logo logo logo logo
Рубрика: Друштво, Економија    Аутор: Milan Nikolic    пута прочитано    Датум: 29.04.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Мангулице Илије Најденова у селу Врапча, општина Димитровград, систем слободног напасања на запарложеним ораницама и пашњацима у околини села, снимио Сергеј Иванов 2005. Године

Мангулица (Wollschwein – “Вунаста свиња”). Свака врста, раса, сој, варијетет, подједнако заслужује пажњу и није мање важна у односу на неку другу.

***

Њихов нестанак доводи до неповратног губитка дела генетичке варијабилности. У Европи, од укупно 126 раса свиња, само 44% има стабилан статус, 18% раса су у потенцијалној опасности, а 21% су у критичној опасности од нестанка. Једна од преостале 3 аутохтоне расе свиња у Србији је и мангулица чији се статус описује као „угрожено одржива“. Ова раса носи у себи драгоцене генске алеле који је чине другачијом од тзв. Племенитих раса насталих једностраном селекцијом на повећање производних особина. Са простора Србије су неповратно изгубљене две расе свиња – шишка и шумадинка.

У XIX веку је свиња представљала један од основних извозних производа Србије, а настанак магулице се везује управо за тај период. Забележено је да је књаз Милош поклонио мађарском грофу Јожефу Арчђуку одређени број свиња које су звали“Шумадија” одн. Шумадинка. Ова свиња је укрштана на имању Кис Јено са расама као бакоњи и сзалантор што је довело до формирања посебне расе свиња под називом мангулица. Због изузетне скромности и отпорности била је јако популарна у Војводини (нарочито Срему) и Мађарској у преиоду од ЏИЏ века до 1950 – тих. Тадашње европско тржиште је сем меса тражило поготово масти и сланине. Углавном је насељавала подручја шума, пашњака, ритова али и мочвара где су успешно подносиле временске услове оштре континенталне климе. Полудивља стада мангулица су шетала шумама, степама и пашњацима током целе године, а крмаче су се прасиле у брлозима које су саме проривале у тршћацима и дубоко у жбуњу.

Све до другог св. Рата била је изузетно тражена и забележено је да је на Бечкој сточној пијаци продавано годишње близу стотине хиљада свиња ове расе из Мађарске купцима у Аустрији и др. Државама. Без проблема су савлађивале на стотине км дуг пут од Војводине и Мађарске ка кланицама у Бечу. Њене чекиње су коришћене за израду четки, а највише је била је на цени због сланине и масти. Међутим, навике потрошача су се постепено мењале, тако да је мангулица током 80 – тих година доведена скоро до ишчезнућа. Мангулица је заједно са шумадинком, беркширом и јоркширом учествовала у настајању моравке.

Ареал распрострањења

Мангулица је данас присутна на простору Србије, Мађарске, Аустрије, Немачке, Швајцарске, Румуније и бивше Чехословачке, што говори и о историјским аспектима њеног настајања и некадашње популарности. Сем Мађарске, већина осталих држава поседује махом мале и изоловане запате.

Статус у Србији и мере очувања

У Србији се организовано узгаја у Сремској Митровици (Природни резерват „Засавица“) , Белој Цркви, Мачванском Прњавору, Суботици и Димитровграду, али и на новим локацијама у околини Беле Паланке, Параћина итд. На подручју општине Димитровград, 4 пољопривредна газдинства тренутно одгаја око 100 мангулица, уз саветодавну и материјалну подршку Природњачког друштва „Натура Балканика”. Пољопривредна газдинства која одгајају мангулицу у Србији добијају од државе годишњу финансијску подршку у износу од 7. 000 динара по приплодном грлу. Према подацима Одељења за генетске ресурсе и ГМО Министарства пољопривреде Р. Србије, укупна величина популације мангулица у Србији током 2005. Године била је 164 грла. Укупан број женских грла за приплод је 107, а укупан број приплодних мушких грла је 16. Популацију мангулице на простору Србије угрожава између осталог инбридинг, због чињенице да укрштање у сродству доводи до смањења степена хетерозиготности одн. Повећања учесталости хомозигота за многе па и рецесивне алеле, уз бројне пратеће негативне појаве у популацијама (последичне смањене плодности, слабијег преживљавања и мање отпорности на болести).

Сојеви

У Србији се срећу 3 соја мангулице и то ласаста (сремска црна ласа, или буђановачка свиња) , бела и суботички сој. У Мађарској и Румунији се јавља и тзв. Риђи сој. Ласаста мангулица се развила на подручју Срема (околина Руме, село Буђановци, мештане овог села у Срему називају“Ласани”). Мрке је боје и са црним чекињама, телесне масе од 100 – 150кг, релативно кратког трупа и праси 3 – 6 прасади. Бели или мађарски сој, кога у западној литератури зову и „Мађарска масна свиња“, је телесне масе од око 180 кг, бело сиве до жућкасте боје коврџавих чекиња, мало веће плодности (5 – 6 прасади по леглу). Њена кожа је сиво пигментисана. Суботички сој је настао несистематским укрштањем белог соја мангулица са линколн и вероватно јоркшир расом, тако да је ово продуктивнији и раностаснији сој (7, 5 прасади по леглу).

Особине мангулице

Интензивно фармерство и једнострана селекција резултирала је између осталог и великом разликом мангулица и многих племенитих раса. Преостале мангулице резултат су углавном природне селекције и сеоских газдинстава која нису била у могућности да примењују класичну ветеринарску превентиву и куративу.

Глава им је средње дуга, помало савијен профил њушке, уши средње велике, падају напред прекривајући предео лица око очију. Ову расе красе црне трепавице. Минимална број сиса са једне стране је 5. Линија леђа може бити или права или благо савијена. Типично за ову расу је обраслост густим, дугачким, увијеним чекињама („налик вуни“) које су у зависности од соја у сиво жућкастој, риђој или црно – браон боји. На основу карактеристичне прекривености чекињама у германском говорном подручју је називају Њоллсцхњеин“Вунаста свиња”. Чекиње се мењају на јесен и у пролеће, при чему су коврџавије током зимског периода Чекиње их штите како од хладноће тако и од високих температура. У Србији је било распротрањен обичај да се свака коврџава свиња назива мангулицом. Кожа им је сиво црна, светлија код белог и суботичког соја, а спољни делови тела, уста и ивице носа, груди и папци су црно пигментисани. Током лета кожа поприма браон сиву нијансу. Мангулицу одликују снажне кости, снажна мускулатура и минђуше на врату и куштрав реп са кићанком. Прасићи су обележени пругама сличним прасићима дивљих свиња, а пруге се губе после 10. Дана код белог соја и после 3 – 4 недеље код ласасте мангулице. Јако је добра мајка, често испољава агресивност у случају угрожавања или узнемиравања прасади. Прасићи прате крмачу, проводе зиму напољу заједно са њом, копајући и ријући земљу у потрази за жиром храста и букве. Прираст је око 750гр дневно.

Мангулица је касностасна раса, спорог прираста и релативно високе конверзије хране, али има изузетне предности у односу на друге расе у погледу слободног напасања у екстензивним системима држања када њена робустност, отпорност на болести и стрес и издржљивост у погледу климатских услова долази до изражаја. Имају велику потребу за кретањем. Снажни екстремитети ојачани чврстим папцима омогућавају јој велику слободу кретања у смислу географских предела и типа земљишта. За разлику од тзв. Племенитих раса немају проблема са деформацијама локомоторног апарата тако да опстају без проблема на равничарским, планинским и брдско планинским пашњацима од Алпа и Паноније до Карпата на Истоку и Старе планине на југоистоку Европе.

Мангулица буквално ужива у блату и део простора на коме се држи треба наменити за каљугање. Каљугање им је неопходно у смислу терморегулације, али и заштите од ектопаразита. При екстензивном држању имају потребе за једноставним склоништем, од кише и снега, што нарочито важи за бремените животиње. Недовољно склоништа и недовољно прихрањивање у зимском периоду може довести до канибализма одн. Инфантофагије од стране других грла.

Прохтеви за храном су им скромни, али ипак траже разноликост што у слободном напасању није ограничавајући фактор. Добро искоришћавају то што нађу у природи, а са додавањем концентроване хране и ограничавањем простора изузетно су подложне товљењу и гомилању масног ткива при чему старија грла достижу масу од 200 и више кг. Због изузетно спорог прираста и високе конверзије хране, мангулица може бити економична искључиво уколико се примењује слободно напасање. Без додатне прихране достижу око 80 кг за годину дана, што се адекватним прихрањивањем може увећати. На подручју Димитровграда, у пределу Бурела, стотинак мангулица подељених на два газдинства користе неколико десетина хектара изданачке букове шуме, храстове и борове шуме и запарложених ораница и пашњака. Фарма Илије Најденова у селу Врапча, има око 30 крмача и 20 назимица. Прихрањују се минималним количинама кукуруза и то непосредно око импровизованих надстрешница – обора у вечерњим и јутарњим часовима како би се враћале редовно са испаше. Ниво прихрањивања је виши током зимског периода. Мангулица својим снажним рилом стално култивише површинске слојеве земљишта у потрази са храном што има позитивну улогу у смислу очувања предела и спречавања даљег ширења жбунасте вегетације и сукцесије ових простора који су некада представљали ливаде и оранице. Власник има намеру да од пролећа 2006. Година уведе своју фарму мангулица у процес конверзије у органску производњу. Екстензиван начин узгоја који је овде заступљен је погодан за стандарде органске производње, а сертификацијом производње власник очекује већу цену за своје производе.

На овој фарми је забележен и случај парења мангулице са дивљим вепром. Свиња »Дивка«, како је власник назвао, показала је бржи раст од свиња опрашених у истим периоду, али и већу заступљеност мишићног ткива.

Особина производа

Месо мангулица спада у групу меса са већим садржајем масти. Свеже месо је тамније од меса других раса, снажног мириса, сочно и нежне грађе Дебљина сланине на леђима је око 6цм, али након достизања тежине од 120кг код крмача и 140 кг код нерастова даљи прираст се остварује превасходно стварањем масних наслага и тада при ограниченом кретању достижу и до 250 – 300кг, а дебљина сланине на лежима достигне и до 25цм. За разлику од Белгијског ландраса и пиетрена, код мангулица није забележена склоност ка изузетној осетљиве на стресс и БМВ (бледо мекано воденасто месо). На основу података из Засавице, Научни институт за ратарство и повртарство у Новом Саду обавио је испитивања меса мангулица. Резултати су показали да просечан садржај масти у узорцима меса износи 33, 25%, а у сланини И до 86, 21%. Конзумирање овог меса доводи до стварања тзв. ХДЛ холестерола“позитивног холестерола” што је погодно са особе са повишеним нивоом масноћа у крви. У погледу холестерола месо мангулица показује значајне разлике у односу на узорке меса осталих свиња на нашем подручју. Садржај холестерола у месу мангулица је нижи за 50 – 75% у односу на друге расе. Мангулица има 42, 5 мг холестерола у узорку кременадле и 45, 07мг у узорку са врата док код осталих наших свиња износи 65 – 72 мг. Месо мангулице се успешно користи у производњи кобасица (сушених и димљених).

Модели економског вредновања мангулице

У Мађарској, Швајцарској, Аустрији и Немачкој, ове животиње уживају популарност која је у последње време у порасту. Њено месо се продаје као резултат маркетиншког приступа који посебно промовише еколошке аспекте њеног екстензивног узгоја, али и генетску предодређеност за производњу биолошки високо квалитетног меса.

Породица Едлингер у Слцхлиербацху, у Горњој Аустрији, током целе године мангулицу држи на отвореном простору, омеђеном електричним пастирима којима се врши прегонско, контролисано коришћење травњака и воћњака у околини куће власника. Свиње се прихрањују сваког другог дана концентрованим хранивима, а током сезоне прераде воћа и нуспроизводима у производњи алкохола и сокова. У једном делу пашњака породица Едлингер је засадила чичоку у циљу прихрањивања свиње током пролећних месеци када је садржај шећера инулина у кртолама ове биљке највиши. Свињама је обезбеђен простор за каљугање, као и надстершница. Едлингерови имају намеру да испробају разне технике димљења меса уз додавање зачина, а један од рецепата које препоручују је намаз са свињском машћу и маслинама.

У Србији се такође, истичу напори Горанско еколошког покрета у природном резервату „Засавица“ где је организована прерада меса мангулица у кулен по принципу коришћења кланичних услуга до нивоа прераде и паковања. Дизајнирали су своје картонско паковање, а производ носи назив“По’ метера сремске кобасице”.

 Закључак

Популација мангулица у Европи и Србији се одржава у виду појединачних запата, при чему је њен опстанак и даље угрожен. Интересовање домаће јавности за производима мангулице охрабрује наду у њен опстанак, м еђутим, постоји потреба да нуклеуси у свакој држави где постоји програм њеног очувања буду ојачани и подвргнути узајамној, међудржавној размени приплодног материјала. Мангулица је карактеристичних спољних и производних карактериситка, изузетно отпорна, јако добро користи природне ресурсе и поседује предуслове за осмишљено економско искоришћавање што је и један од предуслова њеног биолошког опстанка, упркос чињеници да ова раса није конкурентна на конвенционалном тржишту свињског меса. Концепт екстензивног узгоја мангулица, по могућности уоквирен стандардима органске пољопривреде, уз квалитетне программе њене промоције и економске валоризације, засигурно представља сигурну опцију опстанка ове расе на подручју Србије.

 

Литература:

ЂОРЂЕВИЋ, С., СТОЈАНОВИЋ, С. (2003) : Аутохтоне расе домаћих животиња у Србији и Црној Гори, Савезни секретаријат за рад, здравство и социјално старање, Београд.

ГАЈИЋ, Ж., ПУШИЋ, М., МИЈАТОВИЋ, М. (1995) : Очување анималних генетских ресурса и формирање банке гена. Зборник радова саветовања“Научна достигнућа у сточарству 1995”, Пољопривредни факултет, Нови Сад.

ГАЈИЋ, Ж., БЕЛИЋ, Ј., ПУШИЋ, М., РАДИВОЈЕВИЋ, Р., БАКИЋ, С. (1997) : Генетички ресурси и сточарска производња у Југославији. Савремена пољопривреда, 46 (1 – 2) , 47 – 57.

ГРУНЕНФЕЛДЕР, Х. П., КУГЛЕР, Њ., (2003) : Тхе пресерватион оф тхе Њоллсцхњеине – ан интернатионал еффорт. Саве пројецт Оффице, пц. Галлен.

ФАО, ДАД – ИС: Доместиц Анимал Диверситy – Информатион Сyстем, 2000.

ИВАНКОВИЋ, М., (2001) : Аутохтоне расе домаћих животиња на подручју Србије и Црне Горе и значај њиховог очувања, ААОМ, Београд.

СТАТЕ ОФ ТХЕ ЊОРЛД 2003 (2003) А Њорлдњатцх Институте, Нењ Yорк.

 

Сергеј Иванов дипл. Вет.

Природњачко друштво „Натура Балканика“ Димитровград

http://www.tt-group.net/fotogalerije/etno_kuca_Ivanov/mangulice.htm

 

 

***

***

***

 

МАНГУЛИЦЕ

У 19. веку свиња је претстављала један од основних извозних производа Србије, а настанак магулице се везује управо за тај период.

Забележено је да је кнез Милош поклонио мађарском грофу Јожефу Арчђуку одређени број свиња расе шумадинка. Ова свиња је укрштана на имању Киш Јено са расама као што су бакоњи и салантор што је довело до формирања посебне расе свиња под називом мангулица. Због изузетне скромности и отпорности била је популарна у Војводини (нарочито Срему) и Мађарској. Мангулица је данас присутна на простору Србије, Мађарске, Аустрије, Немачке, Швајцарске, Румуније и бивше Чехословачке, што говори и о историјским аспектима њеног настајања и некадашње популарности. Сем Мађарске, већина осталих држава поседује махом мале и изоловане запате. У Србији се срећу 2 соја мангулице и то ласаста (сремска црна ласа, или буђановачка свиња), бела. У околини Суботице се јавља и бели суботички сој. У Мађарској и Румунији се налази и тзв. риђи сој.

Изглед и особине

Ласаста мангулица се развила на подручју Срема. Мрке је боје и са црним коврџавим чекињама, телесне масе од 100-150 кг, релативно кратког трупа и праси 3-6 прасади. Бели сој, кога у западној литератури зову и „Мађарска масна свиња“, је телесне масе око 180 кг, бело сиве до жућкасте боје коврџавих чекиња, мало веће плодности (5-6 прасади по леглу). Њена кожа је сиво пигментисана. Суботички бели сој је настао несистематским укрштањем белог соја мангулица са линколн и вероватно јоркшир расом, тако да је ово продуктивнији и раностаснији сој (7,5 прасади по леглу). Глава им је средње дуга, благо удубљеног профила њушке, уши средње велике, падају напред прекривајући предео лица око очију. Мангулицу одликују снажне кости, снажна мускулатура и минђуше на врату и куштрав реп са кићанком. Прасад су по прашењу са пругама сличним прасадима дивљих свиња, а пруге се губе после 10 дана код белог соја и после 3-4 недеље код ласасте мангулице. Имају велику потребу за кретањем.

Мангулица је касностасна раса, спорог прираста и релативно високе конверзије хране, али има изузетне предности у односу на друге расе у погледу слободног напасања у екстензивним системима држања када њена робустност, отпорност на болести и стрес и издржљивост у погледу климатских услова долази до изражаја.




1 коментар у вези “Мангулица заборављено благо Србије”
  1. МАНГУлица – ЗАБОРАВЉЕНА – ЗАШТО???
    МАНГУпарија – НА ВЛАСТИ – ЗАТО!!!

    Драган Славнић


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo