Вести

Мићун и Соња

Ne čitam NIN otkako se štampa nemačkim novcem pa ne znam da li u njemu još uvek postoji rubrika „Upitnik“, ili tako nekako, u kojoj je na petnaestak istih pitanja u svakom broju odgovore davala neka poznata ličnost.

Dragan Vidaković, 05.02.2012

***

Prvo pitanje je uvek bilo: Šta je vaša najveća nada?

U jednom broju od pre nekoliko godina gost je bio Dragoljub Mićunović koji je na gornje pitanje odgovorio, ako me sećanje ne vara, da je njegova najveća nada da će se pronaći lek za besmrtnost.

Mislio sam da se šali ili da mu se po glavi nekontrolisano vrzmaju mitološki likovi koji su živeli po devetsto godina, ali kako vreme odmiče sve mi se više čini da je eliksir mladosti već pronađen samo što mi obični ljudi to još uvek ne znamo, a i da znamo šta bi nam dugovečnost u ovom jadu i bedi, besposlici i beznađu koje jedva i ovoliko dugo možemo da podnesemo a kamoli milenijum i više.

Otkako je 1990. postao poslanik neprekidno živi o državnom trošku. Do 2000. nije bio vlast ali nešto ne verujem da nije mogao i tada da dobije šta poželi jer je Milošević daleko više negovao mnoge „opozicionare“ nego vlastite poslanike.

Posle 2000. je zaseo direktno na vlast. Putuje, uživa, nema ni jednu od egzistencijalnih briga njegovih nesrećnih vršnjaka a ni miliona ostalih građana Srbije. Sa ostalim demonstrantima 1968. od Tita je tražio više komunizma i crveniji Beogradski univerzitet, danas je za sebe i svoje obezbedio komunizam- doduše demokratski- i udoban život i sasvim je prirodno što bi želeo da se to stanje produži u večnost.

Ali zna i da tako šta nije moguće ako njegova stranka ne ostane na vlasti pošto ovi što dođu neće biti blesavi kao Milošević da uvažavaju opoziciju više nego sopstveno članstvo- zna da u ponoć princeza može lako postati ono što je i bila, pa je na proslavi 22 godine DS najavio da će njegova stranka biti na vlast dok Srbija ne uđe u Evropsku uniju, a sve u skladu sa njenom evropskom orjentacijim, ako se izuzme epizoda sa Pala, naravno.

Pošto u EU nećemo nikada ući- a najmanje kao ljudi i poštovana i poželjna država, a ako i u uđemo iz neke EU potrebe kroz desetak godina, ako ta rogobatna zajednica uopšte tada bude postojala a Amerikanci u međuvremenu ne upotrebe svoje „pametne“ i „glupe“ bombe, možda se i pronađe taj eliksir mladosti, „kec na desetku“ za ovdašnju „elitu“ koja zna što živi i zašto živi, pa eto šanse da tako mumificirana produži u raskoši još koju hiljadu godina pošto tek tada ne bi imalo smisla da menjamo ekipu koja bi nas posle velike muke, ovakve nikakave tamo privela.

Neće se valjda srpski seljak- kome je uzrečica da će se „odmoriti tek u ilovači“, nezaposlena sirotinja ili bedni penzioneri prevariti da popiju eliksir, da produže još desetak vekova ovaj život nedostojan civilizovanog ljudskog bića dvadeset prvog veka u kome se paradigma sreće pećinskog čoveka nije izmenila ni za jotu: Da se danas bilo šta ubaci u stomak i da se ne skapa od zime, a sutra „Jovo nanovo“.

Dragan Vidaković