Вести

Стратегија је ...

Морам да признам, не знам можда је то грех, али не сећам се да сам читао нафраканији текст, који крај све своје обимности, ништа конкретно не казује, сем што се разбацује бомбастичним фразама, готово неразумљивим.

Проф. Др. Слободан Турлаков,17.05.2012

***

Одиста, на многим местима има се утисак да је све то што се нуди Стратегијом образовања – превод са речником, свеједно што су је потписали некакви експерти, од којих су четири пензионисана професрора универзитета, међу њима и један академик, препознали по имену само – четворо, једва петоро.

Пошто је ова Стратегија објављена на сајту Министарства просвете и науке, сав у власти СПС–а, као нацрт за дискусију, јавили су се неки у овој „јавној дискусији“, који су за наведена имена експерата у њеној изради, рекли да су самозвани експерти, махом професори са приватних факултета. Што као констатација и не чуди, јер је на челу Савета пројекта, сам Министар просвете и науке, иначе професор на неком приватном факултету! Међу реченим експертима налазе се и четири бивша министра, уз једног помоћника, иначе садашњих професора такође приватних факултета, што не би било ни тако лоше, да су се они одиста бавили проблемима просвете и науке са становишта народних потреба, српске државе и српског народа. Наравно и дабоме, то ником од њих није падало на памет, јер од часа кад су се 5.октобра попели на власт, од тада у свему, а посебно у образовању, чине све да Србију и њен српски народ, лише оних образовних квалитета, преко којих су се њени дипломирани студенти разастрли широм света, заузимајући висока места у привреди и науци, од који су неки, као проф. др инж Вујић, декан америчког факултета у Берклију, која нас је недавно обавестила, преко ТВ „Палме плус“, да то, што на тзв. Гуглу имамо ћирилицу, да је то заслуга београдских електроинжењера који раде на њеном факултету у Америци!

Али, пошто ови несрећни експерти своју Стратегију стављају у контекст са нивоом образовања у Србији од пре два века (дакле, пре свршетка Првог српског устанка), ми ћемо поћи малко унапред, тј. до 1869, у време првог Намесништва. Наиме, Милан Ђ. Милићевић, под 24. мартом у свом „Дневнику“ пише акт „(Јосифу) Панчићу, ректору Велике школе, у ком му се каже да је одређена комисија од 19 чланова, под његовим председништвом, да прегледа уређења школска и састави предлоге за нова. Ништа се не казује шта се жели, него се просто хоће комисија и ново уређење, а комисији се оставља да се развија вољно“. Благодарећи др Петру В. Крестићу, који је помно приредио овај „Дневник“ (са 1212 фуснота!) сазанли смо и имена чланова те Комисије, која је имала да се понаша „вољно“: „др Јосиф Панчић, др Милован Спасић, Ђорђе Малетић, прота Никола Поповић (владика Нестор), Стојан Бошковић, Владимир Вујић, Милан Ђ. Милићевић, Панта Срећковић, Аћим Чумић, Алимпије Васиљевић, Стеван Здравковић (генерал), Милош Зечевић, Стојан Новаковић, Милан Миловук, Арсеније Ристић, Живојин Жујовић, Михаило Валтровић, Петар Карић и Стеван Д. Поповић (уједно и секретар Комисије). Дакле, све људи са делима у својој ужој струци, која су допрла и до нас, нека чак и недомашена. Погледамо ли, пак, имена експерата који су саставили нацрт садашње Стратегије образовања, ко је мало поштен морао би да се застиди уместо њих!

Речена Комисија, коју је именовао министар просвете и црквених дела, Димитрије Матић, свакако уз сагласност и договор са Јованом Ристићем, намесником, радила је током целе 1869, и у првој половини 1870. претресајући готово сва питања која се тичу наставе, васпитања, и уопште организације целокупног образовања, од основног до факултета Велике школе.

Наравно и дабоме, нисмо ми, данас, без имена сличног или вишег ранга, али данашња власт, са министром ограничених способности и несрпске националности, али зато замеником шефа СПС –а, експерти нису могли бити него овакви какви јесу, из његовог окружења. И наравно, међу њима, мало је оних чисте српске народности, оних који су срасли са овим тлом, и својом крвљу и својим мислима дишу његовим потребама, а то, искрено речено, није ни могло бити. Јер је и сам министар Црногорац, а и цело Министарство му је састављено од самих Црногораца и једне црногорске удовице, иначе Мађарице. Кад му је додељена и наука, успео је да нађе још једног Црногорца, који се тек у 66 години домогао доцентског звања у Н.Саду, и да га по „потреби службе“ доведе у Београд, и постави себи за помоћника – за науку! Наравно, то је више него дрскост, али и доказ да Срби у овој земљи нису у игри ни у којој области, па, наравно, ни у образовању. Зар је онда чудо што је први министр за науку био један Црногорац (Домазет) који је сада као експерт за ништење српског образовања, члан ове експертске групе, која је саставила ову Стратегију, која Србима и Србији уопште није потребна, јер смо својим прокушаним и доказаним системом образовања, задужили скоро цео свет.

На жалост, свака наша таква констатација претвара се у књигу жалбе, коју „ови“, који су њени узроци, прихватају са смехом, и раде оно што раде, јер је, почев од шефа државе до последњег функционера у овој земљи, готово све црногорског порекла. Где нам је аутентичност расе, где нам је одлучност, где свест да припадамо једном херојском народу… све је нестало у међупартијској борби, власт је једино достојна живота! И оно што је „видела“ нова бугарска Ванга – немире крајем маја и почетком јуна ове године, и то ће нам неко подметнути и смејаће се са стране.

Једном, кад смо били права Србија, Јован Ристић је рекао: „Контрола и прописивање наставног плана и програма у српским школама, то је повреда суверенитета Србије, која је као независна држава једино власна давати правац својим школама“. А јесмо ли ми данас суверени и независни? Дакле, докле Ристић образовање схвата само у функцији потреба независне и самосталне српске државе, садашњи министар образовања са својим тимом и експертима ставља ову Стратегију у функцију „спољњег света“, према његовим потребама. И ником ништа! Он је заменик Дачићев у СПС–у, и више се бави страначким питањима, него ресорским, што је, можда, чак и добро, јер довољна је његова изгледна аудиција, што рекао некад војвода Путник, па да се уочи да није за тако разгранат и одговоран посао, као што су образовање и наука.

Тако се и десило, пише проф. др Александар Липковски, да једна црногорска удовица, др Ковач–Церовић, која већ 12 година чини континуитет Министарства просвете, личном иницијативом, некадашње средње стручне школе, редукцијом општеобразовних предмета, свела на ниво мајсторских школа! А ми смо некада, крај средњестручних школа, имали и мајсторске, и оне су се допуњавале у својим делатностима, чинећи потпору високообразовним кадровима у њиховим пословима. Сад те потпоре нема, јер је тако Гђа Ковач то хтела, а досадашњи петооктобарски министри просвете, сви од реда Црногорци, сем Љиљане Човић, коју су сменили због Дарвина, и место ње довели једног новог Црногорца (Ах, Коштунице, Коштунице!), који ће нам даривати Болоњу, и цело образовање сручити на нулти ниво, на ком се нико више не сналази! И нико о томе није ни реч рекао, да би гђи Ковач дали шансу, да у „јавној“ дискусији о новој Стратегији, изјави, да ће се њеним усвајањем „ставити тачка на аматерско бављење образовањем“. Аман, дамо! С којим правом Ви тако оцењујете наше образовање, које је дало толике стручњаке и научнике широм света. Коначно, ако сте у праву, што нисте, као званично лице, јавно реаговали!? Или, дали оставку?!

Уосталом, за такво своје понашање, ту скоро је и награђена, кооптирана је у Главни одбор ДС-а! Честитамо!

Иначе, у овој пренатученој и преопширној Стратегији , која и поред тога, ништа конкретно не казује, сем да има тек да се уради ова или она „иновација“. која ће гарантовати квалитетније образовање, па самим тим и да унапреди друштвени и привредни развој државе. Стога сви морају схватити да је знање примарни ресурс Србије и коначно да се тако понашају. Зна ли се, што је уосталом доказано толиким назадовањем државе у свему, да знање не краси ни ову владу, тешко је рећи коме је упућено ово упозорење, те је отуда више него смешно, да ова Стратегија наређује да 2020. године у Србији има да буде 30% високообразовних кадрова. Пошто се претпоставља, да ће и сама привреда у тој години, бити тако и толико унапређена, да ће моћи да апсорбује толике факултетлије!

Да би се толики број високообразованих људи остварио, форисира се отварање што више приватних факултета, којима се овом Стратегијом гарантује равноправност са државним високим школама, па чак и помоћ у финансирању, како тзв. буџетски студенти не би били једини на државним јаслама, већ и они са приватних. И кад се на велика медијска звона објавило да Београдски универзитет не прихвата Стратегију, управо и највише због изједначавања државних и приватних факултета, поготову у погледу финансирања студија, нигде се није констатовала чињеница, да су студенти на приватним факултетима, они који нису положили пријемне испите на државним факултетима. Другим речима, они који у знању, па и учењу, изостају, и да као такви не могу бити равноправни, јер нису равноправни ни на самим државним факултетима, где Стратегија предвиђа суфунасирајуће студенте, и оне који плаћају целе студије, већ према нивоу знања на пријемни испитима. У том хаосу могућности и предвиђања, било је речи и о томе да буџетски и суфинасирајући студенти не могу бити једини са привелигијама у погледу становања и храњења по студентским домовима, већ се тражило (Домазет) да те бенефиције имају и студенти са приватних факултета. Дакле, да држава финасира и једне и друге, иако приватни факултети убирају високе школарине за себе. Ми се нећемо упуштати у познату причу, како то, да је у Словенији, која, иначе, не стоји славно у финасијском погледу, студирање бесплатно, или да је у западним државама студирање знатно јевтиније него код нас, али хоћемо да подвучемо вишегодишњу чињеницу, да је потребан и довољан услов, да неко буде становник у српским државним студентским домовима, да је црногорског рода. Одиста, у студентским домовима, и руководство и станари, могу бити само Црногорци, чак и тзв. илегалци!

Сећамо се добро, кад је просрпски председник Тадић, боравио у званичној посети Црној Гори, да је позвао младе из Црне Горе да студирају у Београду, а сећамо се и писања црногорске штампе, да су у Београду убеђивали црногорске студенте да остану у Србији и да се не враћају у Црну Гору. Ваљда, да би она и даље била неразвијена и на туђим јаслама!

Наравно, ми смо на све те ствари реаговали како се морало реаговати, док су остали ћутали, већ и због тога што је грдна већина београдских медија, и штампаних и електронских, у црногорским рукама. Једном ми је Динић, уредник „Сведока“ рекао, да је он једини Србин који је главни уредник у београдским новинама.

Да кажемо још и то, да знање није једини и одлучујући ресурс Србије, како тврди речена Стратегија, већ јединствено сазнање свих Срба, да се морају удружити својим средствима и да са њима покрену привредна кретања, која ће као таква бити заинтересована за већи прилив школованих сарадника и радника. Али, ако ми ћуреће месо увозимо из Италије, а у нашој Јагодини нема више ћурака, која су биле, такорећи, њен заштитни знак, а да не говоримо о увозу пасуља – тетовца из Кине, или ајдаре јабуке из Пољске, а путер из Немачке… то никако није последица недостатка знања и високе интелигенције, већ неспособност оних који се баве политиком, да нађу начина да организују добростојеће људе, и у Србији и у дијаспори, да заједнички уложе своја средства у обнову српске привреде. Но, зар би то било могуће, кад је влада у лицу свог подпредседника и министра за развој региона Динкића, најпре распродала све што је иоле вредело у српској привреди, а онда онемогућила наше људе из дијаспоре, да се удруже у низ малих комуналних банака, које би по Србији, кредитирале покретање производње, јер је том владајућем господину, више одговарала Светска банка (и њене провизије), да би данас тврдио да ми имамо стабилан банкарски систем, без скоро и једне домаће банке! Ту чињеницу са помињањем Динкића, објавио је преко „Ћирилице“, наш угледни привредник др инж Милићевић, који живи и ради у Берлину, а да нико прстом није мрдно, ни тужилаштво, ни Тадић, ни Дачић, његови ортаци, да би ових дана Ђилас рекао, како би волео да се у власти настави трочлана коалиција, која је радила за добро Србије! Аман! Шта ће Вам таква грдна неистина, човече и бивши колега!

Знано је већ годинама, да се још за време Покојника, настојало да се смањи број гимназија, па чак и да се укидају, што је и спроведено, на рачун „школа за рад“. Сад се, пак, овом Стратегијом, тражи обрнуто, да се форсирају гимназије, ваљда и зато, што су у прављењу Стратегије учествовали бројни професори са приватних факултета, који се углавном баве хуманим наукама, које је лакше и јевтиније опремити, него оне који су окренути ка индустријским профилима, чија је опрема далеко скупља. И тако, оно што је њихов приватни интерес, проглашава се „националним“, у чему учествује и сам министар, јер је и он професор на неком приватном факултету, што је очигледан „интерес на интерес“, а не, како се то сада говори „сукоб интереса“. Дакле, образовање је постало уносан бизнис.

Треба поздравити у овој и оваквој Стратегији, њено противљење тзв. партократији, која се огледа и у постављању директора и именовању школских одбора. Некада се у правој Србији знало ко је могао бити директор и какво је он истакнуто место заузимао у друштву, баш као и сав образовни персонанал.

Ми који смо имали прилике да то видимо, мислимо да је то последица т.зв. аутономије образовних установа, што је довело до тога да су оне подређене локалним шефовима, па самим тиме и корупцији. Треба се залагати да се све школе, укључујући и факултете, врате у домен државних ингеренција, чиме би се и сама државна власт учинила одговорном, што данас није случај. Шта више, рекло би се, да смо ми данас једина земља у којој не постоји одговорност, већ и зато што влада не одговара парламенту, јер и она и парламенат одговарају владајућим странкама. Човека језа хвата, а не само бес, кад види како ови људи који воде ову земљу, немају појма како се то ради, и како то мора да се ради. У Италији, чак и улазнице за музеје припадају министарству финансија, као што је некада и код нас било, где су, као и тамо, постојале тзв. „плац карте“ и државне!

Учитељи и професори морају бити државни чиновници, са платним разредима, да би свак од њих знао шта га чека кроз године службовања до пензије. Управо са њиховим рангом поклапао се и ранг образовних, и не само образовних установа. Једноставно речено, кад држава хоће и нађе за потребно да образује једну установу, она је мора комплетно опремити да би могла да одговара сврси, ради које је основана и има да постоји. Каква је сад то некаква независна комисија која врши акредитацију, са становишта европских стандарда. Смело тврдим, да ни једна наша образовна установа, ама баш ни једна, не би могла да издржи те европске стандарде, јер се све код нас налази на нижем материјалном ступњу. А онда, срамота је невиђена, да Европа од нас тражи акредитације по њеним стандардима, кад је она толико пута рушила и оно мало што смо тешком муком, у нашој традиционалној немаштини, подизали и подигли. Па и сада, кад толики безуимници тврде да је наш једини спас у Европи, да Европа нема алтернативу! Треба отворено рећи да су такве изјаве антидржавне, не само малоумне, јер није све бедна и јадна политика, треба видети и поштовати реалност. Наравно и наше потребе, које се не могу скоковито увећавати, већ поступно, према нашим могућностима, које су знатно умањене управо деловањем Европе, не само директно, већ и посредно, преко њених агената, које је, за њихов рушилачки рад, богато награђивала.

Упамет се Срби, већ једном! Пружите један другом руку, тражите заједнички излаз за пут обнове, баш као и за кажњавање оних који су нас довде довели .

Да се, за крај, послужимо још једном Миланом Ђ. Милићевићем, који каже. „Данас има Срба, који су Срби и животом и убеђењем по наследству; има Срба који су то по хоћењу, а животом су сасвим туђинци. Има и Срба који су нешто Срби, а нешто странци, који су подлегли утицају Запада, па нити бацају анатему на Србинство, нити се одупиру западном утицају…“

Према оном што данас доживљавамо, нама би било нужно кад бисмо успели да се поведемо примером оних првих Срба које Милићевић апострофира! Једино они могу нешто да учине за нашу земљу и за наш народ. Док ово пишем одвијају се свакојаки сукоби и свакојаке претње, али и свакојака самозадовољства, што ће се растакање Србије наставити. Ја се не жалим, већ позивам Србе на окуп. Искрене, родољубиве, орне, жељне да својом грудом само они газе, за њено и своје добро!

Слободан Турлаков