Вести

Глумац је...

Глумац увек треба да се потруди да постигне једну од две ствари у животу- да буде искрен према себи и другима ван посла, а ако већ то није успео, да ћути о томе.

Пише: Милан Дамјанац, 13.03.2012

***

Уколико не уради ни једно ни друго, учинио је најгоре- глумио је и ван сцене. А када човек глуми ван сцене, онда се често мотиви доведу у питање. Неко ту опасно лаже некога, рекло би се, понајвише глумац самога себе. Скоро је Никола Ђуричко, један од глумаца у филмском „спектаклу“ Анђелине Џоли (о коме заиста не вреди трошити речи) изјавио да је „срамота што ми не можемо да организујемо премијеру било чега, било где и било кад. Можеш да имаш став овакав или онакав, али штета је. Мислим да је штета за овај град, зато што је ово велики град, овде се свашта дешава у току једне вечери па и једна премијера са холивудским звездама нам не би шкодила.“

Наравно, сама изјава има неколико интересантних елемената, те ћемо се прво позабавити њима. Прво и прво, колико се сећам, филм је приказан у Београду, а то што није било интересовања публике свакако нешто говори. У најмању руку да приказивање филма није исплатљиво, што опет значи да филм у коме је најдраматичнији моменат пад на колена српског војника и узвик „ја сам ратни злочинац“ нема довољан квалитет да буде приказиван у овдашњим биоскопима. Навикли смо на интелигентне филмове- то су они филмови који имају сценарио који личи на опис реалног живота а не приче о вуку и три прасета. То смо ваљда превазишли у предшколском узрасту. Друго, зашто би Срби гледали америчку пропаганду услед које су страдале десетине хиљада цивила? Треће, одакле поменутом глумцу идеја да би некоме пријало да гледа њега у том америчком бућкуришу? Четврто, истина је да се свашта у Београду дешава у току једне вечери. Само није прецизирао на шта конкретно мисли. Шта год било да било, тек идеје ми варирају од дилера у парку до најаве нове Карлеушине књиге, али ми све то не даје разлог да поверујем да би се премијера овог пропагандног филмића имало од тога разликовала по квалитету доживљеног. Бљутава радња и лоши глумци. Већ виђено. То, да ли би нам „шкодило“ или не јесте ствар личног укуса. Мени би, на пример, јако шкодило да добијем улогу у филму само зато што сам припадник српског народа и што је моја улога инструменталног типа, те служи за сатанизацију мог народа. „Шкодила“ би ми идеја да се режисерка филма од сваког приговора брани навођењем да су јој Срби пријатељи, јер, ето забога, зар не видесмо колико их глуми у њеном филму?

Е сада, када смо се позабавили елементима ове изјаве да се позабавимо мало и мотивацијом.

Запитајмо се зашто је споменути глумац дао овакву изјаву. Шта знамо? Знамо да у нормалним земљама постоји осећање патриотизма које је уобичајено и нормално. А основа овог осећања чини љубав према својој земљи и непристајање на њено блаћење, ружење и унижавање. Међутим, нема везе. Нисмо нормална земља, то смо одавно установили. Да смо нормална земља имали бисмо и по који нормалан филм који има ичег заједничког са интересима народа и државе. Имали бисмо филмове који кореспондирају са истином, са страдањима, са мукама обичног света и историјским догађајима. У том случају, можда бисмо имали и глумце који би могли некоме да буду узор, који би могли да се похвале како су улоге заслужили радом и пожртвовањем, ненадмашним талентом, а не понижавањем. Можда бисмо имали и режисере који би добили какву инострану награду због квалитета филма, а не квалитета аутошовинизма (част изузецима). Пошто све то немамо, ја споменутог глумца потпуно разумем. Човек је на време схватио да његов таленат није довољан како би глумио у холивудским остварењима, па је посегао за решењем које му може отворити врата Холивуда. Шта знамо, можда и има талената за Холивуд, само је неоткривени бисер. Штета је да такав таленат иструне на нашим позоришним даскама, морају се опробати и светске даске. Није свака даска иста, она страна више прија џепу.

Све је то, као што рекох, у реду. Оно што није у реду јесте осионост. Океј, глумац је урадио шта је урадио, дао је легитимитет западној пропаганди, учинио је оно што је осећао да може и мора, обрадовао онога који му је срцу дражи (себе) а згазио на онога који му је срцу даљи (на нас, очито). Међутим, пређосмо ми преко тога. Глумачка је туга преголема, зна наш народ. Али не лези враже. Није њему доста. Он би да се радујемо због њега! Њега је, чујете ли, срамота што се не радујемо због њега. Ми њега срамотимо!

Значи, мало му је све што је учинио, него још жели јавно признање његовог достигнућа и дели моралне лекције. Тако се ја реших да му одам признање. Овако, јавно. Много ми је драго, земљаче, да си успео. Да не беше Анђелине, Срба, рата у Босни, Веслија Кларка и других сарадника на сценарију ти Холивуда видео не би! Срећа твоја па ти је сценарио о нама донео такве животне погодности и професионалне успехе. Толико смо срећни што нас достојно представљаш по свету да бисмо ти најрадије аплаудирали у препуној биоскопској сали, али не иде, некако је мучно. Можеш ли ти, земљаче, да замислиш- у публици преживели са ратишта, деца без очева и мајки, родитељи без синова, а на екрану интимне исповести миротворца Веслија. Није, брајко, то за шалу. Није то пријатно, знаш, земљаче. Некако оставља горк укус у устима. Али разумем ја тебе- хоћеш признање. И ја те у потпуности подржавам! Само реци какво желиш, да ти прибавимо. Желиш ли какву државну функцијицу, министарско намештење или директорско место. Чекај, знам, земљаче! Упражњено је место које тражи човека твојих квалификација, само такве примамо. Место управника Народне библиотеке Србије. Као створено за тебе. Са тог места можеш да оствариш све своје уметничке снове, а ми ћемо се у међувремену потрудити да се преокренемо, па да ти колико сутра завидимо и да се питамо чиме смо те, јуначе, увредили и хоћеш ли нам, кукавнима, икада моћи опростити! Трудићемо се ми, наравно да хоћемо, ево, бираћемо Анђелину и Веслија за највише функционере у држави, нека сами одлуче ко ће од њих бити премијер а ко председник. А онда нека Весли, пошто је показао да је талентован, изнова напише наше школске уџбенике, да нам деца не уче локалне лажи и да схвате да су им очеви са разлогом погинули у рату. И све то захваљујући теби и твом примеру, јер ће деца правилно схватити српску историју тек када је ти подробно објасниш- нису је, земљаче, досад разумели. А ако будеш истрајан, када снимиш и други холивудски филм (ако буде опет неки о Србима ето ти прилике), та иста деца ће напунити биоскопске сале и громким аплаузима поздравити тебе, нашег националног хероја, и друге твоје колеге, које су нас излечиле од националног слепила. Тек ћемо тада увидети тежину улоге коју си одиграо, тек ћемо тада схватити политичке домете филма, и тек ћемо тада разумети Анђелинину и Веслијеву визију.

А ја, земљаче, не знам шта бих ти рекао. Бојим се да сам изгубљен. Никако да се преокренем и увидим твоју величину. Али дај времена нашим земљацима, ко зна шта будућност носи, немој нас тако напречац нападати. Не знам шта бих ти на крају рекао земљаче. Видим да те је срамота. Шта ћу, и мене је. Срамота ме је што тебе није срамота. Али то сам само ја. Не дај се земљаче, издржи! Немој да те спута мој став и мишљење, ти си сада холивуски глумац, еј! Знам ја, и схватам све, све су друго тричарије. И срамоте, и премијере…ради се само премијама. Срамота је ионако одавно изашла из моде. Срамота те је због нас, нас је срамота због тебе. И не би ваљало да је друкчије.

Ај, уздравље, па се можда сретнемо у Њујорку каткад. Не заборави да нам пишеш. И пуно нам поздрави Веслија. Позови га да сврати, да и њему аплаудирамо. Чисто да тебе не буде срамота.

Пише: Милан Дамјанац