Вести

Predstava "Zoran Đinđić" autora i reditelja Olivera Frljića

И то усред Београда, па још у Светогорској улици, јавно, под вођством једног Хрвата, који је смислио и текст и читав режијски ритуал, уз асистенцију српских глумаца једног београдског (далеко од српства) позоришта,

пише Проф. др. Слободан Турлаков, 30. мај 2012

***

које се већ доказало сличним игроказима, не само од часа кад су стигле ове демократе на политичку сцену.

Ваљда зато што је убиство било јавно, није било потребно потезати „Сабљу“, па се зато ни министар полиције, ни градоначелник нису много „уфали“ око тог новог убиства, верујући да је то ствар тужилаштва и суда, и да ту они немју шта да траже.

Трeба рећи, да је ипак, цела ствар подмукло, али и паметно смишљена и спроведена. Наиме, тај хрватско-„атељирски“ игроказ доживео је своју „праизведбу“ дан уочи избора, 19. маја, по узору предавања аустријског српској влади, 10. јула 1914, у тренутку кад је скоро цела влада била расута по Србији, у оквиру предизборне кампање. Баш као и сада, ово се поновно убиство, одиграло кад су сви били обузети изборном грозницом. Ипак, органиазатори овог игроказа, преценили су Србе, односно власт над Србима. Јер, они не би реаговали ни да је та „представа“ била и неког другог, обичног, дана. Можда чак и 12. марта, када су они обично заузети својим ритуалом лицемерја над хумком убијеног премијера, а њиховог оснивача и визионара.

Јер, ми смо благодарећи њима (а и њему, јаднику) сад демократска земља, и свако има право на своје мишљење и понашање, под условом да не руши режим (тј. њих), па тако и да гази српску заставу, и да (омраженом) митропилиту стави и нешто јаче од Калашњикова у руке, а крв у том бурету и није права крв, већ сок од цвекле, који као такав никога не вређа, шта више може се и попити након игроказа…

Не, није то лицемерје, то је европски „велтаншаунг“, то су нове европске вредности, које је српски народ, како рече онај несрећни, на жалост, још не склеротизовани, оснивач српске демократије, и самим резултатима избора одобрио, дајући владајућој коалицији 134 посланичка мандата за тај европски, па самим тим и за ону скупштинску резолуцију, којом сами себе прогалашавамо убицама! Отуда се не би требало изненадити да су сви они дошли на тај игроказ, посвећен њиховом шефу, чак ни кад би подигли ону испљувану заставу и ставили је на чело, ухватили митрополита за браду, и сви чопоративно отишли на хумку убијеног премијера, да му још једном покажу да га нису заборавили, да су дошли да му се још једном поклоне и да му кажу да следе европски пут који је он трасирао.

Наравно и дабоме, недопустиво је и помислити, да би се неко у том трогателном тренутку сетио последњих премијерових јавних речи, које је на четири дана пре убиства, изрекао: „Забринут сам за Србију коју остављамо нашој деци и нашим унуцима“ .(Уосталом, шта он има да буде забринут, кад за њих брину много ауторитативније и одлучујуће личности, под чију су их заштиту ставили! Неки већ то, широм земљиног шара, у униформама НАТО-а , с поносом осећају! Зна тај Шутановац знање, зато се, човек, стално и смешка!)

Додуше, има неких професорчића, као на пр. онај Брдар, који покушавају да унесу смутњу у наше добросуседске односе, које је инаугурисао нико други него њихов председник Тадић, па чак и да причају да тај игроказ, посвећен имену и успомени нашег Зорана Ђинђића, представља последицу још живе и делотворне усташке агитације у ширењу мржње! Ни говора. Председник Јосиповић је јавно изјавио да је усташтво мртво, али има бандоглавих Срба, који никако да забораве тај пренапучани Јасеновац, па чак и да причају, ако су нама Американци и НАТО оставили као трајну успомену деловање распршеног осиромшеног уранијума, да је тако и диљем земље Хрватске, почев од Анте Старчевића посејано семе неугасле мржње према Србима, које трајно буја, у виду Франка, Радића, Мачека, Крњевића, Павелића, Туђмана… и недостојно је те људе звати другачије, него – Хрватима. Ко је нама крив што не умемо да будемо Срби, као што они, и не само они, умеју да буду Хрвати.

Истина, могло би се наћи ко је све за то крив… али до тог „налажења“ има да прођу многа времена, баш као и многи избори, када ће гласови бити много скупљи од 2.000 динара.

Тек, без икакве оптужбе и придевања имена, том загребачком писцу и редитељу, треба честитати на познавању Срба, баш као и оном Немцу на познавању Совјета, који се, неопажен, спустио са својим малим авионом насред Црвеног трга! Одавно се зна, смелима свет припада, па тако и овом сину правог хрватског народа, који се спустио усред Београда, у његову Светогорску улицу, и уз помоћ својих колега истомишљеника, да му дарује своје изругивачко огледало да већ једном види себе у правој слици и прилици.

Ја му честитам, баш као и мајци која га је родила и задојила хрватским млеком!

Тако је то било и тако ће остати, све док се не деси оно што је амбасадор Глиша, у прошлом броју „Сведока“ изрекао: „Залажем се за ЕТИЧКО чишћење Србије! Јер, даме и господо, осећање стида је најпре питање морала….

Али, како је прошло доста дана од тог догођаја, помислио сам да би га требало овековечити доњим сведочанством, као спомен Демократској странци колико је она државотворна и нужна овом народу, којим ће изгледа и даље владати, са истим способностима и исти потребама.

ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА
Београд

Даме и Господо,

Морам признати да сам изненађен да нисте осетили потребу да заштитите успомену на свог убијеног председника Ђинђића, чија је личност грубо нападнута и извргнута руглу на представи, под његовим именом, у Атаљеу 212. То је толико гадан и у исто мах срачунат напад – на дан пре избора – да није било интервјуа проф. др Брдара у „Печату“ од 24. маја, цео би овај скаредни догађај остао без правог залеђа.

Ја тамо не идем, јер се тамо већ годинама блати све што је српско, они су чак били први који су гостовали у Хрватској и Словенији после распада СФРЈ, то је један културни олош који не бира средства и начине како би се одржали на површини. Уосталом, такве су се ствари радиле још од покојне Мире Траиловић и Ћирилова, јер свака духовна модерност у европском и белосветском смислу, у бити разара српско традиционално духовно биће, на чијим основама оно почива.

Међутим, пред овим субверзивним чином над пок. Ђинђићем, све је ситница. Замислите, представа почиње са буретом пуним крвљу, који су Срби својим злочинима напунили, ту је и српска застава коју газе и пљују, а ту је митроополит Амфилохије, који на одру пок. Ђинђића, држи говор са Калешњиковим у руци!

Тешко је наћи неког ко би разумео Ваше ћутање, и не знам како да објасним и оправдам Ваше обележавање 12. марта, као оном који је имао визију…а у исти мах, дозвољавате да се у државном позоришту, којом Ви управљате, скрнави на најгрознији начин лик тог мученика, уз нему асистенцију СПЦ. Да сам на Вашем месту, одмах би предузео санкције против управника позоришта и његовог управног одбора, чак бих покренуо и кривичну одговорност државних органа због пренебрегавања речених скрнављања државних симбола.

Чуо сам да неки и неке, оправдавају извођење тог „спектакла“ – демократијом, мада је управо тај чин био најдрастичнији пример ругања демократији. Заправо, Вама.

Не знам шта ћете Ви урадити са тим изазовом, који је дошао из Загреба, не случајно, тек хоћу да Вам кажем, не предузмете ли одговарајуће и нужне мере у заштиту лика пок. Ђинђића, ја ћу наћи начина да ово писмо изађе у јавност.

Наравно, ја Вам не претим, али реч је о нашем националном и државном достојанству, које се мора штитити. Ако Ви то не можете, онда нисте ни достојни да водите ову државу.

Напомињем, да не припадам ни једној партрији, и да ово не пишем у било чију корист, већ само по нужди свог националног, српског, осећања.

Не могу да Вам кажем, уобичајено – с поштовањем, јер после оволико дугог ћутања и никаквог нечињења, Ви не заслужујете никакво поштовање.

29. мај 2012. Београд

Слободан Турлаков

Не би било поштено, у овом случају, заобићи, ни ћутање СПЦ, која је грубо нападнута и извргнута руглу, што може да буде и показатељ колико је у врховима СПЦ митрополит Амфилохије непожељна личност. КО зна можда су се неки архијереји и обрадовали овом његовом ружењу. Ја то не само да не одобравам, већ као сваки Србин, у СПЦ видим вековног чувара нашег националног идентитета, о она се као таква мора бранити, да би се Српство одбранило. Ни за кога није тајна да је Српство и Србија са свих страна нападнута, а у реченом случају и у самом њеном срцу, у Београду. Тако нешто не сме се прекрити опортуним ћутање, и мора се достојно и нужно реаговати, те Вас, иако недостојан, опомињем и молим да то учините.

Да не заборавим, нисам видео нигде да је СПЦ реаговала на говор неког нашег свештеника на промоцији КПЈ у Крушевцу, чији је говор у штампи пропраћен похвалама, чак толико, да је његовим говором засењен и наступ самог унука, Српству и Србима, омраженог Јосипа Броза Тита, тог озлоглашеног убице недужних Срба. Тај свештеник је знао шта је чинио, а СПЦ зна, исто тако, шта мора да чини у таквим случајевима.

Тек, ја сам се обратио Његовој Светлости Патријарху српском, у нади да ћу покренути његову Високу пажњу и одлуку.

СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ
ПАТРИЈАРШИЈИ

Ваша Светости,

У дубокој понизности, морам да Вам искрено кажем, да сам изненађен што СПЦ није реаговала на представу под именом убијеног председника владе Ђинђића, у којој се на најгори и најскареднији начин извргава руглу српски народ и српска црква, чак тако и толико да се митрополиту Амфилохију ставља у руку Калешњиков, за време говора над одром покојника.

Уз то, ту је и буре крви наводно напуњено српским злочинима, а српска застава се гази и пљује. Срећом проф Брдар је дао један интервју који је изашао у магазину „Печат“, 24. маја ов.г, из ког сам сазнао ово што рекох. Ја у то позориште нисам никад одлазио, оно почива на антисрпским темељима.

У прилогу Вам достављам писмо које сам упутио председништву Демократске странке, отпужујући их што нису узели у заштиту свог оснивача и председника, а пошто су владајућа странка, морали су да делују и државним средствима, јер је држава срачунато оскрнављена, наравно из Загреба. Видећемо шта ће урадити, али сам им обећао да ћу ако ништа не учине у заштиту успомене на не ма каквог покојника, да ћу наћи начина да пустим то писмо у јавност.

У нади да ће Ваша Светост наћи начина да, макар и са знатним закашњењем, јер је та „представа“ изведена 19. маја, осуди ово скрнављење СПЦ и српског народа.

С поштовањем

29.маја 2012. Београд Слободан Турлаков

Ето, то је све. А може ли бити више!

Слободан Турлаков