logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    995 пута прочитано    Датум: 27.02.2012    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Дуплерица

Кад су либерали и радикали, по споразуму на Цвети 1886, требало да саставе 1887, тзв. савезну владу, радикали су донели Јовану Ристићу,

за новинар.де пише Слободан Турлаков, 26.02.2012

***

који је требало да буде председник владе, имена кандидата за своја четири министра, дакле, половину владе, која је онда бројала са председником, осам чланова!. Били су то: Сава Грујић, Петар Велимировић, Михаило Вујић и Андра Николић. Ристић, пошто је погледао дат му списак и мало оћутао, рече да је доста незгодно за министра узети једног професора средњег завода (Андру Никоића) и да би било угледније узети ког радикала, са већим положајем у државној служби.

Оно што је у Србији било „доста незгодно“ 1887, дакле пре 117 и више година, десило се сада сасвим упутно. Наиме, добили смо, не само, за председника државе, управо једног средњошколског професора. И не само што смо га добили, већ се човек показа као свезнајући, у свим областима унутрашњег (јавног, привредног, економског, образовног и културног…) и иностраног живота, те није чудо што је, ту скоро, један комесар ЕУ, по одласку из Београда, дозволио себи да изјави: „благо Србији кад има таквог председника“.

Додуше, ми смо се још раније у том смислу изјаснили, кад смо нашег председника кандидовали за Нобелову награда за мир. Зар је шала, пропутовати ко зна колико пута земљиним шаром, и све са гранчицом мира (чудо, да није носио белог голуба!), па још се љубити са свима и сваким, мушко или женско, жут или црн, бео или црвенкаст, осећајући се свуда као да је код рода рођеног и у својој кући… па зар то и такво, из дана у дан, шпартање по свету, није заслуживало Нобелову награду за мир!? Ми смо, рекох, најавили кандидатуру, али – ништа!

Не воле нас, па то ти је, иако је он лепо, јасно и гласно, изјавио да није српски председник, већ само и тек – просрпски, али ни то није упалило.

Уопште, проблем нашег просрпског председника је вишеструко компликован. Уосталом, као и цео наш живот после 5. октобра. Требало би доста времена да прође па да се стекну услови, за истраживање стасавања оних прозападних „уличара“, како су кроз разне западне курсеве, успешно савладали методе брзог и ефикасног урушавања једне држава, уношењем у њу праве и западне демократију, на корист њених доносилаца и њихових финасијера и гуратора. Додуше, требало их је прво расрбити и опсенити могућим богаћањем, чије ће последице бити све оно што је запад одавде односио и односи.

У погледу расрбљавања није био великих проблема, пошто је оно вршено за све време владавине Титових комуниста. Српски национализам био је највеће зло, који је у корену сасецан, без икаквих нада за његово ново рађање и развој. А онда, међу тим „курсистима“ било је много потомака тих титоиста, који су васпитањем раскрстили са сваким национализмом, и као такви били погодни за западне регрутне комисије. Рушећи Милошевића, они су рушили и све оно што је кроз генерације стварано, а у замену успостављали западну демократију, на најбестијалније начине, тако да је Србија за врло кратко време постала гола „као пиштољ“, који је био у њиховим рукама.

И шта сад? Маркс је рекао пролетери ступају у револуцију кад више немају шта да изгубе. Оно што данас највише имамо то су пролетери, али без револуционарне свести, и то не само зато што нема, крај толиких синдиката, ко да их организује. Остаје само нада у Бога, али Запад се и ту умешао, и цркву су разделили по њиховом потребама, па је сад унутар цркве више „фракција“, но што има епархија. А нада на шпанском значи – ништа, а на руском – требало би… Између „ништа“ и „требало би“, налази се огромна непокретна маса Срба, који као да су под анестезијом. Више ни контејнери нису узданица, јер ни у њих нема више шта да се баца.

Ипак, нешто се дешава. Нападао је снег, али са једном мизерном темепературом, која је некада знала и да се спушта на 30 и више испод нуле. И то још за време окупације! Када је било лакше наћи лек, но било какав огрев. Па смо живели, и у школу и на посао ишли. А „ови“ сад једва дочекали овај ситни и суви сибирски снег, па прогласили мораторијум. Пола јануара – празнични дани, крај празних астала! Додуше, ту је предизборна кампања, са свакојаким старо-новим досеткама и обећањима, која ће узнемирити пучанство.

. Док ДС све наде полаже у кандидатуру за европског кандидата, и то, у тренутку кад се и сама Европа љуља. Па шта, ако се она љуља, ми смо већ одавно навикли да се љуљамо, чак им можемо помоћи, и ако и она пропадне, имаће разлог – сви смо пропали, а не само Србија. Дакле, са те, европске, стране може се очекивати у сваком погледу помоћ, и зато свим силама држимо се проевропске алернативе.

ДСС неће у Европу, али хоће да са њом тргујемо и правимо инвестиционе аранжмане. Али, кад се Европа сва заокупила у спасавању својих, не само, трећеразредних пулена, близу је памети да не може бити ни трговине, а ни инвестиционих улагања. Уосталом, ДСС је био на власти, и није оставио, што каже Нушић, миришљав траг. Сем Динкића, који је, заједно са Лабусом, довео Србију до просјачког штапа, а сад је уједињује преко пропалих региона. Додуше, и од тих „штапова“ може да доћи до неке фајдицу, могу да послуже да се лакше и брже „ови“ најуре. Истина ДСС је почео најако да се буди, али то им је предизборном кампањом наметнуто, па тако: „Куд сви Турци ту и Мујо“.

О тзв. највећој странци, напредњацима, која је настала заслугом оних који нису више хтели да буду „флигел ађутанти“ хашком сужњу, и они би што и ДС, у Европаску унију, али достојанствено и усправна чела. Како би то остварили то се не зна, али ако се зна да све оно што раде за своју промоцију, преко ТВ „Свет“ и листа „Правда“, грдно кошта, и да су почели од позитивне „нуле“, питање је да ли су од својих спонзора све то добијали, достојанствено и усправна чела. А ко плаћа, тај тражи и да му се врати, а то не може другачије него како су и „ови“ радили. Тако да те приче, „ми смо увек били са народом“, нису ни за мачку о реп. У својој агитацији, корисније би им било да насигурно обећају народу да ће све рачуне „ових“ ставити на тапет, и из страних банака подићи оно што су опљачкали. А то нису мале паре. Стране инвестиције не само да се несигурне, већ су и пљачкашке, и не треба њима махати као својом изборном перјаницом. Треба наћи начина, како беспослен народ упослити на оном што је наше, а посебно како наше људе из расејања довести натраг у земљу. За тако нешто потребан је кредибилитет, и радни и национални и политички. А тог нужног, нигде, ни од корова. Па ни у СНС.

О радикалима се ништа не може рећи. Они сами признају да без Шешеља не могу, а са једном картом, ма како била јака и велика, избори се не добијају. Напослетку, чак и кад су имали 81 посланика у тзв. Скупштини, нису се исказали својим радним и патриотским иницијативама. Морам да признам да ми је жао, већ и због Шешеља, јер није видео, ни осетио ко му чини и колико му чини окружење.

Одиста, нама су потребни ауторитети. Што рекао Јован Ристић, ја не тражим популарност, већ ауторитет. А ко код нас има ауторитета, ко је тај који може да поведе народ из амбиса пут плавог хоризонта! Да немају плаћене медије, електронске и штампане, те их сваки дан и сваки час оглашавају и сликају, и „ови“ који се сматрају познатим и делотворним, свеједно са власти или из опозиције, ко би знао за њих! Нико!

И са чиме иду на изборе? Да су социјалисти остали оно што су били, да нису признали непостојећи пораз у прошлом рату и тако се придружили овим голанферима, који се нису нигде исказали као браниоци испред напада оних истих злотвора од 1941, данас би могли да покажу своје чисте руке и светао образ народу, који би после горког искуства са „овима“, можда и пошли са и за социјалистима, надајући се у првом реду социјалној правди и извеснијој будућности. Овако раскидајући дефинитивно са прошлошћу, они су раскинули и са социјализмом, ушли су у јарам ДС-а, чак и са могућношћу фузије са њима! Трочлана владајућа коалиција, показала се крајње немоћна и неефикасна, што их и чини подједнако одговорним за све оно што је учињено под њиховом влашћу.

Дачић је у једном свом светлом тренутку рекао, да се СПС борио са оружјем у руци за очување Косова, а сад и он признаје да се у много чему Србија налази у оној кризи која је карактерисала 90 – те године! Што није тачно. Као што није тачно ни оно што је Тадић рекао „да има оних који сматрају да се патриотизам исказује насиљем, као што је то било 90-тих година“.

Господо, отворимо карте, и играјмо поштено. Деведесете године ако је било насиља, оно је било управљено против Срба, који су се, задојени пробуђеним патриотизмом, борили против њега! Где сте били ви, демократе, кад се бранио српски опстанак и у Босни и на Косову.? Ишли сте по западним земљама тражећи да се Србија бомбардује све док не падне Милошевић! Другим речима, тражили сте да се врши насиље над Србима!

Деведесете године биле су године ригорозних санкција, несагледиве инфлације, обустављање индустријске производње… дакле, претило се са свих страна опстанку и животу Срба. И ако данашњица личи на последњу деценију 20. века, срамота је оних који су ову земљу водили последњих 11 година, па дакле и СПС–а.

Уосталом, несхватљиво је, зашто радикали и социјалисти избегавају да признају да су били заједно у влади, коју је Шешељ називао, влада националног јединства. Оно је тада било потребно, као насушни хлеб, као ваздух. И камо среће да су се сви окупили са истим циљем одбране Српства и Србије! Као што би и данас било потребно, да се сви окупе око једног националног хтења, да сви заједно, подједнаким залагањем и подједнаком искреношћу, бране српске националне интересе.

Истина, много пута смо чули и од Тадића и од Дачића и од Коштунице, ту реченицу, али не целу и децидирано јасну: Српски национални интереси. Већ увек и само – национални интереси. Никад Срби и Српкиње, вазда – грађани и грађанке, као да смо у Француској револуцији 1789. Али они су ипак дошли до – Француза и Францускиња, а „ови“ и тзв. опозиција око њих, – никад! Њима су, свима од реда, националне мањине, које себе називају по имену своје матица, прече и главније, јер се надају њиховим гласовима. Бедно! Достојно – презира!

И тако, на једној страни пролетаризовани народ, на другој страни, странке и партије које су изделиле тај обезглављени народ, утркујући се међу собом, ко ће више да га обмане и превари. И узме му глас, са којим после може да ради шта год хоће, а најпре и редовно против онога који им је дао свој глас.

Оно што је данас нужно, и што колико-толико мирише на спас, јесте: да се све странке саме од себе распусте и укину, као што је Гарашанин 1896, распустио Напредну странку, и да се изврши поновна поларизација међу народом, која би можда изродила низ ауторитативних људи, чистих руку, умно и радно способних, беспоговорних патриота, који би могли да организују народ на новим основама, на оним на који су грађени српски национални идеали током читавог 19. века – слобода, независност, самосталност… и, после свих каснијих погибељних искустава, још и – јединство, заједнички самопрегор у обнови и изградњи земље. Амин.

 

Слободан Турлаков





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo