Вести

Владика Артемије са домаћинима Славе

Ктитори цркве су чачански привредник Милоје Стевановић, у јавности познат и као Грешни Милоје и његова супруга Нада. У питању је једна од петнаестак „катакомби“ – цркава и манастира, које тренутно има „Епархија рашко – призренска у егзилу“

Аутор: Јелена Тасић, ДАНАС

+++

У Лозници код Чачка, прекјуче је на Празник преноса моштију Светог Николаја – летњег Светог Николе, освештана црква – брвнара посвећена овом мирликијском светитељу и чудотворцу.

Ктитори цркве су чачански привредник Милоје Стевановић, у јавности познат и као Грешни Милоје и његова супруга Нада. Они су „своје имање у Лозници са свим грађевинама и задужбином – Црквом Светог Николе, даривали српском и светосавском роду“, како пише у Повељи, коју су с кључевима предали „свом духовном оцу владици рашко – призренском и косовско – метохијском у егзилу Артемију“.

Лозница код Чачка је једна од петнаестак „катакомби“ – цркава и манастира, које тренутно има „Епархија рашко – призренска у егзилу“, како себе називају рашчињени епископ рашко – призренски Артемије и монаштво које је за њим, због неслагања са одлукама Светог архијеријског сабора СПЦ, пре безмало две године напустило Епархију рашко – призренску. У Лозници живе некадашњи црноречки монаси, од којих је већина због непослушности црквеним властима, такође рашчињена. Ова „катакомба“ налази се на падинама планине Јелице, са којих се Чачак види као на длану, па многима нова црква брвнара, што због архитектуре, што због положаја, изгледа као „Нојева барка“ над градом, који се шири на десној обали Западне Мораве.

Освештање цркве, у којој се од јуче свакодневно служи литургија, пало је на крсну славу њених ктитора, само годину дана пошто је 22. Јуна у црквама Епархије жичке читана пресуда Великог црквеног суда СПЦ, којом је Грешни Милоје екскомунициран – искључен из СПЦ због помоћи коју је пружио рашчињеном владици и монасима. Иако је био радни дан, свечаност у Лозници прекјуче је окупила више стотина верника из целе Србије, укључујући и Косово и Метохију. Позивајући се на број „празничних флајера“, подељен гостима, монаси кажу да је на освећењу било 1. 200 људи. Међу гостима били су и председник Скупштине заједнице општина АП КиМ Марко Јакшић и Зоран Чворовић, бивши асистент Правног факултета Крагујевачког универзитета, који је због ангажовања у „случају“ владике Артемија остао без посла.

Богослужење је трајало готово четири сата, током којих се подно Јелице „променило“ неколико годишњих доба праћених ветром, кишом и сунцем, на крају. Владика Артемије је освештао цркву, служио литургију, рукоположио монаха Софронија у чин јеромонаха, а ђакона Јоасафа у јерођакона, пререзао славски колач манастира и породице Стевановић. Вече уочи летњег Светог Николе у Лозници су замонашене и четири монахиње.

– Господ је одредио овај дан да се радујемо, да славимо Васкрсење Господње и великог чудотворца Светог Николаја Мирликијског. И овај храм је једно од његових чуда – подигнут је за шест зимских месеци трудом ктитора и уз помоћ монаштва и њихове молитве. Нека да Бог да овај храм до скончања века служи народу на спасење, а Господу на славу… Да нас Свети Николај благосиља небеским благословом како би наша вера и данас била неумањена, како смо је примили од Светих отаца и Светог Саве – поручио је владика Артемије.

После богослужења уследила је празничка трпеза испод великих шатора у дну манастирског имања.

– Братија је овде већ готово две године. Дошли смо 3. Јуна 2010, на празник цара Константина и царице Јелене. Јесмо се мало помучили на приватном имању, али смо показали да се нисмо везали за зидове, манастире и имања, него за веру и Бога. Знали смо да нас Бог неће оставити. Слава Богу и брату Милоју који нас је ту примио и саградио дивну цркву. Од сутра почињемо сваки дан да служимо, што је најважније од свега – каже за Данас монах Харитон.

При изградњи храма искоришћен је природан пад терена. Са пута се улази право у цркву, испод које се са дворишне стране налазе велика трпезарија које ће се, како објашњава монах Харитон, користити и за духовне трибине. Испод трпезарије, налазе се монашка трпезарија са 50 места, кухиња и помоћне просторије.

– Дуго смо тражили узор за ову нашу цркву – брвнару. На крају је урађена по Покајници, али кад се постави шиндра на кров и заврши, биће још лепша – тврди монах Харитон.

Према његовим речима, у Лозници тренутно живи петнаестак монаха, али је тај број „промењив, јер их владика премешта у друге манастире“. Кад буде подигнут манастирски конак, чији су темељи већ постављени, Лозница би требало да постане женски манастир.

Иако у врху СПЦ монаштво владике Артемија називају „расколницима“ и „парасиногогом“, у Лозницу долазе не само велики број Чачана него и верници из свих крајева Србије. То потврђују и регистрације аутомобила паркираних око овог манастира – катакомбе.

Душанка Ракић је приватни предузетник из Новог Сада. Иако нема високо мишљење о Данасу, пристаје да разговара. Каже да је „први пут у Лозници, али да често, као и велики број људи из Новог Сада, Суботице и других војвођанских места, одлази у катакомбе у Љуљацима, Барајеву и Младенову код Бачке Паланке“.

– Кад је права вера у питању, ништа није далеко. Од кад је владика Артемије био у Шишатовцу, ми смо рашчистили са свим. Бачка епархија је страшна, па смо раније одлазили на службу код оца Марјана и Гроздана у Ваљевској епархији, као и код игумана Варнаве у Сремској епархији – каже Душанка Ракић.

Предраг Јоковић из Београда се од детињства дружи са једним од монаха, оцем Иринејем. Објашњава да је одлазио и у Црну Реку и друге манастире у ЕРП. Духовник му је некадашњи црноречки игуман, сада архимандрит Николај.

– Остао сам са њима и кад су избегли у Лозницу. Помагао сам кад су грађене катакомбе. На службу долазим овде или идем у Барајево и Љуљаке. Више не идем у цркве у Београду, нити примам свог пароха. Долазе ми монаси владике Артемија. Осетио сам у срцу и души да треба да кренем тим путем. Не због пријатеља, нити због владике Артемија, него због пута којим он иде. Смета ми кад се свештеници који треба да нам буду узор и пример, понашају бесно и лицемерно. Пре месец, два, мојим друговима су се упокојили очеви. Свештеници су за опело тражили по седам, осам хиљада динара, које они нису имали, па су дошли монаси владике Артемија, који ни динар нису наплатили. Мислим да је права вера на овом месту – каже Петар Јоковић.

Продали станове за прилог

– У Јеванђељу је казано „ако имаш вере ко зрно горушичино, и горе можеш померати“. Овај манастир је, уверен сам, плод вере светосавског народа и молитве владике Артемија и његове духовне деце, у коју спадамо и ја и моја супруга Нада. Кад смо почели да градимо цркву, многа светосавска деца су понудила помоћ. Ако ми Бог да дане, написаћу књигу о многом добротољубљу – каже за Данас Милоје Стевановић. Прича ко је давао новчане прилоге, грађевински материјал, ко се сам ангажовао на грађевинским, столарским и другим радовима. Наводи и примере дародаваца који су продали станове наслеђене од родитеља да би помогли катакомбе на КиМ и манастирски конак који се гради у Лозници.

извор: ДАНАС, 23. мај 2012

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/katakomba_na_planini_jelici.14.html?news_id=240778