Вести

Представа је одавно почела

Имајући у виду проблем најновијег и великог „раскола“ у СПЦ у Аустралији и ескалацују до сада незабележених судских процеса у историји СПЦ у дијаспори,

Прота Драган Срачевић, 28.04.2012

+++

сматрао сам за потребно да се пред предстојеће судско рочиште везано за „Манастир Светог Саве“ – Нови Келенић, огласим овим малим трактатом и по ко зна који пут подсетим српску јавност на узроке, а посебно и конкретно на узрочнике новонасталог катастрофалног стања, из кога је неопходно потребно тражити најцелисходнији излаз.

Посебно је овога момента значајно сазнање, из добро обавештених извора из Српске Патријаршије у Београду, да ће питање црквеног раскола у Аустралији бити као посебна тачка Редовног Заседања овогодишњег Светог Архијерејског Сабора, а са посебним освртом на сиднејску ЦШО „Свети Великомученик Георгије“ у Кабрамати, из које потиче највеће зло и несрећа, која је задесила Српски Национални Корпус у Аустралији.

Прошло је двеста година од страховладе београдских Дахија; Аганлије, Кучук Алије, Муле Јусуфа, и Фочић Мехмед Аге, који су чувеном „сечом кнезова“ изазвали преостале, непосечене са Карађорђем на челу, да подигну Први Српски Устанак. На општу нашу српску националну несрећу, за ових двеста година, ми никако да се ослободиомо нових и све новијих Дахија, које као да нам их „усуд“ додељује у временима ропским и смутним у нашој Отаџбини. Аганлији Брозу је било мало српских глава од Јајинаца, Крагујевца, Краљева, Јадовна, Јасеновца, бомбардовања скоро свих градова Србије на крају рата, од истих ових који су нас недавно бомабардовали, а данас нам перфидно и на наше очи, уз помоћ нових дахија и њихове страховладе чупају Косово – Срце из недара.

У правом смислу своју „сечу Кнезова“ , Броз је завршио у Србији тек после крвавог братоубилачког рата, коначно и страшно поделивши српски национални корпус. И та подела је у њему, нажалост још увек и данас присутна и жива.

Оно што нисмо могли ни слутити, догодило се да су нам нове Дахије стигли и у Аустралију. Још мање смо могли слутити да ће се нови Аганлија оваплотити у такозваном „епископу“ Иринеју, који је у првим данима своје страховладе показао сву своју наказност, немилосрдном „сечом кнезова“ – прогоном великог броја верног народа, и то оног најзначајнијег и самог језгра, који је одиграо пресудну улогу у организовању црквеног и националног живота Срба у Аустралији, и замећући кавгу за кавгом на сваком кораку.

Истовремено и синхронизовано, као по прецизном плану и договору, васкрсавају и она друга тројица; Кучук Алија Радан, Мула Јусуф Ђурђевић, и Мехмед Фочић Ага Перић. Тако у потпуно новом издању, настаје „дахијска управа“ и страховлада над сиротом српском рајом у Аустралији. Она стара, од пре два века, била се кажу одметнула од Стамбола на Босфору. А ова, каже Аганлија Добријевић, ужива „пуну подршку“ од свога „Стамбола београдског“.

Али Дахије сами, без својих помоћника не би могли успоставити своју страховладу. Зато су ту и КАБДАХИЈЕ; њихови верни подрепаши и ударне песнице, аге и бегови; Милутиновић, Петровић, Шиповац, Ђорђевић, Ђурашиновић…

И тако Дахије и Кабадахије направише прави „дар мар“, како би се тренутно стање српског националног корпуса у Аустралији, најједноставнијим народним изразом описало. Тако нам Српску Цркву у Аустралији доведоше дотле, ва више не личи на Цркву, већ на обичну и праву „разбојничку пећину“, и један крајње профани полигон, првенствено за личне међусобне обрачуне, борбу за остваривање личних интереса, а за постизање циљева који са црквом, вером и Богом, немају ничега заједничког.

Уместо устоличења Христове Љубави, зацарила се небивала и до сада невиђена мржња, сукоби личних и профаних интереса, који свој епилог нажалост налазе на судовима.

Да би се поступно анализирало и описало сво зло које се у последњих неколико година, а за време ове „дахијске“ и „кабадахијске“ управе накотило у Аустралији, потребно је несравњено много више и времена и простора, него што то може стати у један обичан новински текст. Сво ово зло, представља посебну и велику тему за једну подебљу књигу, и то мало већег формата.

Ако ме Бог поживи и допусти, објавићемо и описати све, што ће млађим нараштајима остати као историјско сведочанство времена једне посуновраћене свести.

Ови модерни Дахије уз помоћ Кабадахија, обнављају правни систем из времена Кадија. Они туже, они суде, они пресуђују.

Додуше, ово није ништа ни чудо, а још мање, није ништа ни ново. Модерни хашки трибунал ради на потпуно истом принципу. Можда чак ово има велику везу и са процесом глобализације, где Хашки Трибунал, а са њим упоредо и Епархија, пардон Митрополија аустралијско-новозеландска, инаугуришу овај познати Дахијски принцип, у коме те Кадија тужи, и Кадија ти суди.

Дахијска и кабадахијска свест и судови

У време црквене поделе у дијаспори, такозваног Амричког Раскола 1963. године, у Аустралији уопште није било судова.

Наравно, тада у Аустралији није било ни Дахија.

Било је гласање, али фер и културно гласање, које су организовали и водили одрасли и зрели људи, дорасли времену и приликама и изазовима, а где су се определили поштујући демократски глас већине; једни за Слободну, а једни за Мајку Цркву. Тако је настао „раскол“ пројектован у ондашњем Брозовом дахијском београдском Стамболу.

У време ове поделе у САД и Канади, вођена су само два судска процеса. Први за Манастир Либертивил, а други за Катедралу у Њујорку. Са оним ЦШО које су остале у саставу Америчко Канадске Епархије, постигнут је договор, ако неко зна шта ова реч данас значи, тако да других судова није било.

И да поновимо; у Аустралији судова није било… А данас?

Да је овај „раскол“, кога су Дахије и Кабадахије у СПЦ у Аустралији изазвали, много тежи, озбиљнији и опаснији од претходног, показује и чињеница да се у Аустралији тренутно води неколико судских процеса, и то на Врховним Судовима појединих федералних држава.

1. На Врховном Суду државе Квинсланд – ЦШО Свети Никола у Јужном Бризбану

2. На Врховном Суду Викторије – ЦШО Свети апостоли Петар и Павле у Водонги

3. На Врховном Суду Новог Јужног Велса – Манастир Нови Каленић

4. На Врховном Суду Територије Престонице Аустралије – ЦШО Свети Кнез Лазар

5. На Врховном Суду Викторије, приватна тужба; г. Милорад Тркуља – „епископ“ Иринеј

Истовремено отпор Дахијама, пружиле су још две ЦШО, о којима нас је и дневна штампа обавестила, а то су „Свети Сава“ у Аделаиди и „Свети Архиђакох Стефан“ у Кизбороу (Мелбурн). И тамо се у оба случаја, да би се проблем решио, од адвоката тражило да кажу своју реч. И не ради се овде више само о „слободњацима“…

Маратонски судски процеси

Гледајући све ове судске процесе који се одвијају у Цркви, а на световним судовима, без обзира што Свети Канони изричито ЗАБРАЊУЈУ решавање црквених спорова на њима, интересантно је подсетити се на два поменута и карактеристична случаја у САД; а то су судски процеси у случају Манастира Либертивил и Катедрале „Светог Саве“ у Њујорку.

Суд везан за Манастир Либертивил, трајао од 1963. до 1979. године. Дакле пуних 16, и словима, шеснаест година.

За Катедралу у Њујорку, још дуже; од 1963. до 1989. Дакле пуних 26, и словима, двадесет шест година.

За Манастир Либертивил, било је јасно зашто је патријаршија добила, будући да је он грађен пре црквене поделе а за седиште епархије Америчко Канадске СПЦ. Рат је трајао пуних 26 година, да би патријаршија добила своје седиште назад.

Што се тиче Катедрале у Њујорку, она је купљена за време Другог Светског Рата, што значи пре поделе, и њу је купила Српска Православна Црква и њена епархија, која је већ тада егзистирала а са седиштем у Манастиру Либертивил.

Што се тиче Манастира Новог Каленића, ситуација је слична, али сада комплетно обрнута. Имање је купљено у времену највеће и најжешће црквене поделе. Имање су купили искључиво Слободни Срби, односно тадашња Слободна СПЦ а за времена која су дошла и која долазе када неће више бити комунизма у Српској земљи! Они су манастир подигли искључиво и само својим средствима, а са историјски значајним и наменским циљем, да у њему буде седиште Епархије и епископа, што је и био све до доласка Аганлије Иринеја.

А колико ће овај СУД трајати, ако се не прекине, можемо само да претпостављамо!?

Огрешења „епископа“ Иринеја

Велики је и дугачак списак, и тешко избројив број огрешења, овог „модерног“ Дахије. Побројаћемо нека најважнија, са којима ће ући у историју СПЦ.

Противзаконито и противуставно је, а са позиције администратора, у манастиру Новом Каленићу, укинуо седиште епархије и епархијског епископа и његову столицу преместио у Сиднеј.

Да апсурд буде још већи, седиште једне епархије, преместио је у ЦШО која је припадала сасвим другој епархији, што је једноставно речено, било погибељно и незамисливо, и супротно канонском реду и поретку.

Са легалним и легитимним власницима манастирског поседа, Имовинским Повереништвом, од првог дана када је крочио на тло Аустралије, није остварио нити један једини дужни „пастирски“ контакт. Напомене је вредно, да су сви претходни епископи учествовали по своме положају у раду овог важног Повереништва и да су истоме сви председавали.

У два наврата манастирску цркву је закључао, свештенослужитеља склонио и није дозволио богослужење, што је све противно Светим Канонима Православне Цркве, по којима је сваки епископ дужан да поступа, и да их поштује. Прво он, да би то могао да тражи и од њему подчињених.

Власнике манастирског поседа – Имовинско Повереништво, ниједног јединог момента није признавао, његове легалне и легитимне руководиоце, из црквене заједнице је екскомуницирао и из чланства њихових ЦШО избацио, а легалну и легитимну установу регистровану по Федралном закону Аустралије прогласио је за страно тело у СПЦ, односно за неку „протестантску“ творевину.

Пуне три године према Повереништву, материјално финансијске обавезе епархије којом је неканонски администрирао, није испуњавао, да би на крају „славно“ завршио каријеру администратора, забраном приступа на манастирко имање.

И сада се овај Дахија појављује са својим Кабадахијама на оволико судова, тражећи и „неко своје право“!?

Прота Драган Срачевић
Канбера,
Томина Недеља 2012