Вести

Полиција у служби владике жичког Хрисостома (Столић)

Ово је била демонстрација силе епископа Хризостома. Познато је да је овчарско – кабларска клисура са својих 12 манастира друга србска Света гора, душа србске духовности.

Биљана Диковић, 26.мај 2012 (Фејсбук Репортер)

***

Намера је била да се поступком према мати Јелени и њеном сестринству “бесно, јасно и силеџијски” поручи осталим монашким породицама да им ни случајно не падне на памет да исто учине, тј. да одаберу да чувају чисту веру, Светосавље, неизмењену литургију коју су својим животом записали Свети – Јован Богослов, Златоусти и остали свети – а да их сада неки обични људи по наредби неког тзв.владике мењају… Нарочито се порука односи на то да се Владика Артемије не сме следити и одабрати за духовника јер он је на том путу Светосавском и исто тако, као и Мати са својим сестринством прогоњен јер је одбио да “мења веру за вечеру”… и учествује у циркусу који се данас прави у цркви у Србији: посебно се народу говоре неистине о томе шта јесте и шта није – и под плаштом СПЦ “дебело наплаћују услуге свештеника” – ко нема пара не може се ни венчати, ни крстити, ни кућу освештати… Сиромашни народ верни, кога је ова држава наопаком политиком довела до дна егзистенције и голог опстанка, тако мора да без “касе и пдв-а” плаћа “по тарифи”, а да би се имало за скупе куће, аутомобиле и раскалашан живот људи који се зову свештеницима СПЦ данас у Србији.

Долазак до манастира, разговор са о Јовом

[jwplayer config=“Custom Player_copy“ mediaid=“24695″]

Народ није луд, а ни ћорав, а празан стомак боље види и јасније драга наша браћо, и нема дванаест година да може са њим да се манипулише, бар овима који су били сведоци овог догађања у манастиру Вазнесење.

Страшно је то што су свештеници, по налогу Хризостома дошли да малтретирају монахиње и народ! Двадесетак мирјана који су били у манастиру, а претходно дошли да помогну око манастирске славе и задржали се на манастирским послушањима, после вечерње службе седели су са сестринством у манастирској трпезарији и читали молитве када су упали свештеници жичке епархије по налогу епископа Хризостома и прекинивши њихову молитву, захтевали од њих да напусте манастир.

Пошто су одбили да изађу, поједина братија и сестре су легли на под, неки су се држали за комаде намештаја… Али, то није спречило свештенике да наставе избацивање – ломећи намештај и бацајући столове, они су подизали људе са пода држећи их за ноге и за руке, и вукући их по земљи и блату избацивали из манастира. Један брат и Христу ми је лично потврдио да га је један од свештеника ударио ногом у главу! Том брату су одузели и један телефон који му накнадно није враћен.

Страшно је било видети ту сцену – свештенство на силу избацује народ из манастира вукући људе по земљи… видети људе поцепане, блатњаве, како се опиру и не желе да напусте свој манастир…

Сестра у Христу Снежа, која је све време била уз мати Јелену, сведочи нам да су свештеници беснели у трпезарили, викали, почупали Мати игуманију – буквално је износећи из трпезарије, вукући је за камилавку… Сестра је у једном тренутку помислила да ће тако удавити игуманију Јелену … вукући је за ноге и руке и по земљи одвукли су је изван трпезарије…

Свештеници су разгртали народ буквално довлачећи људе (мирјане) до капије одакле их их је преузимала полиција. Иначе, полиција није улазила у манастир – наоружани полицајци су све време стајали испред манастирске капије. Полицијска марица је највећи део времена била паркирана испред манастирске капије где се и догодило хапшење брата Милоја!

По речима полицајаца они су добили налог да не дозволе народу да уђе у манастир. Прилази манастиру били су блокирани. На путу који води ка манастиру зауставила нас је полиција – “ми имамо налог, не можете да прођете! Ни пешке!” Људи који су се упутили ка манастиру питали су их – Због чега нам ограничавате слободу кретања… зашто браните народу да прилази манастиру… по чијем налогу? Ко може народу да забрани да дође до свог манастира?

Страшно је чути од свештенства (и полиције) да се тако врши “примопредаја”! Да се спор решава на такав начин да се народ и монаштво истерује из цркве! Зар нема начина да се на други начин разреше настали проблеми… зар не постоје прописана правила о поступању у цркви у сваком спору… чак и у ситуацији када монаси или монахиње нису у послушности црквеним властима… Чему та “брза брзина” којом су се ови догађаји одиграли?

Отац Сава је умео да громко прича, да то делује као грмљавина, али његова грдња била је родитељска, препуна љубави и без трунке осуде, и пријала је души, више него ма чије похвале. Свака његова поука била је препуна мудрости, дар од Господа, разумљива сваком и најпростијем човеку, и више од ма какве философије.. Волела бих да га сада чујем, шта би он на све ово рекао… Како би на срце сада привили топле речи његове утехе, на ово сведочење вере. Надамо се само да смо достојни да следимо пут вере који је он утабао, да не сагињемо главу пред злочинима против ње, већ да дигнуте главе исповедамо истину…

Свеопшти горки утисак након ове вечери – ово је била реприза Дубоког потока!

„Заповест је Господња, да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Кад је у питању вера, нико нема право да каже – Ко сам ја? Нема право ни свештеник,…ни владар,…ни земљоделац,…ни бескућник који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти да останеш нем и незаинтересован“? (Свети Теодор Студит).

+++
+++
+++

 Бејах, видех и тужну вест доносим…

Мати и сестринство су избачене из манастира, али је – Слава Господу – напокон ипак одлучено да им се да макар добар део њихових ствари… Краве остадоше непомузене, али је Малена – ипак успела да се одсели са њима…

Јадно псето – погледом је питала сестринство – ко су ти људи у њиховом дому, и одкуд сви ону ту напољу ван. И на крају – јадно – не хтеде кренути и манастир оставити, беше се загулила као мазгица… Но, онда је схватила – да јој сестрице што је воле иду и да треба да пође са њима…

А банди у црном је само недостајала Лепа Брена – јер су ноћас имали и слатки грех. Осим ракиштине и вина којом су гозбили командира, узурпатори у црним мантијама су појели све 4 чоколаде…

Туга, преголема… Шта урадише душмани са Србима, унеше међу њих раздор и неслогу, и очи у глави завадише да сами на себе кидишемо – други нам нико не треба, док се јадне погубљене душе цере, несхватајући да су учесници Србске трагедије, последње у низу – којом нестајемо, јер је брату постао милији брат друге вероисповести, који слави кољаче из Јасеновца, него онај брат најрођенији – што вас иста мајка задојила.

Пукни, земљо, шта си дочекала… На два, на три дела – као и ми што смо…

Не брините за сестре, осим брата Милоја, са њима је још браће и сестара, а ноћас су добиле још једну искушеницу, која манастир са својим световним оцем бранише, младу, предиивну… А понајпре – са сестрама су и молитве оца Саве Вазнесењског а још и пре – Сам Господ Бог, Бог отаца нашијех.

Греота беше видети главу младића кога је поп шутнуо ногом у главу, или чути да су 4 попа носили једну жену, да су газили преко клечећег народа и избацивали га док се молио. Греота је видети братовљеве фармерке на коленима поцепане и кроз те подеротине назирати донекле и крвава, одрана му колена… Срби – Србима…

Ово ноћас је крај Православља у храмовима СПЦ-а… Ово ноћас је крај здравог разума у Срба. Ово ноћас је било врино коло за Србе – чија је кореографија и музика за њега осмишљена у ватикану… И док смо сиктали једни на друге – уместо да се волимо узајамно – јер нема ко нити ко може да нас воли више него ми сами једни друге, извесне душе ссе уместо суза церише… Само не знам – ко се кроз то тело церио, нити чему, нити коме…

извор Фејсбук Репортер