима, други – пробуђеним очима душе и мере га вечним вредностима.

Ваистину, колико је душа претежнија од тела и тело од одела (Мт. 6, 25), толико је став оних других према Косову узвишенији од става оних првих.

На Кнеза Лазара и његову војску преко шест стотина година лије се благослов целог народа, а на Вука Бранковића и његове следбенике исто толико дуго – пада народна клетва.

Пример Кнеза Лазара буди у нама понос и одушевљење за исте идеале за које је он мученички пострадао, а пример Вука – изазива осећај стида и срама што се у нашем роду нашао и такав изрод.

Неко је негде рекао да смрт човека најчешће личи на његов живот.
То подједнако важи како за велике праведнике, тако и за велике грешнике. Праведници „уснивају“ у Господу („заспао је сном праведника“, вели наш народ), док је „смрт грешника љута“, јер „ко се маша ножа од ножа ће и погинути“ (Мт. 26, 52).

Живот Кнеза Лазара у многоме је личио животу највећих светитеља Божијих. По његовим биографима, као и по богослужбеним песмама, испеваним касније у његову част, он је био „благ, кротак, украшен незлобивошћу, истином и правдом“.

Био је „око слепима, нога хромима, потпора старима“. Био је, како вели његов савременик и биограф патријарх Данило III, „од детињства много у свим добрим делима украшен, и свим врлинама показиваше се племенит, велеуман и мужаствен“. Био је правичан и мудар владар, нежан и чедољубив отац, племенит и веран супруг. На свим пољима живота живео је и делао јеванђелски. Једном речју, он је у своме животу испунио у целини Јеванђеље Христово.

Онда, никакво чудо што се у датом моменту доношења судбоносне одлуке приволео „Царству Небескоме“. Јер само онај ко је у стању да живи царства ради небескога, може и умрети за „Царство Небеско“.

То Косовско, Видовданско, Лазаревско ОГЛЕДАЛО и данас је пред нама.
Ми се данас налазимо у сличном положају као и Свети Кнез Лазар оног првог Видовдана.

И пред нашом генерацијом данашњих Срба стоји исто судбоносно питање: коме ћемо се царству приволети? Седамнаести март 2004. шта је био друго до „други српски Видовдан“, најновије, али се не зна које по реду, масовно пострадање Срба на Косову. То пострадање траје и даље.

Срби се поново сврставају у два табора, стају под два барјака. Они који подижу сидра своја, продају своја имања, куће, станове и одлазе са Косова – иду под барјак Вука Бранковића, продају и крчме српско Косово. Они пак, који одолевају и истрајавају „на страшном месту“ јесу потомци и следбеници честитога Кнеза. Ово разврставање обухвата не само Србе на Косову и Метохији, него свуда, ма где се налазили. Пред сваким Србином, ма на ком месту живео, ма на каквом положају био, стоји видовданско – косовско ОГЛЕДАЛО.

Свима скупа, и сваком Србину појединачно поставља се вечно лазаревско питање: „коме ће се царству приволети“?

Ко доприноси опстанку Срба на Косову и Метохији на ма који начин (речју, делом, жељом, молитвом) тај се уписује у Лазарев табор. Ко, пак, опет доприноси, на ма који начин, (гласом, пристанком, потписом, изјавом) нестанку Срба са Косова, он је заједно са Вуком Бранковићем иза „Голеша Планине“. Стога, док је времена, загледајмо се добро у то огледало, препознајмо себе на којој смо страни, ревидирајмо свој став док „времена има“, јер иде ноћ када нико неће моћи делати, ноћ после које нема сванућа.

Историјска хоризонтала

Где се данас налази српски народ у целини? Осврнимо се иза себе и погледајмо наш ход по мукама у протеклих осам година. Бројни сведоци постоје да смо Ми годинама на многим местима овде у Отаџбини, али и свуда по свету говорили и сведочили о угњетености и пострадању српскога народа на Косову и Метохији, о рушењу и уништавању наших светиња – цркава и манастира и остале наше културне баштине од стране шиптарских злочинаца, о неправди коју нам међународна заједница чини подржавајући шиптарске терористе у настојању да Косово и Метохију одузму од Србије и српског народа. Говорили смо много пута и о значају Косова и Метохије за нас, наглашавали да је то српски Јерусалим, да је Косово и Метохија колевка српске духовности, српске културе и српске државности и тд. Доста смо о томе говорили, трудили се да упознамо домаћу и светску јавност са тим очигледним чињеницама, али неке нарочите користи од тога као да није било.

Ево већ две године међународна заједница настоји свим силама да раније своје грешке покрије новим злочином, да Косово и Метохију одузме од Србије и дарује као независну државу албанским терористима, само зато, што им је то неко некада обећао. Стога осећамо да о Косову и Метохији данас треба говорити другим језиком, износити друге чињенице, изложити научне коментаре како појединих међународно признатих и још увек важећих правних норми и принципа, заснованих на разним Повељама, Резолуцијама, Одлукама, тако и критички се осврнути на гажење и омаловажавање свих тих демократских достигнућа на којима данас свет почива, од стране појединих светских моћника и појединих држава, којима је искључиво стало до неких својих себичних интереса.

Цео свет – УН и СБ убише се тражећи решење, како кажу, за проблем Косова. Па често и наше власти и политичари о томе говоре. Уствари, према важећим међународним принципима, Повељама и другим правним документима, не постоји никакав проблем Косова, него постоји проблем шиптарске националне мањине у држави Србији. О том проблему нити ко говори, нити га решава. Извршена је замена теза, на коју смо невољно и ми сами пристали.

Појмови: „будући статус“ и „коначно решење Косова“ су тендециозно стављени у центар пажње светске јавности, те је, нажалост, коришћење те терминологије довело до прихватања наметнуте замене теза, чак и међу нашим дипломатама и домаћим масмедијима. Наиме, Србија јесте суверена држава чланица УН и као таква равноправна са осталим чланицама те светске организације, са међународно признатим и неоспореним територијалним интегритетом. Статус Косова и Метохије јесте у свим важећим домаћим и међународним правним актима дефинисан као „суштинска аутономија са значајном самоуправомунутар Србије“. Резолуција 1244 СБ УН као и све претходне Резолуције, тај статус познаје и признаје. Подсећамо на то да Србија има суверенитет и територијални интегритет, и да постоји дефинисан статус КиМ далеко пре и без Резолуције 1244. Та Резолуција не дарује Србији суверенитет на Косову и Метохији, него га само признаје, као нешто опште прихваћено.

Термин „коначно решење“ који се непрекидно појављује у медијима и у свим разговорима вођеним о КиМ, преузет је из текста „Рамбујеовских Споразума“, на које се Резолуција бесправно позива, а који никада нису ступили на снагу, јер се уствари ради о тексту који стоји испод наслова: „Привремени споразум за мир и самоуправу на Косову“, који није био ништа друго до НАТО ултиматум Србији и који због тога никад није потписан од стране СРЈ нити Србије. Постоји веома занимљива анализа грчког правног стручњака Панајотиса Харитоса која детаљно говорио о тој, како он каже, научној превари. Ти исти „Рамбујеовски Споразуми“ на које се позива резолуција 1244 служе и као основ за организацију и деловање привремене Администрације (УНМИК) успостављене Резолуцијом 1244, а која се, нажалост, имплементује селективно на штету српске стране. Наша држава би морала инсистирати да имплементација Резолуције 1244 буде детаљно изанализирана пред Саветом Безбедности пре било какве одлуке о Косову и Метохији, као што је то недавно рекао и руски Амбасадор при УН г-н Виталије Чуркин. Није ДОВОЉНО само понављати негативне фразе типа: „не пристајемо на независност Косова и Метохије“ и „никада нећемо прихватити независно Косово и Метохију“, већ треба јасно и неоспориво дефинисати у афирмативном смислу „оно што једино прихватамо“ и „да се држимо постојећег међународно дефинисаног статуса Косова и Метохије“.

Снага афирмативних порука је много већа и убедљивија од оних негативних (одречних), јер је битније рећи шта хоћемо него ли шта нећемо.

У том смислу настојање на међународном праву и на Повељи УН представља неопходан основ за предстојеће преговоре, узимајући при том у обзир и обичајно право, које не може да награђује тероризам са независношћу, или да „кажњава“ једну нацију због политике њених бивших ауторитарних лидера. Изгубљен „рат“, како се назива НАТО агресија из 1999. може довести једино до окупације територије, али не и до њеног отуђивања.

У свим досадашњим контактима и разговорима са међународном заједницом, Србија је, пре свега, заузимала дефанзиван став. Међутим, и држава Србија, као и српски народ у целини, имају своја права, међу којима је и то да Србија пред СБ изнесе свој захтев за заштиту сопствених права на „де факто“ сувереност, и територијални интегритет, на заштиту људских права и на своју имовину на Косову и Метохији, па чак и права на то да СБ размотри садашњи и будући легитимитет и имплементацију саме Резолуције 1244, имајући у виду промењене околности у односу на тренутак њеног доношења. Јер, између осталог, у међувремену Србија је постала демократска држава, равноправна и суверена чланица УН, Слободана Милошевића више нема, Србија има демократски Устав. Привремена администрација (УНМИК) на Косову и Метохији у садашњем облику је постала правно и морално нелегитимна и неодржива над делом једне суверене и мирољубиве државе, која никога не угрожава. Шта више, та привремена администрација је затајила у испуњењу стандарда на које је сама себе обавезала, што додатно доводи у питање легитимитет њеног даљег присуства на Косову и Метохији. Чак и организације као што су „Амнести интернешенел“ и „Хјуман рајтс воч“ у својим многобројним извештајима и препорукама испољавају забринутост због тоталног фијаска УН на терену и недостатка правних средстава за одбрану људских права, као последица имунитета и апсолутне власти коју ужива Специјални Представник Генералног Секретара УН, који самовољно одређује комисију која додељује или укида лиценцу за експлоатацију природних богатстава (види: УНМИК Уредба бр. 2005/2) или потписује споразуме са УНЕСКО-ом за обнову српских светиња на Косову и Метохији, која се спроводи мимо знања и сагласности власника СПЦ, и још на веома нестручан начин, нашта Републички завод за заштиту споменика културе константно указује.

Морамо нагласити да је веома важно да наш српски народ буде у потпуности обавештен о свему што се тиче Косова и Метохије, јер се код народа примећује одређено незадовољство због недостатка довољно јасних и јавних ставова и информација у вези КиМ. Држава је дужна да обезбеди довољно велики простор за то на свим медијима, и да га испуњава својим званичним изјавама и ставовима, а не да се често у њега убацују многи самозвани тумачи и шарлатани који својим самовољним и неодговорним саопштењима само уносе забуну и немир у народ.

Залагање власти не може се свести на неколико устаљених фраза, већ мора да пређе на активну и убедљиву улогу у одбрани државних и националних интереса, који су у овим тренуцима приоритетни. Такође народ од Владе очекује да оштро реагује на свако „а приори“ прејудицирање исхода преговора и отворене претње појединих личности и институција, нпр. Америчких званичника или НВО „Хелсиншки одбор за људска права“, који се отворено залажу за ту консезуалну независност КиМ, што не представља само кршење својих надлежности, већ води у отворено рушење међународног уставног и правног поретка. Повеља УН забрањује такво деловање, па чак предвиђа избацивање таквог члана из УН.

Овим дугим процесом током осам година, народ је исцрпљен и резигниран – често се чују ставови да је Косово већ изгубљено и да ми ту не можемо ништа. Управо то нам сугеришу и на то рачунају они који врше притисак и покушавају на све могуће начине да наметну своје решење. Православни верници никада не смеју да се предају и подлегну таквим искушењима. Због тога сви ми, цео наш народ увек и свуда, не само једном годишње о празнику ВИДОВДАНА, дужни смо да обнављамо и држимо пред собом завет светог Кнеза Лазара, опредељујући се за оне вечне и непролазне вредности за које је он живот свој положио на Косову Пољу оног првог Видовдана, када се определио за Царство Небеско. То наше опредељење и стално подсећање даће нам духовне снаге да се супроставимо насиљу и покажемо да нам није свеједно када неко покушава да нам отме оно што нам је свето, што смо у аманет примили од наших светих предака, и што смо дужни да пренесемо и оставимо нашим потомцима. На то нас обавезује не само Устав ове државе, него и наша савест и осећање праведности.

Наше власти морају енергично да захтевају пред СБ УН да се очува међународни правни поредак, јер кршење и ремећење тог поретка неминовно доводи до правне несигурности, која је потенцијални извор конфликата. Међу функцијама и овлашћењима СБ јесте између осталог, да испита било који спор или ситуацију која би могла да доведе до међународног трвења и до владавине закона џунгле (закон јачега) и да предлаже начине решавања таквих спорова без лицемерног тактизирања и држања стране онима који су у милости (или због интереса) светских моћника. Другим речима, поред спора између Срба и Шиптара на Косову и Метохији, све више долази до изражаја спор између две велике силе – Русије и Америке, и евентуална подела унутар Европске Уније. Ти спорови могу једино бити решени и превазиђени у СБ при поштовању свих важећих међународних правних аката и споразума.

И да закључимо. Власти Србије морају да буду одговорне народу. Оне не треба да спроводе страначке и партијске интересе, већ интересе нације.

Народ који осећа да су његови национални интереси запостављени или жртвовани у име нечег другог има природно право да адекватно реагује. Пошто је СПЦ одувек била уз свој народ и бринула народну бригу, њена улога је и данас од посебног значаја, као што се то показало више пута у српској историји. Са вером у Бога и Његову правду, ми настављамо даље.

 

Епископ АРТЕМИЈЕ

http://www.eparhija-prizren.org/episkop/tekstovi/784-vidovdan-i-kosovo-u-srpskom-narodu.html

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo