Вести

Демократија

Сигурно сте чули омиљени европски виц Бориса Тадића, онај који је тако поносно испричао у ноћи свог великог тријумфа, на журци Демократске странке поводом кандидатуре Србије за Европску унију?

Љиљана Смајловић – 19. 04. 2012 18: 06

***

Као, у Бриселу праве експеримент с мишевима: како реагују кад пију вотку, виски, коњак и шљивовицу. Ови који су пили коњак одали су се раскалашности у кавезу, јурили су мишице, плесали. Ови који су се напили вискија били су мамурни и агресивни, ови с вотком су били равни као патос и нису могли да се макну даље. А ови што су се напили шљивовице изазвали су велико изненађење међу научницима. Они су се ухватили за решетке кавеза и почели да вичу: „Мац – мац“!

Мора да сте приметили како се шпалир Тадићевих најближих сарадника спонтано смеје вицу који је онолико пута чуо. Има ли бољег доказа да су дугогодишњи председник и његови пријатељи, у свом паралелном свету богатства и моћи, изгубили сваки додир са стварношћу? Јер, како другачије објаснити чињеница да му нико није рекао: „Па чекај, Борисе, виц ти је лош и глуп. Био си у Румунији, па се можда не сећаш Кустине: ‘Гдје сте сад, мишеви“ клетве на митингу поводом Косова. Је л’ стварно мислиш да Србима ласка да буду мишеви, па још покусни, бриселски мишеви, пијани од шљивовице?“

Слика се савршено уклапа у сваки западни стереотип из деведесетих, с тим што су Срби сад још понижени и иза решетака, тамо где им је у том стереотипу, ваљда, и место. А Борису Тадићу су још сувише кочоперни, па узвикује: „Али, људи, не можемо вечно да изазивамо мачке, тигрове, лавове! Не можемо вечно срљати у погибију! Имамо визију, имамо идеју којим путем!“

Врхунац одушевљења на „Београдском сајму“. Слављеници можда не слуте да се многи грађани Србије осећају управо тако: као миш уловљен у клопку из које нема излаза, док му и прошлост из сећања бледи.

Исти виц Тадић је први пут јавно причао на Божић ове године, само што тада није био тријумфално расположен јер је у децембру уместо кандидатуре у Бриселу добио корпу. Па је објаснио шта га у српском националном карактеру највише брине: „То је 27. Март, то је 1999, то је и сад ово с ЕУ. Све време је „мац – мац“!

Осам година је, дакле, Србија имала председника који се трудио да нацију одвикне од „срљања у погибију“ какво је виђено у марту 1941. И 1999. Године. Зато је, ваљда, поводом годишњице НАТО агресије изјавио да „Србија мора да учини све како не би била поново увучена у рат“. Ако бити бомбардован значи бити „увучен у рат“, онда НАТО растурање српских барикада на северу Косова лакше постаје „сукоб са НАТО“, или српски напад на НАТО. Онда и оставка на функцију председника може без бриге да се преименује у „скраћење мандата“. Косовски мит може да постане карикатура којој ћемо се ругати заједно са нашим европским пријатељима. А пристајање на све могуће уступке и уцене у вези са Косовом може да се зове успехом политике „и Европа и Косово“.

Онда ту мучну трговину само кријете што дуже можете од Скупштине и јавности, а своје приземне политичке мотиве маскирате у највише и највисокопарније побуде. Делиће суверенитета мењате за обећања, за комадиће старог сира које европске бирократе стављају у своје мишоловке.

После то само назовете изменом „културне матрице“ Срба.

И што је најгоре, можда се матрица тако и мења, јер национални карактер није једном заувек дат: нигде не пише да Срба мора бити, и да ће заувек остати мали, слободарски народ на Балкану, у чијем је архетипу записано јунаштво. Историјско наслеђе је благо, али се и оно да спискати у тренуцима националног пијанства. (Сребреница је, примера ради, већ оставила сенку на слици коју смо о себи имали као жртви геноцидног сатирања.)

Када је, пак, 27. Март 1941. У питању треба с крајњом забринутошчху читати о дипломатским врлинама српског приступања Тројном пакту које је доскорашњи (и можда будући) председник Србије „открио“ у интервјуу Светиславу Басари.“Србија је приступила Тројном пакту на тај начин што је направила чудо у креирању дипломатског споразума: ни на шта се није обавезала. Ако бисмо питали просечног интелектуалца у Србији, нико од њих то не би знао. Али могу да разумем ситуацију кад се налазите у историјском, у политичком теснацу и кад морате да пронађете ту једну малу пукотину, да бисте сачували интегритет националне и државне политике, а истовремено да не идете мимо света…“, рекао је Тадић у магазину „Статус“.

Тешко нама ако заједно са Тадићем упаднемо у пукотину какву он, изгледа, све време тражи. Са ове дистанце и на папиру, српско приступање Тројном пакту може Тадићу да личи на „чудо од споразума“. Али ма колико се ревизионисти трудили да засене простоту, историјски је то била још једна мишоловка, у коју би нас Хитлер овако или онако ухватио, као што је то учинио са другим народима, укључујући и оне који никада никоме нису викали „мац – мац“.

С тим у вези, београдски социолог историје Алекса Ђилас прича једну поучну анегдоту везану за немачког „јунака“ Тројног пакта, Хитлеровог министра спољних послова Јоахима фон Рибентропа. Рибентропове колеге из Министарства желеле су да изненаде шефа поклоном за његов педесети рођендан, 30. Априла 1943. Године. Идеја је била да на скупоцен начин буду увезани сви државни споразуми и уговори које је у име Рајха својеручно потписао.

План је пропао када су „завереници“ утврдили да нема нити једног уговора ни пакта који је Рибентроп у име Немачке потписао, а да га Хитлер у међувремену није прекршио.

Легенда каже да се нико тог априла 1943. Није овом веселом открићу смејао урнебесније од самог Хитлера.

Љиљана Смајловић – 19. 04. 2012 18: 06

izvor: http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Svi-predsednikovi-misevi-137701.html