logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    560 пута прочитано    Датум: 26.04.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Председник

Зна се већ, пријављено је и прихваћено 12 кандидата за председника.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 25.04.2012

***

Републике. Ко је читао Библију, сетиће се да и у њој има 12 апостола, али само један Месија. Међутим, како стоје ствари, одн. како се води предизборна кампања, по свему судећи код нас има и 12 кандидата за Месију, па нам се такорећи, одасвуд нуди спас и бољи живот. Само не, оданде, где се све спрема и припрема за нас, и одакле су нам и до сада слали разне Месије, а њихове послушне ученике, који решише постављене им задатке, и доведоше Србију на позицију лидера региона у свему, па чак и по броју незапослених, и по најмањим зарадама, и по броју гладних, и по броју емиграната, и у успешној борби против организованог криминала и подразумевајуће корупције, и по броју министарстава и владиних агенција, амбасадора и дипломатских чиновника, међу којима су и они које нико нема, а који се зову: економски дипломатски представници, са задатком да омогуће што већи увоз стране, а што мањи извоз наше домаће робе, о чему се стара и гувернер Народне банке сталним појефтињењем динара и поскупљењем евра, што је утолико једноставније јер је премијер уједно и министар финансија, који лакше барата са са страним кредитима, што остају да се крчакају код страних кредитора.… Наравно, провизије се крчкају – овде, у земљи Србији!

Идући тако за тим уникатима, намирисмо не само број библијских апостола, већ се сваки од њих проглашава и за Месију, те се човек, са још здравим разумом, мора да запита: шта ћемо са толиким спаситељима, кад смо и до сада мучили муку с њима, на разним разбојиштима. Шта више, и Бога Саваота превазиђосмо! Он некада посла само једног Месију, а код нас се нагурало и препоручује – дванаесторо, што би значило да је онда био само један Сатана, па је за њега једног, било довољно послати само једног Месију, а овде… и код нас??? Ни број им се не зна, и ако их прекрстише, те нису више Сатане, већ – тајкуни!! Размилели се по читавој земљи Србији, те је, је л те, и ред да тих Месија буде више.

Ових дана, пошто је завршено пријављивање кандидата за председника Републике, и новине, тзв. штампани медији, добише прилику да украсе своје насловне стране и другим „темама“, а не само паљевинама, самоубиствима, фамилијарним смакнућима, родоскрвнућима, најављеним пљачкама, саобраћајкама и заносним фотосима локалних звезда и звездица, које уместо „транспарентних“ материјала за прекривање својих изазовних детаља, све више истичу оригиналне детаље, тј, оно што довитљиви новинари назваше: нашим најсигурнијим и најуноснијим извозним „брендом“… што мени, лично, као дугогодишњем обожаватељу свег оног што је женско, чак и по цену бољег живота, никако не одговара.

И тако, место свега онога што већ одвраћа пажњу пролазника крај новинарница, почеше да објављују колективни лик наших 12 апостола, илити Месија, па се народ окупља око тог напучаног портрета, да их сагледа, на једном месту. Неки, који су намерни да 6. маја славе Ђурђевдан код својих кућа, уместо на изборним местима, добацују да би боље било да су тај ликовни „колективитет“ назвали – потерницом, а неки, промоћурнији и ближи овом такмичарском добу, добацују, „зашто – потерница“, боље би било „председничка кладионица!“ : „Онај ко погоди победника, постаће његов шеф кабинета!“ Духовито и паметно, нема шта. Само,што би то могло да се схвати и као директан атак, на досадашњег шефа тог Кабинета – Микија Ракића. Чак и више на њега, но на досадашњег просрпског председника Тадића, који као што се зна, без Ракића не може. Па би чак и они који би гласали за Тадића, у ствари, гласали би против његове и леве и десне руке. А то не иде. Где може председник да буде без руку!

Скупља се, тако, докон свет, а код нас га, хвала Богу, има, и све ће га више бити, поготову ако Тадић успе са својом изборном паролом: „бирајте ме, да бих добршио своје дело!“ Па настављају започету причу и додају нове идеје и досетке. Тако неки кажу, да међу приказаним апостолима, има их који су већ били Месије (без миришљавог трага иза себе) или су учествовали у том месијанлуку (Тадић, Дачић, Коштуница, Чеда, Тома), и да њихове портрете и не треба гледати, већ су им се смучили .

„Море, не треба гледати ни тог генерала Станковића“, умеша се један новодошавши, кога смо сви са одушевљењем слушали, док је као патолог обилазио српска стратишта у Босни. Писац ових редова чак га је молио да све то што је причао преко „Палме“, стави на хартију, да се не заборави, а он му је одговорио, да је све то цементирано у његовој глави. Кад одједном, постаде генерал и шеф ВМА, па министар непостојеће војске, и као такав, званично, да не кажемо свечано, дочека, на батајничком аеродрому, америчке пилоте који су нас 1999. бомбардовали. Мало је ако кажем да је тог трена, у свести свих правих Срба, као на компјутеру обрисан, као кад се притисне на оно дугме – „del“. После тога, Динкић га прогура у владу за новог министра здравља, а сад и за кандидата за председника Републике! Јасно је као дан да је др Станковић морао да схвати да су га кандидовали место омраженог Динкића, али исто тако је немогуће да и тај Мефисто, није схватио да генерал Станковић не доноси гласове, ком је недоношењу придонело и отпуштање специјалног саветника за борбу против корупције у здравству, бата Љубу Милановића, кад је овај обећао да ће јавно навести имена свих корупционаша, о којима нико не сме да говори, јер им је база у Тадићевом Кабинету!

Међу онима који хоће од апостола да постане Месија, налази се и професор др Зоран Драгишић, као фаворит „групе грађана и сељака“. Једино шго збуњује у овом намераваном и жељеном „промакнућу“, јесте чињеница да је проф Драгишић успео да пронађе 10 хиљада потписника за његову кандидатуру, чак и међу сељацима. Иначе, тешко је отетити се утиску, да је задатак ове кандидатуре, у ствари, раслојавање и расипање гласова. Само, чијих и коме тим и тако, онемогућити већи успех, у оквиру општег неуспеха. Уосталом, слично је, ако не и истоветно са кандидаткињом Социјал- демократа, што ће се видети тек 7. маја.

О Чеди не треба трошити речи, утолико пре што их он, уз помоћ својих ортака, немилице троши. Али, то је мртва трка, чак ако и одређене амбасаде и шефице НВО – а желе, да је, својим звечећим или папирнатим трансфузијама, оживе.

Симпатични Владан Глишић, сам је себи омеђио задатак у овој председничкој утакмици, по ком српске Двери желе да се чују и виде, и да своје присуство на српској политичкој сцени учине присутним и присутнијим, што ће се свакако и догодити.

О канддатима из редова националних мањина, нема шта да се каже, сем да ме чуди да су се уопште појавили, јер ма коју жељу да су имали, ми не видимо за њу, ни оправдање, нити резон д’етр, пошто је националним мањинама све што може и не може, дато, па не видимо што би они покушали да буду Месије.

Ових дана, кандидат мађарске националне мањине за председника Републике Србије (један од 12 апостола), имао је у Војводини, која још увек припада нашој територији, састанак са званичним мађарским председником! Другим речима, званична државничка посета тзв.19. жупанији Мађарске, која жели да Србији да председника државе, што се ни у једној самосталној држави не би могло замислити! Сличан сусрет одржан је и у Н. Пазару између турског мин. иностраних дела и кандидата за председника Републике Србије, тамшњег муфтије, док је у Неготину отворен румунски конзулат у присуству румунског председника, о чему се ни у Неготину , ни у Београду, ништа није знало. Напослетку и да се знало, у глави и понашању просрпског председника била би то још једна манифестација добросуседских односа, иако се са Турском још не граничимо! Ал, ко зна…

Нема сумње, веома срачунат потез учинила је СРС, кандидујући Јадранку Шешељ, која ће, у чисто српским редовима, с разлогом, наићи на нескривене симпатије, што ће се показати и бројним одзивом. Али, то срачунање није ни мало племенито, према тој херојској младој жени! Одиста, колико је др Шешељ, њен супруг и без пресуде хашки сужањ, имао да поднесе неправде и диктираних оптужби, толико је и она, као супруга и мајка, пропатила, подносећи стоички своју трагедију, још мало, па читаву деценију. То треба ценити и поштовати, пред свим тим што је она проживела и има још да пропати, смерно се и саучесно поклонити.То је један беспримерни храбри чин достојан толиких херојских страдања српских жена и девојака, опеваних у нашој епици. Стога је ми од свег срца поздрављамо, и храбримо њену постојаност у невиђеној патњи, и желимо јој пун одзив свих српских мајки, као одраз њиховог сапатништва у судбини која је задесила Јадранку Шешељ!

Нама не само морално, већ и национално, смета присуство Томислава Николића крај Јадранке Шешељ, у овој председничкој кампањи, која је крај њега и његовог пријатељевања са њеним супругом, а његовим партијским другом и шефом, др Војиславом Шешељу, годинама провела, делећи са њима њихов самопрегор у борби за спас српског народа. То је једна велика трагична кривица, која се неће завршити 6. маја, и то би Тома као један озбиљан и времешни човек, морао да зна. Уз то, он би морао да зна да се у тим односима, много тога наталожило, што се није смело, ни под каквим амбицијама, черечити и ружити.

Ви се, Томо, сећате мојих писама Вама, и наших случајних уличних разговора. Остао сам непоколебљиви Србин, чист од било каквих утицаја и потреба са био које стране, и мирно чекам, у том погледу, свој крај, али морам да Вам кажем, да не бих желео да се налазим на Вашем месту.

Остају још три апостола, дугогодишњи учесници наше трагичне сцене, са које се ни један није, нити ће се часно и ведра чела повући. Код све тројице превладала је лична потреба за влашћу, далеко више и упорније, но што се сме очекивати од оних који себе сматрају политичким људима, а требало би, и то пре свега, националним радницима. Заправо, то национално, често је, ако не и свакад уступало своје превасходно место, које се није смело испуштати из вида, не само у овим тешким и погибељним ситуацијама по наш српски народ, већ увек и свакад. Частан и узвишен назив – национални радник, већи је од свих почасти и одликовања, а ви сте, господо, без трунке устручавања и видног и трајног отпора, подлежући тренутним и себичним политичким циљевима, и крај толиких речи и обећања, остали и у овим предђурђевским данима, без праве српске речи… и право би било, колико и нужно, да сиђете са сцене, уз једну велику грижу савести, што је остављате усамљенијом, но кад сте се на њу пели и попели, уз разне помоћи и потреба наших непријатеља. Не можете и не смете изгубити из вида да је 5. октобар требало да буде васкрс Србије, оне Србије пре 18-нов. одн. 1. децембра 1918, када је свој величанствени ореол победника, скинула са своје главе и ставила га на главу, како рече велики Михаило Пупин, недостојних, али и истрајних наших непријатеља, Хрвата.

Ви сте ту шансу и очекивани спас, проиграли, и сада без икакве одговорности и без икаквог стида, тражите овнову или продужетак својих мандата, од народа који је Вашим радом спао на најниже гране у својој новијој историји. У свим областима рада и живота.

Нема сумње, наш наивни и дозлабога забораван народ, можда ће се и поколебати, поготову што је у својој беди и свом очигледном осипању, много тога неморалног и неочекиваног, спреман да уради против самог себе.

Са свих страна, искрених и поштених, говори се да ће то поновно тражење мандата и поверења, бити пропроћено многим једнократним даровима, пристиглим из оних светских метропола, чије смо и до сада, благодарећи Вама, били жртве и зависници.

Сила Бога не моли… а каже се да ни Бог не воли силу… а кад смо ми у питању, све је могуће. Па чак и да један од Вас, усред Ужица, поручује локалним властима, ако имају памети да ће вратити Титов споменик на велики трг! (Та памет би им даривала нужност, обвијања тог монумента, металном траком, са натписом: „Највећи српски убица“). Да им поласка, рекао је да се „поноси што се налази у Ужицу, центру антифашистичке борбе 1941.“ Он чак и не зна или неће да зна, да је управо 1941, у том Ужицу извршено прво титоистичко убијање невиних Срба, међу којима је био и славни сликар Михаило Миловановић, који је својим платнима, овековечио херојске призоре српске војске из Првог светског рата!.. У ком је и сам Тито учествовао, као аустријски подофицир, па и у погромима над српском нејачи у Мачви. Шта више, Дачић је том приликом изјавио да је СПС настављач Титове партије, што је морало бити и јесте увреда не само за Ужичане, већ и за све Србе, потомке оних Срба које су Титоисти 1944/45 побили широм Србије, само зато што су Срби. Нема збора, Тито је највећи зликовац у историји српског народа. Више је Срба побијено његовим наредбама, но окупаторским!

И ако је Дачић рекао да је проводећи 22 године на политичкој сцени „могао да се поквари; али то се није десило“, мора му се рећи да се преварио у сопственој процени. Или, чак можда и није, јер је остао веран Титу, и он и његов СПС. Другим речима, „и после Тита – Тито“!!!

Интересантно, али и врло индикативно, сем „Блица“, нико није објавио нити комeнтaрисао Дачићеве реч, које не могу проћи без далекосежних последица.

Наравно, оно што је Дачић тада изговорио, изражава његову намеру да њоме окупи, растурене старе кадрове СПС-а, оним савезом са ДС-ом из 2008, и да њиховим гласовима некако ојача изборне шансе СПС-а. Само, танка је то рачуница. Колико може да има још живих Титоиста? Ипак, чудно је да нико није реаговао ни од стране ДС-а, њихових стратешких партнера, поводом оглашавања ове несумњиве титоизације! А шта ли ће Палма да каже? А шта његово „Српско јединство“?

Мора се, међутим, признати да ни западним и прекоокенаским моћницима није у овим предђурђевским данима лако, јер ма колико желели да нас униште и збришу са ових простора, морају, ипак, да нађу погодног послушника, који ће умети тај посао да обави, такорећи, са пристанком самих Срба. И како и преко кога, подмитити Србе за тај сопствени „салто мортале“. Ко зна, могуће је да је за тај „посао“ најпогоднији УРС, јер су они већ капарисали бројне челнике на локалном нивоу, како би пришли њима, па им сада треба дати још само последњу рату.

Интересантно, ма колико да су завађени између себе у отимању око председничке фотеље, ипак имају нечег заједничког, о чему нико не говори, чак ни Коштуница, за чије је владе донесен последњи Устав Србије. Наиме, сваки онај који буде изабран за председника, пре но што ступи на дужност, по важећем Уставу, из 2006, морао би да положи заклетву на тај Устав, који је просрпски председник, на очиглед свих, ставио „ад акта“, владајући и управљајући крајње суверено и неодговорно, као какав краљ. Да сви кандидати имају намеру да Тадићеву узурпацију наставе, ако буду изабрани, о томе нема никакве сумње, јер су се сви већ, у том смеру, изјаснили, обећавајући да ће бити „тако и тако“, ако буду изабрани!

Другим речима, све остаје по старом, мора да остане по старом, јер се не мења онај који је једини задужен да било шта мења, по својим потребама. Да је то тако и никако другачије, требало би завирити у списак свих оних који су се у прошлој години нашли не само на тзв. молидбеном доручку, већ и оних који су се мимо тог доручка, шетали по Америци, што јавно, што тајно. Тај списак нити је мали, нити га чине којекакви безвезњаци и случајни људи и жене, а он ће бити тек онда видљив, кад се цело ово грангињолско позориште илити предизборна кампања, заврши. Дакле, 7. маја. Тада ће се видети ко је био самозванац, а ко богомдани, ко је вјера а ко невјера, тек Америка овде остаје.

Најзад, помислих, и ми Срби, можемо нешто да допринесемо реченом грангињолу. Ако ничим другим, а оно једном нашом поетском сентенцом

ЂУРЂЕВДАНАК – ХАЈДУЧКИ САСТАНАК

МИТРОВДАНАК – ХАЈДУЧКИ РАСТАНАК

Додуше, са једном малом изменом, тј. место хајдучки, исправније би било рећи – лоповски, чиме ствар постаје јаснија, јер лоповима су сви дани исти, и они се никад не растају.

То смо бар видели и доживели, не само за ових 12 година.

 

Слободан Турлаков

 




1 коментар у вези “Ђурђевданак – хајдучки састанак.Митровдан – хајдучки растанак”
  1. Marionetska vlast se upire iz petnih zila da pomogne narodnom neprijatelju. Rec IZDAJA ne sme ni da se pomene? Danas ako si protiv Srba imas veliku buducnost?!
    http://www.novinar.de/2011/11/03/juda-izdaja-mi-truama.html
    “Како су ствари некада биле једноставне. Ко је радио против своје државе и шпијао за стране службе и сарађивао са потенцијалним или непосредним окупаторима добијао је јасну и подразумевајућу поруку: „Проклет био издајица своје отаџбине“. Некад било, сад се приповеда.”
    http://www.novinar.de/2012/04/23/tadi%c4%87-u-kampanji-kontrasta.html#comment-12280


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo