Вести

ПОНТ- Момчило Селић

Његош у Италији Љуби Ненадовићу, “који немачком љубопитљивошћу, педантеријом и жељом да све види и забележи”, – како је то духовито и помало заједљиво приметио Иво Андрић – добацује: “Јами то, чоче! То је по хиљаду пута описано.”

Никола Живковић; Приказ књиге: Момчило Селић, „Понт“, издавач: „Жагор“, Београд 2011, стр. 194

***

Већ на самом почетку „Понта“ читаоцу постаје јасно да има посла са аутором који памти упозорење црногорског владара и српског песника. Селићев путопис је, очигледно, сасвим нешто друго него данас уобичајни „travel guides“, „рајзефирери“, дакле, туристички водичи типа „Baedeker“, „Berlitz City Guide“ или „Louis Vuitton Guides“. Своје путовање аутор није поверио ниједној путничкој агенцији, већ је на пут кренуо онако, на своју руку,изгледа, без икаквих обавеза, да стане где и како му се хоће. Из Селићеве књиге видимо да је путовао полако, без журбе, као се се држао Гончарових упута: „Будем путешествовать умеренно, шаг за шагом!“ Кретао се очевидно како му се пружила прилика: аутобусом, возом, аутостопом, пешке.

Стигао је на југ Србије и овде, на почетку свога пута, пажљиво ослушкује звукове, посматра архитектуру насеља и бележи боје, јер „зеленило фасада и џамије упозоравају ме да Рашка није више наша.“

Шта види у Новом Пазару? У овој вароши преовладавају „левантинске посластичарнице, чајџинице, нове џамије – све то јесте одсјај новца уложеног у обнову турске војне крајине. Морише ме те слике.“

После српске Рашке која, како смо мало пре чули, све више личи на осамнлијски Санџак, стигао је у град на Босфору. И ту „истинска Турска дочекала ме немачком чистоћом и редом“.

Тако читалац током целог путописа наилази на овакве интересантне, неочекиване и личне слике и закључке. Да споменем и ово: „Цариград и тополе Топкапијског парка не могаху ми одагнати тугу тог места, уклетог столећима лажи и насиља над православнм народима. Та наша способност да служимо горима од себе и јесте створила Турке.“ Премда данас многи држе, да долази ново златно доба овог народа, аутор „Понта“ не верује у њихову снагу и светлу будућнот.

Сигурно је у Стамболу и на остлаим местима током свог пута наилазио на гомиле туриста, који послушно трчкарају иза неког туристичког водича. Аутор, разуме се, не описује цркву Свете Софије, јер, како суво и тачно примети један енглески путописац, „I prefer not to describe St. Peter`s. It has been done before“. Или, просто српски речено, што да описујем туристичке знаменитости, кад је стотине њих то урадило пре мене!

Вероватно изнервиран том гужвом, писац „Понта“ брани се тако што „скреће у једну од бочних, осунчаних улица“, да би у некој наизглед неугледној чајџаници нашао мир и срео „нормалан, радни свет“. Деси се да упозна радознале саговорнике, а веома често и да само – ћути. Аутор није туриста, али не путује да дангуби, већ из неког свог сопственог унутрњег морања, као што је то случај код истинских заљубљеника даљина и уметника, јер Селићев пут се „уобличаваше у бекство колико у ходочашће.“ Кратка, лепа реченица, која је толико карактеристична за овог српског путописца.

Тако његова путешествија представљају и његов лични облик понирање у себе, где се испреплићу српске народне песме, бајке и митови, а завршавају у некој његовој интимној исповести и молитви. Читалац стиче утисак, да се он за овај пут дуго и темељно спремао. Мора да је прочитао читаву библиотеку која говори о прошлости Кавказа. На тренутке сам помислио, као да читам неког нашег монаха, на пример, архимандрита из Сопоћана или Крушедола који је, ето, кренуо као ходочасник да посети браћу по духу и вери у Осетији или Абхазији.

У униформисаном свету, где неколико, – углавном англосаксонских, – медија одређују што је истина, а што став „међународне заједнице“, уметнику и „малим“ слободарским народима преостао је још само духовни простор и њега Селић мајсторски користи. Он шпарта по врлетима од Дурмитора до Кавказа и тако сопственим, личним примером брани себе, свој род и храбри нас, његове читаоце. Ово чини упорно, прокосећи „Енциклопедији Британики“, „Ларусу“ и „Википедији“. Његово горштачко, тврдо убеђење и право не да се збунити пред прописаним истинама које нам свакодневно сервирају Лондон, Вашингтон или Берлин. Слободарски дух кавкаских горштака је жив, којима се још и руски песник Љермонтов дивио. На тренутке сам осећао као да са путописцем уживам свеж, хладан, слободан ваздух кавкаских врлети.

Селић подвачи на више места своју омиљену мисао: „Ваља све називати својим правим именом. Неспоразуми и ратови почињу, када се ствари називају погрешно. Муслиман је Србин муслиманске вере, потурчењак. Херцеговачки Србин Соколовић, рецимо, постаде Мехмед-Паша. Македеонци и Црногорци су Срби. Велики део Хрвата били су Срби, а касније су поунијаћени или покатоличени, као и Буњевци. Постоје Срби католици из Бара и Котора. Словом, од расрбљених људи начињени су злотворски, србофобични народи.“

Одупире се моћницима света, који тврде да смо стигли у доба „конца историје“, па је зато бесмислено да се бавимо сопственом прошлошћу. Богато дариване америчке и британске испоставе у Београду, такозване „невладине организације“, убише се доказујући да је наша традиција ништавна, бедна, безвредна. Америчка идеологија о људским правима и није друго до прикривање правих циљева, а то је да се овековечи расизам англосаксонаца и оправда њихова владавина над остатком човечанства, над деведесет одсто света. Из српског, поноситог, горштачког ината Селић се враћа у прошлост, јер са Орвелом веома добро зна, да „ко контролише прошлост, контролише и садашњост“.

Главни задатак „ngo“ и јесте да заборавимо себе, своју прошлост и да све препустимо туђинцу, окупатору. Као што су, рецимо, у 16. и 17. веку енглески и шпански мисионари писали историју америчких Индијанаца, тако нам се данас нуде «невладине организације», – те модерне испоставе колонијалних сила, – да пишу српску историју. Србе ће Запад моћи да прихвати само када нам уведу трајне «економске санкције», када нас изолују, стрпају у резервате, у те модерне концентрациони логоре. Или како то једно српско пророчанство каже, када нас сместе «под једну шљиву».

Комунисти су забетонирали јаме над српским жртвама, да би прикрили хрватске, немачке, муслиманске, шиптарске, мађарске и бугарске злочине. Много места српског страдања су и данас остала необележена. На дискретан начин писац нас подсећа, говорећи о „дивљим кавкаским племенима“, да и садашња власт у Србији није урадила ништа да се достојно обележе гробови тих невиних жртава. Један од највећих европских државника у другој половини 19 века Италијан Кавур (Cavour) тврди, да највеће добро једног народа представља његово достојанство („il primo bene di un popolo è la sua dignità“). Српска власт се труди, да понизи сопствени народ. Просто се такмиче, да се готово свакодневно извињавају народима, који су се „прославили“ Јасеновцем, Глином, Крагујевцом, Новосадским покољем и Козаром.

Путописац нам скреће пажњу, да ни „Турци немају проблема са историјом и наслеђем, и верују да су се бројни народи стопили у јединствену турску нацију. То је међутим само привид, јер Турци немају корена.“ И управо из тог разлога „Батуми је занимљив у сваком добу – осим турском“.

Мени су нарочито интересантни Селићева језгровита запажања о народима и религијама бившег османлијског царства. Тако за Грузине каже, да „покушаваху да себе виде као „западњаке“, худим суседством осуђене на Исток. Грузини су се увек улагивали Персима, Римљанима, Византионцима, Хазарима, Турцима, Русима, а данас Американцима. Псеће се душе прикључују моћницима, орловске висинама… Ислам не хаје за личност. Јахве од свог народа не тражи племенитост, већ покорност.“

Грузини су опомена Србима, како не ваља делати. Европска унија није исто што и Европа. Наша земља налази се западно од Бугарске, а северно од Грчке. Европска унија, међутим, јесте једна политичко-економска организација која постоји тек неколико деценија, а исто тако може да се догоди да се у скорој будућности и распадне. Ако већ реална политика налаже да Србија уђе у ту организацију, онда ваља да „уђемо читави, као своји, а не као колонија колоније.“

Највише сам се са Селићем спорио, када говори о Русима. Многи приговори су, наравно, оправдани. Руси су се одрекли својих речи и узели туђе, углавном француске, немачке и енглеске. За кромпир имају немачку реч „картофел“, а за војника кажу „солдат“, здравицу зову „тост“, изненађење им је „сјурприз“, а некадашњи главни град Руске империје зову „Санкт-Петербург“. То и мени смета и боли ме, јер како знам за себе, волим тај народ. Познато је да стандардни језик одређује елита, а она живи у граду. Урбана средина већ од Петра Великог постала је немачка, западњачка. Русија коју ја волим, а претппостављам и Селић, постоји и то не само на селу, али је склонута у страну, па се не чује. Ту Русију описали су руски и светски великани: Толстој, Чехов, Иља Рјепин,Буњин, Куприн, Солжњеницин.

Селић дају савршено тачну дефиницију најстарије државе на свету, када тврди да „Кинези су цивилизатори, но не и колонизатори“. Зато та нација ужива симпатије поробљених народа света. Но, пишчеве симпатије су пре свега на страни бројчано малобројних брђана. Током свог дугог путовања аутор се најбоље осећао у друштво „варварсих кавкаских племана“, јер они осећају „презир према сваком, ко се лажно представља, или хини осећања. У имену лежи истина. Зато их злотвори мењају. Име мењају само криминалци и продане душе.

Нарочито су успели добри дијалози и народне пословице. Рецимо, један са Кавказа, Авар, рече Селићу следеће: „Вас мрзе из истог разлога као нас – јер смо бољи!“, да би у следећој реченици додао: „Ко се жалио, жалили га душмани.“

Нигде аутор није толико Србин, колико на планинским висовима између Каспијског и Црног мора: „Овде, на Кавказу, међу Аланима, Дигордима и Кабардима помишљах на Божа Вешовића, који би се ту осећао као код куће. Мишљах о Марку Миљановом. Старица у Осетији ми се осмехиваше као рођаку. Стамени Осет и жилави Лаз осећаху ме као свога. Ни Алани нису никада хрлили Империји. И они су вечито војевали. Њихово „дођите на чашицу разговора“ толико ми личи на српску гостољубивост. И ми поседујемо отменост, искреност и правдољубивост. Ни моји пријатељи се не поносе новцем, имовином, кућама и туристичким путовањима.»

Путописац се вратио са дугог путовања, сређује своје утиске седећи, вероватно, за радним столом „испод поништеног Жрнова. Из Чикага стиже ми писмо, „видим, да си се као некадашњи марксиста запутио у фашизам…“

Селић, аутор „Понта“, у доба титоистичке страховладе дрзнуо се још концем седамдесетих година да у Југославији захтева вишепартијске изборе и слободу штампе. Због тога је био осуђен на седам година робије. Словом, Селић је и један од ретких, храбрих Београђана, који се борио за демократску Југославију. Данас га, ево, оптужују да је фашиста управо они, који су у време Јосипа Броза били дисциплиновани и послушни чланови Партије. Ти исти су сада не само најгласнији поборници америчке демократије, већ многи од њих уживају и националне пензије, а њихова просечна, слаба, трећеразредна литература преводи се на стране језике. Чиме су они то заслужили? Тиме што су последњих десет година пред штампом Запада оптуживали Србе, да су „злочиначки, геноцидни народ“. А данас их није нимало стид да од тог осиромашеног, пониженог и осраменоћеног народа узимају нациоанлне пензије! Момчило Селић, доказани, стари, истински борац за људска права и демократију још из времена диктатора Јосипа Броза, разуме се, не ужива српску националну пензију, нити Минстарство за културу Србије шаље његове књиге на Лајпцишки или Фрабнкфуртски сајам. Ко је одговоран за такво стање? Сви ми. Чак смо престали и да као робље ропћемо. Или, како каже Селић у једном кавкаском дијалогу: „Ћути не само најмудрији, но и ко нема шта да каже.“

Вратимо се Селићевом делу. „Понт“ је један од бољих српских путописа, које сам до сада прочитао. Један наш критичар добро је приметио да смо ми имали „доста путника, али мало путописаца“. И већ и због тога оваква књига је увек добродошла. У овој нимало веселој издавачкој ситуацији у Србији, где се финасирају само књиге које уживају подршку Вашингтона и Брисела. У „мрачном“ Средњем веку римске папе су имале листу „Index Librorum Prohibitorum“, а данас, у Србији, под америчком окупацијом и контролом „Отвореног друштва“ то се зове „List of Prohibited Books“. Зато велико признање упућујем и издавачу „Жагор“, који објавио „Понт“.

Никола Живковић
Берлин
Немачка