Вести

Тајна Безкоња

Недокучиви су путеви Господњи и велика је милост Његова. Не знам како сaм се обрела у друштву људи који се својим малим снагама и сталним молитвама чврсто,

Горица Тркуља, 16.03.2012

+++

грчевито држе Господа и Светосавског предања које нам носиоци безакоња скрнаве и кваре, које нам отимају и уништавају… Са радошћу гледам како се тај број повећава, како се шири… и како је све више оних који непоколебљиво устају против безакоња, а у одбрану Истине.

Србију деценијама воде они који, сем жеље за личном удобношћу и спремности да себи, својим сујетама, својим комплексима и страстима угоде, других жеља немају… Њих само личне бриге море … Љубави за Отачество и одговорност према потомству немају.

Божијих угодника међу властодршцима већ одавно нема, они постоје само да гоне све што се на Бога позива и у Бога заклиње.

Властимајући су силом свога безакоња исписали књигу “Тајна безакоња“ која се шири СрБијом и СрБским земљама. Иде из руке у руку. Као драгоценост се поклања, шапатом се поверава и препоручује браћи и сестрама… Шапат је постао жамор, и све је гласнији…

Бележим мисли које су ме водиле и довеле до тога да будем потписник књиге вишезначног наслова “Тајна безакоња“, књиге која и својим именом позива читаоца да отвори корице и крене путем који јасно открива тајна безакоња. Бележим мисли и сазнања о књизи која говори о тајни безакоња која оставља пустош у СрБским душама и по СрБским земљама по којима су митроносци повадили старе међе и разбацују их по разрованим пољима и ливадама, по земљама којима тапије цепају, нагонећи народ да ћутке пристане на безакоња која од тајних и овим сведочанством постадоше јавна, јер је речено: “све што је тајно постаће јавно“…

Књига “Тајна безакоња“ не бележи и не носи фикцију. Књига бележи стварност. Сурова стварност безакоња и инквизиторска немилосрдност посведочене су и овековечене писаном речи и фотографијом. Књига је документ. Износи доказе. Не суди. Само пита, с чуђењем, у неверици.

Сваки читалац на постављена питања покушава да нађе одговор, бар за себе. Из приложених докумената одговор се показује јасно, недвосмислено, као на длану.

Ко Истину спозна и кога “Дух Истине осветли“, тај не пристаје на мрак, на тмину, на тмушу или полумрак. Само Светлости стреми спреман да за њу страда, јер душа само у Светлости Истине налази спасење.

Зато књига позива на спознају чињеница, па самим тим на спознају Истине. Буди интересовање, разбија мртвило, разбија апатију која разара СрБију. Неверица са којом недовољно упућени читалац узима књигу, са сваком прочитаном страницом прераста у одлучност да Истину сазна, да о њој говори, да се за њу, за Истину бори. Да у Истини живи.

Као што се, ми Православни, животом и у животу боримо за Истину, тако се ова књига Истином изборила за живот. Да живи и да сведочи страдање брата нам, Милоја Стевановића. Страдање, на правди Бога.

Људи траже књигу, читају је, препричавају, Истину разоткривају, Истином прогледавају. И говоре о, за многе од њих, новим до сада невероватним сазнањима.

Књига је будилник који успавану, анестезирану Србију, војничком трубом позива на буђење, позива Светосавску Србију на устајање, позива на постројавање, позива и мало и велико на усиљени марш за одбрану старих међа, за одбрану Светоотачке вере Православне. Књига је позив, опомена. Књига је аманет синовима и кћерима да не пристају на безакоња. Књига је и молба и молитва СрБском роду да разоткрије тајне безакоња… И да чува Веру нашу Православну, највредније што су нам свети преци оставили.

Књига је документ о насиљу и лажима које су екуменистима главно оружје. О “законима“ на основу којих властимајући (зар и у Цркви Светога Саве?!) суде и пресуђују. Не “по сили закона“, него по законима силе!

Ово је књига која сведочи о страдању за веру. Књига сведочи о, до нашег времена, незамисливој самовољи, о бестидности и безакоњу оних који су се пред Богом заклели да ће Веру чувати чисту и неокаљану, какву су је и примили од Светих Отаца. Ова књига сведочи, на жалост, само о делу њихових безакоња. А колико је безакоња и тајних и јавних почињено у ово наше срамотно време, само у томове књига може стати. Верујемо да ће се међу чуварима вере наћи “заоштрена пера“ да и то запишу.

Ова књига сведочи Истину о борби једног правог Србина, “светосавца и тврдоглавца“, једног од оних који својим животом стреми врлинама светих нам предака.

Поучен поуком свише, сав предан Господу и своме роду, наш брат Милоје настоји, најбоље што зна и уме, да делима достигне висине и врлине доброг Србина: “слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног србског робља, видовитост слепих гуслара, мудрост србских свештеника и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткача и везиља, јасноћу народних пословичара, одмереност и умереност српских сељака, сјај Крсне Славе свих крштених Срба“.(1)

Наоружан вером, у сталном настојању да достигне врлине о којима свети владика Николај поучава, брат наш Милоје, нашао се пред судом и судијама који својим безакоњима руше миленијумски поредак. Људи су га оптужили и осудили, по “законима људским“?! , а због тога што је следио Заповести Божије.

По њима, по њиховој званичној пресуди, наш брат Милоје, је најгори Србин од времена Светога Саве?! А може ли то бити тако?!

Колико су бесмислени судски поступак и пресуда, потврђује то што су многи људи пожелели да и сами понесу венац страдалнички и сами траже да и њима досуде исту, смртну пресуду.

Част је данас, и највећа могућа привилегија бити са прогоњенима: владиком Артемијем, прогнаним монаштвом, братом нашим Милојем, верним народом Светосавским, обесправљеним и прогоњеним.

После многих деценија насилног обезбожења, тј. атеизирања, није необјашњиво да су се у народу изгубиле многе врлине о којима владика Николај говори, а које су “основа и потка“ СрБске душе. Али, зар се то догодило и у црквеној јерархији?! Зар се они Бога не боје?! Како смеју да од градитеља постану рушитељи?! Како смеју да постану немилосрдни гонитељи мањинског броја Богу верних и непоколебљивих СрБских патриота?!

Та мањина је увек страдала, али је на крају и побеђивала! Хвала Богу да у нашем роду и данас постоји та мањина! Хвала Богу да, бар та мањина, неустрашиво брани светоотачко предање! Предводи је, св. Марко Ефески наших дана, преосвећени владика Артемије. Са њим и за њим неодступно корача његово верно монаштво и богољубиви народ. А међу народом брат Милоје Грешни својим страдањем показује пут и пружа руке да припомогне свакоме ко се оклизне или посрне на уској стази Господњој.

Последице свеопштег безакоња које хара светом коме закон лежи у сили, а не сила у закону, трпи васцели људски род, понајвише Православни род СрБски. Књига открива безакоње које пустоши духовну сферу… безакоње које све Заповести Господње и врлине људске гази…

Злодела зликоваца и злотвора утемељена на безакоњима прете да постану образац понашања. Застрашени и збуњени, обезбожени ћуте да не изгубе неку од бројних привилегија…

Књига сведочи да су водећи митроносци увели инквизицију у свету Цркву Христову и Савину. Да они предводе уништење Православља! Али, Бог то неће допустити!

Књига сведочи и да је наследник св. Петра Цетињскога и великог Његоша са иновернима вазда у братском загрљају, а брату своме и деци његовој – сурови, неправедни судија…

Књига сведочи да остали митроносци ћуте!

Зашто?! Нису ли нас својим проповедима учили да се ћутањем издаје Бог?!

Зар да ћутимо док безакоњем убијају Бога у нама?
Зар да ћутимо док безакоњем газе све жртве предака наших?
Зар да ћутимо док нам безакоњем из груди чупају срце наше, наше свето Косово и Метохију?!
Зар да ћутимо док безакоњем обесвећују свету Жичу и Студеницу, док унизују Високе Дечане, док уземљују небеску Грачаницу?
Зар да ћутимо док безакоњем затиру СрБско име у Његошевом Отачеству?
Зар да ћутимо док нас безакоњем из наших светосавских манастира изгоне они који својим делима отпадоше од светосавскога стабла?

Господу нашем се молимо да сачува нашег пастира доброг, преосвећеног владику рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. Артемија и неустрашиву војску Христову, монаштво верно му и одано.

Господу нашем молимо се да сачува брата Милоја и сав род наш од безакоња властимајућих.

Господу се молимо да СрБскоме роду подари много “грешних Милоја“ који ће својим “гресима“ поправљати свет, а да судијама да “очи“ да Истину сагледају и смелости да је саопште… и да Истину животом почну да исповедају.

Господе, спаси и помилуј …

У Прокупљу, Горица Тркуља
На дан свете преподобномученице Евдокије
2012. лета Господњег

(1) Св. Владика Николај: Мисионарска писма