Вести

Ангела Меркел признала изборни пораз своје партије

Ништа смешније од тога него кад ми, који готово две деценије нисмо промолили нос из Србије, за утеху- што немамо више ништа друго чиме би могли да се похвалимо, кажемо: Важно је да смо остали нормални.

Драган Видаковић, 14.05.2012

***

Наравно да није могуће после двадесет две године непрекидног пропадања остати нормалан, али пошто немамо контролну групу, пошто сви равномерно и сваким даном скоро подједнаким темпом губимо осећај за нормално, то и не примећујемо, па нам се само стога и чини да је могуће, после свега што смо преживели и преживљављмо, да смо ето, хвала Богу, остали нормални.

И онда, кад човек после двадесет година живота у мраку коначно добије шансу да се погледа у огледало, шта му остаје друго него да се моментално шокира.

Слично том човеку ван времена и простора се осећао свако ко је на РТС гледао кад је Ангела Меркел признала да је поражена на веома важним изборима у Северној Рајни-Вестфалији.

Да човек не поверује. Нема драме. Не пропада свет. Нема хистерије, бечења, блаћења, претњи, вике, млатарања рукама, ширења страха од промене и веома могућег губитка власти на савезном нивоу .

У табору популарне Ханелоре Крафт-„црвене Ангеле“, ни јагњетине, ни прасетине, ни трубача, ни кићења певачица, ни еуфорије, ни претњи, ни ликовања, ни изазивања, ничега од оне циркуско-вашарске егзалтације, малограђанске демонстрације кича и неукуса код нас, пред очима бирача који су чешће гладни него сити, који немају паре за лекове, храну, одећу, летовање, зимовање, лимузине, школовање деце, који само имају (не)срећу да су живи, али не као људи него као зомбији, као онај јунак филма „Мртав човек хода“ коме остаје само пар корака од ћелије до електричне столице.

Поражени противкандидат, носилац листе ЦДУ, преузео на себе сву кривицу за пораз и одлази. Нема правдања, пребацивања кривице, нема тога да се губе избори 20 година а остаје се на челу странке од неколико присталица, при чему је увек неко други крив. А да је један листић нађен на улици читава Немачка, а не само Северна Рајна, била би на ногама.

Срећом, ми нисмо Немци, и зато код нас кандидата на изборима може да подржи норвешки премијер Јенс Столтенберг, и зато су само код нас могућа инфантилна објшњења свега и свачега, јер само у Србији у њих може да се верује и нигде више.

Не знам да ли ми се чини или сам негде прочитао још увек чекамо Краљевића Марка и његовог коња да изађу из оне пећине и дођу међу нас?! Па шта је према томе веровање у поделу акција од 1000 евра, кад је то само тричавих пет милијарди евра, што је годишња исплата свих српских пензија. Дође према Марку и Шарцу као дечија игра.

За десет-двадесет евра, двеста грама кафе, кесу детерџента, продајемо свој глас-једино што имамо од оружја за сопствену заштиту, и уместо да се бесплатно чува гласачка кутија јер нам од ње зависи не само следеће 4 године већ и будућност, узме се та бедна дневница од 2.000 и прст у уво. Какви бре записници, дежурање, чување кутије. А често бесрамници које постави нека странка гласају за другу. И онда се питамо зашто нам се све то догађа. Само зато што је све ово наша права слика и прилика. Према демосу и демократија.

Драган Видаковић

http://vidakovicdragan.wordpress.com/